ДОСТА ЈЕ СВАКОМ ДАНУ ЗЛА СВОЈЕГА

Свањава… Па шта? Смењују се ноћ и дан а мени се смркава. Одкуда то? Ни сам себи да објаснима а камоли Вама којима свиће. Сиротињу нико не разуме, или она не може оне друге да схвати? Буди Бог с нама, па још смо живи. Трајемо и претрајавамо. Али докле ћемо, то је питање и наша мука, а одговор је непознат? Ви се згражавате и у чуду питате где ти је вера? Смеран сам па ћутим, а рекао бих вам на глас. Данас је и вера на продају. Висока трговина. Све је подложно динару. Услуга цркве и свештеника кошта. Кошта и те како. Одрежу тарифу за час. Јучер сам чуо да један попа наплаћује освећење куће по квадрату. Одрезао тарифу па је множи са површином и сума за домаћина коју треба да да очас се одмери. Чист рачун-дуга љубав, или ја теби-ти мени, просудите сами? Грозим се да коментаришем најновији скандал у нашем граду у коме свешетник претуче монахињу стару око осамдесетак година, док на улици испред црквене капије сакупља добровољни прилог за градњу манастира. Имам лично питање себи и другима, докле је догурало Хришћанство, и где су умрли његови узвишени постулати, љубави и толеранције? Социјолози религије су неми, а моје у овом осврту на Библијску максиму да је доста сваком дану зла својега, није ништа више од људске и хришћанске запитаности.
Распричала се причалица. Скренула са главне џаде. Не замерите јој. Увек је оно туђе ту да засени личну муку. Тако нам она за трен побледи или измакне. Али мука се враћа. Никако да од ње побегнемо. Ево и мени је стално за вратом. Још сам у чуду како да некима свањава а мени се смркава ? Већ ме боли ово јутро. Болеће ме и цео дан данас, па тако сутра, прекосутра… Никако не престаје ова спирала мрака. Никад једна невоља не иде сама. Мука муку прати. Ко зна шта доноси нови дан? А ја се још једном изнова тешим оном библијском максимом: “Доста је сваком дану зла својега…” Доста је дану, али доста је и мени… Дан за дан, а ја за мене и моју муку…коме да ишта кажем? Бездушни, докле ће те зло да чините? Знате ли да ће те и сами једном доћи на цедиљку времена. А кад вас време процеди, и остане од вас само талог, шта ће поколење да чини са талогом? Завршићете на ђубришту историје, у ништавило, у беспомен… Можда ви и не марите за сутра, ни за сметлишта историје? Ваш је презент. Чујем како говорите -Данас уграби, отми, прегази, очерупај… Данас се шири, шепури… Данас живи, уживај… Само сањалицама, занешењацима, песницима, и сиротињи је остављено сутра… Мало сутра… тако ће те ви рећи. Идеали, наде, жеље… све су то само трице и кучине… Реалан живот је стварност… Илузије нека илузијама… Немамо времена да се са тим нематеријалним и неопипљивим гњавимо и замарамо мозак. То цвеће од кактуса нећемо на нашем прозору… Пустиња је за пустињаке. Ми данас градимо свој рај и рајско насеље. А рај илузија смо оставили грешницима. Ми смо свети и праведни, узвишени сој који је река човечанства на својим таласима избацила. Ко уме да плива нека плива, а ко не уме нека се удави… Једноставан је закон природе… Само ви песници и занесењаци пливајте уз струју а ми ћемо са струјом…
Опет је прича залутала… Распричала се… Можда је зашла на слепи колосек. Можда неки мој сапатник чека да у мом искуству сретне себе. Док слуша моју причу може му лакнути, за кратко ако заборави своју муку док разабира моју. Морам да се вратим почетку свањавања и смркавања. Наврзла ми се мисао: Доста је сваком дану зла својега… Мени се смркава једноставно по трагу предодређеном. Нисам се родио под срећном звездом. Родио сам се на њиви, у берби кукуруза. Прва пелена мог детињста била је знојава очева кошуља. И пупчану врпцу отац је пререзао српом. Замотан у очеву кошуљу и бошчалук, мајка је замотуљак макањчета на обремачи донела кући и положила у породичну бешику, у ону исту бешику у којој су лежала моја браћа и сестре пре мене, на сламљачу напуњену торином. Из пртене сламљаче никада нисам ускочио у перје, свилу и кадифу… Данас ме понекад ослове са господине, а ја се запитам где се то загубило господство? Тужан ми буде тај призив. Некако ми ближи онај осећај слуге. И тако ја читавог живота служим другима а не себи. Сеоско чобанче, није сељачина и чобанин у оном пежоративном поимању… Израстао сам у отменог, бистрог, стаменог човека, хуманисту, космополиту… Потврдио сам се као песник, изродио пород, одрадио радни век… Данас сам слободни уметник… И тако даље… Није упутно да сам о себи зборим. Али шта ћете? Ово су стварне истине. Ово су само моје мисли које ми се врзмају умом. Овако ја беседим у осами. Но коме је стало до спомињаних истина? Свако има свој живот. Ако се и занимају људи за туђи занимају се у доконој злурадости, да нађу нешто за подруг и завист, за оговарање, за сеир, тобожње сажаљење… Кога је брига за мене?
И времена су се променила. Много чега данас нема, што је било свето јуче. Кумства и пријатељства су погажена. Солидарност и хуманост су заспале, или ти пале на најдоње гране. Корумпирано је све. Људи су се одаљили једни од других. Сви се затварају у себе. У великом граду усамљенички живе у бетонским кавезима, самосвојне животе. Кад пролазе поред вас без поздрава пролазе као поред турског гробља. Сви су спустили свој поглед у врхове своје обуће. Поглед им је прикован за замљу. Никога нема да га подигне ка небу, ка звездама. Многи од неонског светла и блештавила по доконим градовима, у свом мравињаку никада и нису видели звездано небо. Новорођенима у гарду је стран цвркут птица, жубор потока, мукање и блека стада. Млади не знају шта су меденице, нити знају да од зове направе свиралу. А тек колики никада нису помиловали јагње, или ти чули пој петлова…
Доста је овог носталгичног… Данас је друго време. Лебди око нас други дух… Данас се живи виртуално, а не стварно. Кажу хаос је у реду, а хаос је запосео свуда… Пали су сви ауторитети. Отац и мајка, породица, учитељ, старији, школа, вера, Бог… Морал је изврнут на тумбе. Оно што јуче беше неморално, данас је морално. Наопако је ето нормално. Од тога ми се смркава. Свиће блудни дан, стижу параде поноса, истополни се венчавају, боду се ножевима, разлећу се куршуми, гину и горе младићи и девојке, пребијају се монахиње… Из освете или ти из необјашњивог послератног синдрома, укидају се читаве породице, и у црно завијају куће. Црна хронике су најгледаније и најслушаније. Уместо светлог блица севне зачас црни. Мито, корупција, криминал, политика, лажи, преваре… толико ружних речи одомаћиле се у нашем свакодневном говору и причи… Оне друге речи, попут љубави, човекољубља, истине, првде, хуманости, части, достојанства, вере, Богољубља… као да су истрошене, излизане, или су зашле на маргине речника и енциклопедија… Можда ће неки језикословци сутра морати да их описно представе и протумаче кад се већ не живе… И од овога ми се смркава, а не свиће. Кад се узме све до сада у овој беседи, црни се закључак, попот црне ноћи на измаку. Моје смркавање је краткотрајно. Опет се клатно вере враћа на амплитуду позитиве. Нови дан је мој. Доста је сваком дану зла својега…

На овај дан © 20.05.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com