НЕ ЛУТАЈ ПО КИШИ

Нећу те више звати у сумрак зашло провиђење

Разлевам умља низ стрму страну да улогорене наде

Препозна освит што сунце чека и сунцокретово зрење

Разишли смо се давно узводно од токова умрли граде

Временом плетем песму уздарја у плетенице вите

Коштана срж јечи гладна око прозукле мемле туге

А ти си мој ковчег смртни и тамница своје елите

Још нисмо преболели све жутице… Стигле године дуге

У старом правцу лутања докле да гњили проседа зов

Укалупљене речи опоро секу опну тамне душе

Не мариш за своју чељад граде и безкућников кров

Што прокишњава у худу јесенску маглу кроз повијуше

За одстрел спремне вијуге ума муче празнину бола

На утринама плачних појутарја у зебње поводи гину

За зборно време презира не читаш посланице апостола

Умрла ти је давна поетска душа… Оплакуј пустолину

Неверно су проливене твоје сузе на узглављима немим

Стоика многих у дангубним беседама без самилости

Једином месту слободне мисли зборишту књига стремим

И опраштам ти моју туђину и полом Бог да ти опрости

Узалуд освита нема а плетива су однели умрли снови

Ковчег смрти све више жуља и трули злуради кров

Упркос свему на раскршћима твојим рецитоваћу “Благослови

Велики Боже станиште беде…” Да још поживи проседа зов

К источној капији у болном кораку урезује трагове вере

Да намерника дочека загрљај мира пре сваке навале језе

Неко је расуо нехајем полуда прах носећи модре калопере

Ново свратиште тражи пут да га не прегазе клановске везе

Не лутај по киши Првородни Сине… Не буди покисле славује

Свети закон у срцу запиши… Граду се као оцу песниче врати

Разуђених гора немој красти сенке… Допусти да самује

Тишина своје тајне… Несванула зора чекаће зраке у позлати…

На овај дан  © 18.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com