КАМЕН СЕЋАЊА

Разумеш ли душо камен… Тешко је свакога дана

Сећања и нестварне снове ткати са болном јавом

Како изаћи бистрог ума ко роса у јутра поспана

И оно што ноћ украде праштати заборавом

Пролећни младар ломи налет олујног ветра и туге

Брине ме потајни ток с усана невичних речи

За име Бога куд овај свет мисли носе на далеке пруге

Распело са раскршћа муке у измаглици клечи

Полако схватам колико прошлост истински боли

Размеђе у мени се раздвојило на две убоге стране

Затон не рађа мисао спаса и ништа да ме осоколи

Туп је испражњен поглед вере... Загнојиле су ране

Тепихом свести маршира из давнине чврст корак

Живот је на смотри смрти... Одлучно рапортира

Био сам мали... усправан... честит.. понекад горак

И сад поносно стојим у маршу док се химна свира

Дрзниче силни ти си давно презрео подругљиво

Моју заставу… На пола копља месец је спушта у жалости

На крилу слепог миша план погибељи залуд си скриво

Дух ми није клонуо... Тоцило на отпор оружа рођене кости

Шта ако се пробудим на камену сећања изненада

И затекнем се у истом животу у ком сам заспао

Хоће ли тај изазовни час бити осуда или награда

Шта ће изластати на ластару у муци што је пролистао

Знам палмове гране с клицањем нико бацати неће

По путу мога страдања пре уласка у свети град

Ја нисам Месија поезије... Нити јој палим свеће

Споменику се не надам... Ни постаменту нисам рад

Претражих по ко зна који пут све одаје моје душе

Хоћу да се осунча на зраку наде затурено тоцило сећања

На саборишту детињства жалим поњаве што сатрунуше

И иза смрти хаљине покојника на плоту... То ме прогања...

На овај дан  © 15. 06. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com