ЧУВАРИ РОЂЕНЕ ГРУДЕ поема

Оцу Јовану и мајци Милосави, с љубављу

1. ДРЖИ МЕ ЈАВА

Украли су ми опанак леви за десну успомену

Размишљам коме да се јадам мој бели папиру

Блатњав је али ми драг... Да ми снови не свену

Детињи раскорак осиротели расте у навиру

Старе се жеље подмлађују са трном шипурка

Јесен живота у пролеће се враћа с гумењаком

На гумну испод старог граба заспала жмурка

Заборавом... Квргави клис у подне сокаком

Дланове бридне још ми тражи да сагори поене

У заносу игре... Чобанин се са животом надмеће

У набојима... Подерани опанци проносе успомене

Сад седа глава бехара ко рана џанарика у пролеће

Искуство збрано у чвор никако да потисне тескобе

Годова што шестаре на узнешеном деблу битисања

Крадљивци безосећајни ако сте узели све моје мобе

Месечеве ноћи оставите да трају за моја комишања

Знам да се и мој живот успут ко кукуруз осмак круни

Тврда су оба за невеште... Слутим да још имамо рока

Кад бих могао дозвати мајку као некада кад се струни

Желудац дечији да ми га и данас свије да бол предубока

Умине за ову ноћ јаве... Хоћу да нађем наше опанке

У разгласу меденица да обиђем стадо... Велике Лазове

И Пландишта да сколим крај Чесмице... Ђачке уранке

У сметовима без пртине... Мој велики отац опет ме зове

Да покосимо росом ливаду у Брду да не прегори трава

Кад студ загуди у нама и око тора овцама треба положити

Лисник што чека да се на време здене ... Држи ме јава

Да не тренем... На нашем кршу нас је било и опет ћемо бити

Чувари рођене груде не одричу се опанка и слатке проје

Само жуљевно а меко срце рукопис жуљева зна да прочита

Време је да сам исправим на нашој трлици поклекле соје

Са гробља они се вратили нису... Смртна их веју сита

Очев и мајчин прах засејава ми очи сузама ледним

Поносно их љубим... У славском дану сишле свице

Не гасите ми... Умукните да њих двоје дозовем чедним

Стихом на крају папира белог одкинутог из крила птице

2. НАТРУЛИ ОПАНЦИ ЧЕКАЈУ

Врисак моје душе растишинио је мртву тишину изненада

Дуб на гумну јоште цвили... Урезана имена капљу сама

Са крње крошње дечији дроњави змај лепрша... Пре пада

Оплакан јетко невином сузом дечијег ока са локницама

Сребрнастим... Струк пољског цвећа невино згажен

Белином страже за дугу неба није никада процветао

Кликер каменац страсно у прашини ускликом тражен

Није умео да се одазове... Нови се с орасима котрљао

Док се у котању не окрњи... Тако су се смењивале драме

Кликерске приче и дечија жал... У уму и сад се котрљају

Са магленим сећањем наше згоде... Чујем ехо галаме

Боли ме врисак раселином душе... Натрули опанци чекају

На овај дан  © 30.03.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: МИЛОКАЗИ  /ВРЕМЕПЛОВ 2018/ zelenakap.blogspot.com