МЕЗИМИЦЕ ЈЕЖИЦЕ

У стопу су пошле зазубице да подигну биће
Нискост пала на размеђу изниклице зреле
Ново јутро у дан тмуран још стидљиво свиће

Од ноћнога једа очи су крваве... Само да побеле

Круг пакленога јада да затворе... Окружењем јаве
Свеколике наде потонуле у тужну дољу маглине
Сви некуда журе за животом погружене главе

Несвесна су доба... Зашто ово нама зазубице чине

Зарасле у ковраг безгласно се страше изворишта

Заспала у зову недођије... Нигде распеване птице
Дал ће доћи давна обећања... Своди нас све у ништа

Где су пошле зазубице... Намећу се бедне мезимице

Изостаје подигнуће бића... Изниклице скоро труле

Очи крмељају на југу урвине... Окружења стежу
Наопака сетва... Мале ватре гасну... Пепелишта туле
Успомене у бездан су пале... Не тражите равнотежу

У забуни извирују бојажљиве зазубце кругом да опазе
Посустале... Несвесна су доба... Древно касни оправдање
Данас ништа више није свето... Награде скромне заобилазе
Правимо се сада луди докле бива веће чини нам се мање

Изгубио се у одјек у зов недођије... Не допире јасна опомена
Своди нас све у ништа... Само слабе ватре затуљене цвиле
У тору нису на врлом гласу... Остају за поруг... Уместо катрена
Свети им се самољубље њино... Њихове песме воду нису пиле

Лактање презиру води... Неки неупућени им подилазе
Зашто се тако его храни и убија лепа краљица уметности
Свесно узурпирају сујету и боље од себе бестидно газе
Пад скори им следи... Јежице не могу довека бодљама бости

© 17.09.2021. Славими® J. Зеленкапић
књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

ЈА ВОЛИМ...

Вољеној, с љубављу

Мила ја волим овај талас
На ком ми душа сања
Он ме носи у загрљај умрла Теби
У наша жудна сусретања

Ја волим и наш молитвени олтар
Пред којим ми се душа клања
Ом ме уздиже вером
И прима у Твој васкрс вечна уздања

Ја волим зов појутарја
Кад душом чујем сва звања
Она ме кораком маме
У наша росна преплитања

Ја волим књиге духовне благородне

И сва та дуга... Дуга читања
Оне ме плене и облагороде
И буде стварну машту... Маштања

Ја волим незнане путе
И изазове свих путовања
Увек ме драже и опијају
Тајнама воде у нова сазнања

Ја волим делити љубав
Мила су ми сва раздања
Она ме крепи људскошћу
Уз слатке речи и мека чаврљања

Ја волим мир тишине и време самоће
Сусрете са собом... Усамљена стања
Она ме буде ил приводе свести
Кад ехо ума у њима одзвања

Ја волим редове и изоране бразде
И сваку реч и клицу кад израња
Док оне расту и ја растем
За зрелост живота и нова благостања

Ја волим Божје ризнице и поседе
Сва небеска и вечна имања
Она ми вером душу хране
За руку воде у сигурна постојања

Ја волим топле заклоне Божје
И мирну Христову луку што ме заклања
А брод живота чува од свих бура
Кошава смртна ту не позна дувања

Ја волим воћњаке и винограде
Радосне бербе и мобе у време брања
Кад песму Твоју чујем распевану
Срце је верно следи упркос посртања

Ја волим Библијске поуке са смислом

Не волим никаква испирања
Мозга и мојих ставова живота
Не дајем ништа за лажна клеветања

Ја волим смислени разговор и људску причу
Не волим лудости испразних блебетања
У лудо потрошено време и сваки дан
Не желим никога и ништа што прогања

Ја волим водиче а не гониче
Презирем ратове... Мржње... Клања
Мрље од крви и руке крваве
Убице и паликуће... Грозе ме убијања

Ја волим зарезе... Узвике и три тачке
Уврстану армаду слова... Већа... Па мања
Што Теби изнедрену песму штитовима бране
ВолимТвоја писма... Руковез реда и покрстице писања

Ја волим чисту мудрост мудрих
Не волим празна филозофирања
Увек сам на одговор готов
Кад Твоја смрт мом животу поставља тешка питања...

На дан мога рођендана: © 15.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

ВЕЛИКА И МАЛА ЗАГРАДА

По крилатим превојима угнездила се промаја
Примакли смо завет за надланицу зрења
Насеобина роби марљивост нагрижених утаја
Тачку по тачку јавља на линији стрпљења

Исписује се потом зарез за окапницу жудње
Питкошћу размахни речи моја насладо
Сенка је пала на свето место надобудње
Смерно се поклони великој мала заградо

Док се два луда разломка цртом размичу
На ниској каменој кући урушен је кров
Красно је имати загонетну песму ил причу
Осећај лепоте тражи још један умилни зов

Поколење чека опоруку изашлу из опроштаја
Искорак у сусрет новој властитој тузи
Голубије небо клизи по сверној равни оглавља змаја
У једној посвети исписано је многогласје музи

Глас са ивице призива буди другу наду
Испитивање законитости предуго траје
Траг свети однеле буре у пени… Камену и јаду
Над одром нико зборити неће некрологе и опроштаје

Пристигла смена на рубовима класaлих зора
Бравуре урезује муком у скулптуру громада
Све су нам чешће заграде и међе братског раздора
Ушта за уштом ниче на постаменту упркос пада

На овај дан
© 11.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/
zelenakap.blogspot.com

ПОГОВОР

 

Отвори резу на уму и пусти у тор мисли
Каква се најезда очекује у времену дилеме

Све наде потајно навиру и нису још свисли
Путокази који унапред воде клијаво семе

Да се бокори журно у свеколикој нараслој нади
Дубоко из дубине хук се далеки дуго чује

Са собом данас није згодно бити у некој завади
Зна срце у часу љубави да узгред протествује

На расршћу дилема тешко се изабира прави пут
Мудрости да се погоди згодан час то је победа
Размисли Божје чедо зашто поново бити крут

Против себе се не супроти... Држи се свог креда

Са којим си увек доследан... И ово ће једном проћи

Реза на уму не сме да шкљоца... Пусти мисли у тор

Води се горњим звањем у позвању... Бог даје моћи
Будућих дана и осведочења... На крају књиге је поговор

Час љубави неће да мине као узгредна трунка лепоте
Не буди крут и против себе не супроти... Срцу угоди
Слушај следбенички глас и налазе праведне пороте
И ово ће једном проћи... Имај га на уму и данас те води

Појачава се далеки хук наде за крајни циљ охрабрења
Божје чедо и покорни песниче молитвом песму срочи

Када се завеса живота спусти гробна тишина не мења
Пут живота и ситних победа... Видети неће заспале очи

Прошле муке и животне дилеме... Спуштена ума реза
Гроб твој отворити неће... Данас је час за мисли нове

Реалност твога васкрсења... Одавно није само хипотеза

Истина се не доказује... Бог ти је уделио благослове...

© 12.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com 

НА ВАЛУ НОЋИ

Вољеној, с љубављу

Песник будни ноћник

Поезији верни слуга

Мила услужни помоћник

И ревни сакупљач туга

Љубави ноћ да не размине

Хита да твоју хумку обиђе

Ни једну шкољку истине

Не може срцем да мимоиђе

И сутра вече ће доћи

Да се сретне са својом “Мона Лизом”

Мила на валу црне ноћи

С бисерним низом

Палих уморних звезда

У неком виру Мораве

“Јелицу” своју тражи “Пријезда”

Док ноћ свира задње октаве

Јежи се гробље и мртво Бозман поље

Пре него нова зора заруди

Проломом сакупљач уснуле доље

Песник усамљене свитке буди

Још таји ноћна тишина

С црног клавира тихе ноте

Да не јеца ноћник ко окарина

Умом су оживеле Мила твоје лепоте

Сећам се Вољена твојих манира

Велика звездо у смртној сени

Чуј грцај зова старог пастира

Теку нови псалми посвете… Катрени

Драга нећу да се венчам с музом

Не трни сама на нашем небу наде

У раној смрти угашена мојом сузом

Дан исте туге носи и збира јаде…

На овај дан © 11.09.2013. 

Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ”  

ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/

zelenakap.blogspot.com

ЦРТА У ОБЛАКУ ПРАШИНЕ

Опет су узде затегнуте јако да право каса кљусе
Неретко дизгин је напет за непослушне тркаче
Ратоборни навијачи не мојте бројати кораке кусе
У потаји масе у трећем реду мусаво дете плаче

Нико се усрећити неће сликом најезде испод буке
Радно је време окаснило за почетак и још назадује
По плотовима полеглим су извешане зарђале куке
Пластичне кесе вијоре... Врана црна отпад кљује

Узде се не дају укротити ласно... Прашина пута
Замагли видик често... Прљава траје мутна слика
Ратоборни навијачи гунђају... Само је позната рута

На раскршћу узбуђења подаље није умукнула цика

Трка за престиж траје... Циљ је све ближи свом паду
Разгони раздвајају вољу... Радно време по одавно тече
Није чудно што сви касачи прижељкују своју награду
На крају црте у облаку прашине фрустрације се лече

Криком победе који из грла рикне одушак силно пуца
Мусаво дете брише трагове суза... Кратко је лепетање
Није за чуђење ратоборни навичаји када мутавац муца
Викачи немојте викати... Дизгине диригују мутно стање

© 10.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

СЛЕДИМ СВОЈЕ ЗАПУТЕ

Селидбар потмуло зуји а не риче на сав глас
Јунаци уснули нису за песму испод висине
Тражили сте потоп руље... Дошао је на вас
У бурету дангубе испраном сланом од нутрине

Испод степеништа што горњем боју саме воде
Мрачно је доба узело данак страху врзмања
Нискости желе да се повечерја глува тим ороде
Разроки чивилуци пошли на спавање... Израња

Испод чаршава белине нека чупава дечија глава

Врпољаста... Да те мили Бог сачува несташне риђе
У зебњи никако да сан дође и да се невино спава
Чаршав је бели пао... Још само боса нога да сиђе

Селидбар у пола ноћи чучи у углу плачне собе
Однекуд надире руља и зглобове дечије ломи
Са тавана су сишле хитно све оне мучне тескобе
У рођеној постељи како кураж истински да се удоми

Са мишљу у стиху нижу се строфе ко ладна вода
Тешко је похватати конце и смотати одбегло клубе

Са радија слушај успаванку... Чудно је читање кода
Што се дуваром премешта горе-доле... Покажи зубе

Јуначино наша... Сви мрачни снови нека се распрше
Чека те узбудљив дан... Шта доноси жељена школа
Правила и законитости су ту да се изнова тек крше
У зноју згужвани чаршав подом се ваља... До идола

Буре дангубе расуло се... Дуга са дугом води рат
Обегло клубе се замрсило под креветом да ту чами
Проклета дуга ноћи мини... Стравичан глуви сат
Откуцао је мелодијом кукавице... Ноћ да се обрами

Искачући из рама страха и рике... Степениште се буди
Пискаво крчи радио пред зору ... Намигује суђена школа
Правила докле правила... Сванућем је дошао дан да излуди
Разроке чивилуке... На крају машта је пуна разних идола

На пољима је пала прва слана да траг покаже селидбар
Само су дувари прљави и црни... Стиснути зуби ћуте
На мени нек пада осуда... Подносићу мирно грдњу и кар
Сву ноћ и дан низати сведочанства... Следим своје запуте

© 08.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

ПАДАЛИШТЕ ЗВЕЗДА

Не знам где је падалиште звезда на источној страни
Видим како умиру сваке ноћи безгласно и изненада
У апокалипси свемиром протрче као коњи изабрани
Не оседлане у свом крду без опоруке и жалног јада
 
Ко би ми рекао њихову муку да им сав бол разумем
Да их достојно ожалим и у песму тужбалицу овековечим
Можда су моје речи слабе или као песник не умем
Њиховим језиком да говорим... Падање да спречим
 
Не могу... Немоћно желим да њихове године продужим
Док не оду у бескрајну легенду... Живот им још може сјати
Падалиште звезда свемир засипа пепелом... Ја још тужим
Сваке летње ноћи до жуђене зоре... Који су то пирати
 
Што модрим морем по свемиру краду лепотице и невесте
Да их заточе у незнану бестрагију за сва времена и адете
Која је то тужна судбина да их невине у гроб земље сместе
Ту нема правде и самилости... Зар да се над звездама свете
 
Њихове болне муке ум не може да схвати разложно и целе
Разумите песници деца... Звездани језик само звезде разумеју
Зашто их са висине сјаја и лепоте у дубину мрака земље селе
И мене када би хтели преселити за вечност у источну алеју
 
На моје падалиште имам право... Замути се стара очна зена
Тако безгласно умиру звезде... Легендарни у легенду зађу
Злурадо се прећути узорна биографија... Горка чаша је испијена
Заувек ће се угасити моја треперава светиљка у сиротом предграђу
 
©  08.09.2021.  Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

НА РУБУ ПЕПЕЛИШТА

Нова се саосећајност рађа из одбеглог дана

Нико ти неће узети за озбиљно реч забуне

Све крчи испод летава у изворишту стана

Једна се мисао врзма око тебе и сада се куне

Није хтела да се буквално роди у опсегу муке
Рељефно брдо ума неће да је сироту прими
Залуд подилази језа јер треба подићи славолуке
На рубу пепелишта из пожара што се данима дими

Опет су болне ране бануле у души ове скитнице
Јако се мучи узглавље тескобе на косој равни
Опасан је логор тела у бодљикаве претеће жице
Прошли су одвећ узгред часови и дани још тавни

Саосећајност других не помаже ни у ноћи осаме
Бори се песник сам са собом и злобом око њега
Куда ту броде црне мисли и душу ојађену маме
Куда то измиче успомена узбрдо упорно из опсега

Сирота мисао обилази у потаји углове мртве душе
Ни трага од славолука у пољу дангубе и самилости
У изнајмљеној срећи без ужитка пожари се пуше
Језа се сабира у чвор да сабере моје ресуте кости

На рубу пепелишта привиђа ми се слика Феникса
Ништа ни од привиђења кад га замагле наврле сузе
Лице је црно од муке и не мари да се даље фикса
У ноћ осуде напустиле су ме и моје пратиље музе

© 07.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига. ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

ПОСЛЕДЊА ФАЗА ЗРЕЊА

Тоцило живота стани

Са поетског квргавог зида речи искрзане
И рукопис огребен поруку још увек дају
У строфи умној кратак рефрен тек стане
Ефитаф исписан крвљу будућем нараштају

С муком се чита ова порука и задња воља
Недостајућа слова узгред се накнадно сричу
Поетска соба била је само једина богомоља
Будио се из снова за нову песму или причу

Да се не заборави заувек запис буновних мисли
На зиду или тоалет папиру пишу се умне речи
Када дан сване са новим надама заумно би свисли
Опроштајни монолози вођени без премца... Клечи

Понизна главо... Пред поетским духом слободе
У маглу би свеједно зашло непроцењиво благо
Изгубљено се вратити неда... Једном у заборав оде

Када се бит уруши и испразни као пена... Драго

Није Богу и теби... Зар ти до сна и речи није стало
Огребаног рукописа са зида... Тоалет папир је спас
Живот се примакао крају... У удео ти ситно остало
Дана... Да се нови строфа срочи... Да уплив глас

Твој још има за будућа поколења... Губљења мрва
Нема са прибране софре... Са квргавог зида слова
Лешинари зобљу... Распад ће доћи с најездом црва
Меље се и мрви... Не заобилази ништа газ точкова

Судбине... И ако у њу не верујем... Време пише
Епитаф да се из рукописа уклеше за покољења
Поетска соба богомоља изнемоглим дахом дише
Огребан рукопис сведочи последњу фазу зрења

И увенуће ће доћи... Вреже трајања се збрчкано суши
На авлији лелуја моја бледуњава сенка... Сви дани
Отврдну као коштичава језгра... Својој празној души
Признај сву немоћ клонулу... Тоцило живота стани...

© 06.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић

Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com