ИСПИС ИЗ МЕМОАРА

                                     Мили, у спомен

Ако прозебло сунце ускоро не заблиста
И ноћ окаснела законачи у лахорима снова
Различком вере у долинама ума
Када посиве успомене и бронзана биста
Падаће густе кише речи белином душе ко олова
Мила, немој ме тражити у засеку крај зараслог друма

Нека протекло време грабуља пусте котаре
У одјеку са Голог брда умуклих меденица
Још једна жеља модре перунике у дивит да плави
Пусти да набујају речи исписа разливене у мемоаре
И нека остављено гнездо нађе наша грлица
Икона кућног свеца на дувару сама себе ће да слави

Док се на почеоној бори зачиње друга клица
Већ пола века троножац мога детињства црвоточи
Уз оглодану кладу испод амбара и пустог дрвљаника
Долазим ти Мила у трагу залуталог свица
У поход немој стражи на којој бдију твоје очи
Не могу да одолим изазову што чучи и моју душу чика

Не замери Љубави, ако се сузом бол огласи
Не тражим у поздеру завета век трлица
Пртену кошуљу изаткану на брдилима живота
Може ли наум ове песме да ме пролома спаси
У старој урушеној кући празни су рамови без драгих лица
Скривени паучином коју мотавило смрти још мота

Куда су одбегле слике кад дима изнад огњишта нема
Да их кроз оџак искраде у небо за неко ново јутро росе
Повратк одавно чекају пепелишта и усамљени кућни праг
У орошене траве запис мог трага вечност када задрема
Окамениће се... Пре него зрикавци у летњој ноћи покосе
Распукли звончић у њему је твој осмех и глас наде јоште драг

Мила, Моји мемоари су довршени исписом твога дана
Извод из књиге умрлих не важи... Пише се поема наша
За књигу рођених и књигу васкрсења Исуса узети
И откуп на Голготи Његовом крвљу светом из светих рана
За наше причешће живота никада више нећемо пити из смртних чаша
Сонете и посвете уместо трновог венца Љубав ће плети...

На овај дан © 11.05.2011. Славими® Ј. Зеленкапић  

ВРЕМЕПЛОВ/2017/ zelenakap.blogspot.com

Мој коментар уз песму: У разговорима о поезији Фридрих Шлегел је написао: 

"Поезија зближава и сједињује нераскидивим везама све душе које је воле...

Једна муза тражи и налази другу, а сви потоци поезије се сливају у велико заједничко море. Разум је један једини, и то исти код свих, али како човек има своју сопствену природу и своју сопствену љубав, тако свако у себи носи и своју поезију" 

А мој одговор је Поезија је царство стварности и љубави... да живе успомене.
11.05.2011. Славимир Ј. Зеленкапић zelenakap@gmail.com