ЕПИГЕНИЈА ТОПЛИЦЕ

Милутину Ускоковићу

Варљиво време у спарини предуго мумла само

На повезници испод трепавице бдије чамотиња

Претурила је ова река свашта да ми не претурамо

Међу обалама сећања је и Милутинова тајна сиња

Утопљеничку причу из ратних дана јоште збори

По шавовима протегнут мили дух песника

Јавља се песма да му гробни увир разговори

Давно је ово поколење ушло у век циника

Кад оно епигенијом Топлица узбрдо просева

И стублина на буку се осмели у збиљу своју

Из поетских грла крикнуће јаке речи двопева

Не тражите нас уснуле овде у чудном присоју

Ни једна светост ауру части нема одавно целу

Разбуцан морал у траљама опстаје да лудачи

Ко би још да трпи белутак залутали у ципелу

Истина о утопљенику живи да је не смрачи

Заборав тамног вира осењен сенком врбе жалости

Док подно Хисара по луку речном са белом пеном

У цркви каменој трагове иконописа слепи гости

Проносе кроз глуво доба опточени црном копреном

Крилати мишеви у царству своме усред језе

На збор сазвани зрикавци ткају своју сонату

Док прости духовник сметен разглаба егзегезе

Тврдокрилцима ко свом пуку и брат брату

Свитци узалуд будите реку… Зором је протекла

До поетског Рубикона да нову коцку изазова баци

Није срушила ћуприју ни отпојану наду порекла

На крају сведоџбе остају тужне судбине ко подлаци

Да се кувају у смртном лонцу и жваћу језике

Љага се огњем чистити мора за нови свет

Он никада неће познати усуде рата и ратнике

И ја за собом затварам врата кад уђем у клет

Молитви за спас предан… Нека је Бог чује

Ауру части не дам ником… Истином следим

Завет живота… Не страше ме таласи и олује

Ортодоксију празну нећу ни обред да обредим

У чистој вери живим истином Светог јеванђеља

Расток и вирови ми сведоче… Знам пут слободе

Са чудног тока враћају се наша обзорја жеља

У раздаљ завичајна река да пронесе друге воде

Ускоковићу брате Куршумлија те забораву неда

Док спомен венац песму сплићем да је таласи носе

У име Божанске поште… Лик ми се у твоме лику огледа

Овде стојим немо… Док кишне капи повита плећа росе

Нек јоште епигенијом[1] Топлица узбрдо просева

И стублина на буку се осмели у збиљу своју

Из поетских грла криче двојаке речи двопева

Не тражите нас уснуле овде у чудном присоју…

©  02.06.2017.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ВАРВАРОСЕ  zelenakap.blogspot.com

---

1  Река Топлица у Прокупљу једним својим делом, 

тамо где обилази брдо Хисар, тече узбрдо, 

што је појава каква не постоји нигде другде у Европи

и зове се епигенија