Ишао сам давно пут рођеног корена
У нади да ме свежина бунара запљусне
По измученом лицу и траговима сећања
Дубину бола затињеног дна сам видео
Бунар у нашој башти што није кошена
Запуштен самује међ влати уврљане и русне
Изџигљале до појаса... Нико им се не клања
У овом коврагу од себе сам се постидео
Осекла вода у тврдо време суше па се мути
Лакша од болних мисли кофа неће да потоне
Камени зид пресвукао се маховином сивом
Узидане успомене нагризла старости сига
Нико не разорава бразде баште и куће мрављој кнути
Укрстиле се стазе и мирно у легло иду колоне
Марљивих буба и мрава... Колорит сликан наивом
Није... Одвећ је стваран и прожет трњем... Таљига
Празно време по рубу бунара у круг опречног века
Плитка дубина очне дупље измиче и дубља бива
Прст болно додирује дно... Сузу би да обрише
А сузе нема... Иструлили су корени фамилије
Водоношу у росно јутро убоги бунар неће да дочека
На рубу натруле црне даске грозд од белих гљива
Шепури се над покривеним окном ... Плесан мирише
Мека... Ова песма је последњи траг зашли у житије
На овај дан © 23.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot .com
Нема коментара:
Постави коментар