ПРИСМОЧИ

Искуство ми истину часну сведочи

Из давне оскудице одзвања „присмочи“

Памћење је дубље од сваког заборава

Реч и заповест чудна још се очитава

Како седимо за софром и у сећањима видим

Ми гладна деца око великога чанка... Бридим

У јави сиротињом овенчан с полу залогајем

Ту чисту светост врлина и сада препознајем 

                               

У току вукљања дроња и сете кроз пука битисања

Толике године на путу животном мука ме прогања

Присмок је нужност опстајања и за сутрашњи дан

Да се нешто презалогаји... Само трајање и неизостан

 

Моје су успомене мени теже од заборава

Знам у њима успавани дух сећања спава

Заборав је празнина нека и бездан само

Са њом без пртљага прошлошћу тетурамо

Ја ипак волим успомене као и људи многи

Прошлост са њима је лепша но дан убоги

Који нас страхом од сутра потајно мрви

Заборав може изјести успомене ко црви

Кад тело расточе и само им се одупру кости

Тешко је човеку да живи са болом у жалости

Успомене са патином лепоте постану ти драге

Тајанствене искре живота тмином импулси су снаге

Још кад се успомене уселе у речи песме или приче

Подмлађују вас у трећем добу и младости на вртове личе

Пролећа су вазда распеванија од јесени позне

За оне брзе радо би сте мењали колосеке споровозне

Кад живот старошћу учворен поспано крају мили

У вајату заједно са дуњама жути и с крушкама гњили

Остатак година ко у нанизаном венцу испод слемена

Амбари су празни за нове сетве нема више семена

Илузије су друга страна снова и успомена за које песник живи

Када оплакује себе и тајну судбину записану погрешно криви

А суд је далек негде на висини и са правдом касни често

Живот га кидањем претекне...Уже је пукло... Срушио се престо

© 27.05.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

Књига: ПРАБИТ СЕНИ – нове песме

zelenakap.blogspot.com