Проматрајући законитости живота које ме окружују одавно сам
запазио рецимо да се пас јавља завијањем кроз тмину ноћи, док овца стреса своје
мокро руно, велика се шума загледа у засенку, жена бруси у љубави, филозоф у мудрим изрекама, а
песник у поезији. Песник и поезија, није израбљена тема. Заслужује и моју цртицу,
запис о спони поезије и песника. Како поезија рађа песника или како он њу рађа?
Ко је овде мајка а ко дете, и зашто нису на одређено време везани само пупчаном
врпцом, него вечним везама? Опседа ме и велико и недокучиво питање шта је
поезија? Није до краја исправно поједностављено уверење иако се широко усваја,
да је песник онај који пише поезију. Прави песник је вазда више од овога. Не
волим ни оне офуцане дефиниције о поезији, из којих је исчилела душа и суштина
поезије. Велики Виктор Иго чини ми се да је разумео сржну мисао, и ево његовог
одговора: „Поезија је таква сламка која лети по вољи наше памети. То је змај од
хартије који
се лепрша међу животом и смрти, то је сенка коју баца од себе предузимљива
душа.“
Из његовог одговора ја жудим да дохватим „сламуку поезије“
коју данас носе вихори у чудним вртлозима. Некада је слободоумно и високо
летела, по пољи песникове памети, а данас врдуља, час у неке полувисине, а час
једва изнад тла песничког приземља. Одавна поезија више није „змај“. Чак ни
онај радознали змај од хартије. Жалим што је змај везан грубим узицама. Нека
друга деца се играју пуштања своје „аждаје“ надувене лаким гасом. Балони аждаје
заменили су раскриљеног змаја. Како жалосно изгледа та збрчкана поетска
играчка, та вишеглава лакована аждаја? Данима је гледам на огради од жбуња.
Сећа ме на беживотно страшило, оно које памтим из детињег доба, како претећи
куња у сред конопљишта. Тако и у савременој поезији одавно нема живота, будући да
је и она премрло куњало. Част изузетцима.
Лепршање змаја кад лепршавости и духа у песнику нема залуд
је тражити на граници живота и смрти. Готово да је смрт победила живот. Велика
поезија је абдицирала. Данашња беживотна поезија никада неће моћи да се отргне
из смртног загрљаја. Нека вас не збуњује дилема јесу ли исто сен и сенка? Чија
је тамнина већа, дубља и дужа? Поезијо, иза чега се заклањаш, и где си се
скрила? Конопљиште се не разазнаје од начичканих страшила. Ни песничке душе
раздушене не лепршају стихом како би треперење њених струна у брују било умилно
и поетично.
Поезија се погурила попут изнурене старице. А знано је да је
погурен стас само неминовно слегање живота. У слегању поетског бића, попут тла
које слеже, све су већи ожиљци и распуклине које претећи зјапе и на пољу
поезије. Када је у питању смежураност аждаје поезије, и њеног знака одумирања,
ранија паралела са страшилом, и нова са старошћу и избледелошћу човека је
очита. Вечита мудрост наводи „ Стар човек је рушевина која мисли.“ Има ли у
поетској рушевини мислећих песника? Неправедно би било рећи да их нема. Има их
свакако. Али колико и каквих мислећих, то је загонетка? Ако су многи ововремени
назови песници из позије изопштили душу не чуди већ виђена смежурана љуштура
аждаје поезије, која се у бледо и издерано страшило преодела.
Ако за кратко одвратим поглед од свакодневне лепоте поезије
природе, птица, гргоља вода, говора животињског света и биља, мелодија
звезданог свемира, и тако даље, и сву пажњу усресредим на човека песника, чини
ми се да је човечији живот постао одиста страшан. Живот је знано трулежан и
пролазан, иако овога има и у његовом окружењу. Но то окружење се стално
обнавља, а човек се само перута и коначно умире. Тако из дана у дан над његовом
једном бедом стоји друга, и дроњци му немају пола. Жао ми те је стварни човече
песниче!. Твоју вајну саобраћу и сестре оплакују њихове песме. Није вредно
трудити нове речи. Аждају а не поетског змаја од хартије расквасиле су млаке
сузе, па читаоци пролазници и истински песници од ње одвраћају погледе. У
вапају песме, у записима, у свести, и читалачкој бирљивости сви заједно јаве
жудњу да ухвате бар сламку и спасу је вихора...
На
овај дан © 08.02.2015.
Славими® Ј. Зелекапић
Књига цртица; ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА
ВРЕМЕПЛОВ
/2017/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар