ОВДЕ МЕНЕ НЕМА

Ноћас сам будно крстарио улицама ума

Тражећи одбегла раскршћа самоће

До зоре торбарио уснуле успомене

И испирао речи ко белутке по дну реке

А ругала ми се језа и страшила чума

Израслог трња на пољима људске злоће

Не рушите ми дечије ћуприје заноћиле у зене

И не подмећите оклоп корњаче дуговеке

Ако ме питате где сам се изгубио

Знајте стаза је смртна живот без путоказа

И опет звони у поноћ мук истог сата

Грешна ми душа опрост иште целу

Овде сам сапаници моји сиришта слио

У слане воде и леднике тешке од мраза

Шта да вам прича миротворац уочи рата

Са собом и гробом у ову зору белу

На крају села лавеж псећи опомиње

Штап се у претњу преодео осионо

Муштулук чекам одавно да ми јаве

Родила се мушка песма… За окриље

Опет ми трну зуби и глад бере глогиње

У подсвести са дна понора јечи звоно

Уз кичму миле трнци… Жалим мраве

Што мој језик не разумеју и зов пратиље

Трукујем стих по стих ко покрстице

Зеленим концем на бошчалуку глади

Имам новог незваног госта пре зоре

Вилинска кола и слепи мишеви плешу

На боре бледог чела… Кидишу птице

У бразде јесењег угара… Озими јечам нади

Клијање спрема… Пре послушања и покоре

Не светите се распаду и трулом лешу

По полутами занемелој у пустој соби

Оркестар успомена штимује гласне жице

Осветнички пожар се у углу душе спрема

Да спржи млади засад наде ко багремову шуму

Докле да кулучим заробљен у тескоби

Куда ме пусте улице ума воде… Моје очи невиднице

Раскршћа нова не познају… Овде мене нема

Зашао сам трагом песме иза леђа… У разуму

Шта ће човека да овековечи… Ко ће ослободити раздоре

Живота и смрти… Док су се цепале чете и умирале субаше

Са прошлим столећем у раскораку изгубио сам битку

Ни долазеће чашћу знатижељне видике не отвара

Сви моји преци одселили се у атаре гробља горе

Ако се скоро прекине линија наследне лозе наше

И овде никога не буде да тапије чува на пожутелом свитку

Прогоне ума у беспућу… Закључак горки нека сам глувара…

На овај дан © 24.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com