ГДЕ ЈЕ ТАЧКА ОСЛОНЦА поема
1. НЕВЕШТИ ПРСТИ
Истина
је... Није свеједно бити на почетку или на крају
Нећу те
више сусретати порукама узвишена емоцијо
Стоји
разлучење по којем сугреби трајања васкрсавају
Један се
лептирић ума у предујму вере дубоко сакрио
Коме да
изговорим причу посредничку и опроштаје
Пробудих
зору из вилинске постеље и прапостојања
Главну
максиму живота још нису чуле небеске одаје
Само
звоник са трга у цику зоре ноћобдији се клања
Предубеђења
лажна лако се и брзо потроше
Купује ли
се невини осмех или просто поклања
На
довратнику забрађено чами прозукло ћоше
У
зглобном кутку стара застава грца од посртања
Не тражим
у души дубину понора ни плитки спас
Ниско
засађен међупростор светла и таме нека чили
Не пали
фитиљ празног гасаречета но долиј гас
Дубинска
промена на порама властитим гњили
Ко ће на
овом свету подићи мостове за проломе
Гледиште
смелости вуче порекло наступа у расејања
Глумишта
твоја подвале су навиђене заумљу моме
Невешти
прсти нису ти даровити за поетска ткања
Пре
свести нема несвести но окрилаћена намера и осуда
Није ми
драго да се јогуни сједине и сатру личне покоје
Јеси ли
човек или ниси ако свакога јутра не питаш себе куда
Нећу
усеке мрке ни да наше планине магле раздвоје...
2. УРНА И ТОЦИЛО
Остојим
на раскршћу између сна и јаве да ослушнем твој дах
Изазива
ме задњи одломак мога недовршеног живота
Дати
аманет остаје да ти се не убуђа у урни посмртни прах
Вучица је
опет у свом логу задојила остатак љутог окота
Невинашце
радозналости вашој олако не могу подлећи
Узгред могу
жалити неверу и превару ваших надања
Док
збуњени сумрак застором слази и дан бежи одлазећи
Једино су
месечари несвесни својих ноћних лутања
Групним
сагрешењем се не може правдати лично
Твоје
гураво сновиђење за наук се није спремило
Голуждраво
би хтело да полети ал лету није вично
Натоциљао
сам за те многе речи и сад ми чами тоцило
Око твог
струка повеснице вију се лозе ладолежа
Ископали
смо велику тајну за споменар покојника
Са пуно
туге пољем кукурека лелуја паукова мрежа
Смем ли
на крају стиха ставити тачку иза узвичника
Од данас
до сутра одлажеш чињења и гушиш вику сталежа
Твој
заузети став је бусија... Ништа се ту не може да мења
Земља ће
пре изгубити тачку ослонца и спасоносна равнотежа
Да се
бездушно поквари... Теби су најважнија твоја узнесења
У страху
од провалије која нас одувек болно раздваја
Не
презирите јадовницо мене и ову руку ни очита хтења
Следите
расуте белутке у повратку до мојих опроштаја
Они су ко
колобрани на путу за долазећа поколења
3. КРУГ БУНИЛА
Не
познајем ти слику несличнице изнад отуђене равни
Прелепљена
си преко лика заметеног у паучини заборава
Ближи се
олујна помор да неман сврати у табор огавни
За
покајање нема времена... Усуд ти задњи час откуцава
Узалуд су
се груписале језгре мисли око јединог уточишта
Ко верни
Ноје градим барку да ми не потону све наде
Опомињем...
Одметнице без срца ето вама твоја судилишта
Тужна је
истина... Плотови неће издржати ни све заграде
Гусари и
одметници на барјацима ваљају магле без оцила
Да би се
орловско гнездо досегло жеље траже праву окрепу
Још нисмо
прешли пучину ни хоризонт... У кругу бунила
Намеће се
касна спознаја... Прочеље никада не завиди репу
Данујем
сваки дан бродски дневник ко задужбину споменара
Утуљени
светионици ви поете мрака не отимајте ми ловоре
По правди
ја бих требао да будем овенчан венцем градинара
Пролом
грома виче нико да се дрзнуо није да ми међе преоре
Не жалим
груди голе ни болне бразде свежих ожиљака
Свитак
поруку носи...Тужно је ако језик љубави не знате
О мучни
свете уоколо доста сам се нагледао чуда чудака
Знам
зашто беспућа безумне маме... Шта рећи за прелате
Губитак
није највећа мука као када се оклизнете о туђу сујету
Грдилишта
су нагрнула одасвуд и злокобно се подмукло цере
Тешко ми
је... У једном стиху не могу уденути сву моју сету
Није
срамотна жеља... У годинама позним пре бих играо кликере
Но са
зависницом водио рат... На крају свака завит изгуби битку
Са собом
самом... Несрећна у гноју своме напокон се угуши
Невини
пропупољи у ружи љубави осликаној на мирном свитку
Одувек је
истина знана да ко епитаф стоји... Добро увек зло сруши...
РАЗДОБЉЕ БЕДЕ
Узалуд
тражим смисао на сведеној трансверзали
Док се
коштичаво разборје гнезди по своду излаза
Креативана
заблуда траје усеком да ме не разгали
На првој
увратини предуго бриди до грленог разлаза
Тако се
мизерије разваче по дробу свршене каже
И ово
вунено доба клизи на починак заумља само
Сама се
нискост дрско усђује да ток живи слаже
На сечиву
истине опстајем... Питам куд корачамо
Вас врсници
посивели од сете на превоју лудом
Нисмо се
спорили око наших пређашњих тајни
Тешка и
погубна пресуда све нас чека пред судом
Историје
у раскораку... Збуњени смо и очајни
Уплив
туђи завезује нам чврсто чворове живота
Невидници
нису жељни на душебрижно покајање
Сви ћемо
једном потонути у пени истог клокота
И ако у
летопису трајања не желимо посртање
Вулгари
језичке варке опоро бацају просте речи
Запљуван
човек части невином ћутном се брани
Погана
рука бездушно витла сечивом док черечи
Разум од
неразума... Врана не вади очи врани...
Мудрост
истину збори... Правда би да је пориче
Кукљивац
игле одвећ је туп за плетиво живо
Кад памет
ћути ту су луди да се с лудошћу диче
Још једно
раздобље беде чека нас несмерљиво
ШАКА СЕЋАЊА
Дозив расутих успомена мукла поноћ није чула
Грешно се превирање усколебаним трагом брани
Од заборава из сажаљења до вршног расула
У шаци сећања сви бисери истине већ су просејани
Малене сенке уз поруг колају са свиткком муке
Блатњава стопа окајава наречену пролазност вида
Будуће време оном прошлом не диже славолуке
Замрачила се слика јаве од смежуранг прекида
Грубости наборане опором збиљом су насукане
Раскорак дупли
чами на почивалишту бледе коже
Пред сумрак изнад крова грајом минуле вране
Затон се скрио попут тајне... Њиве кад се запарложе
Нарасте грмље а у чаљ и купине усели се страва
По узводници пешчаника ко ће нам мерити време
Како да нађем врата неба...Свемоћ замадаљених брава
Краде последњу кураж и очајнички зобље надања семе
Год по год у стаблу нараста да заветина остане света
Хоризонт никако да досегну пропете мраморне дуге
Окамењено село сном мртвим спава... Легенду запрета
Пепелиште и прах у мртвом крилу... Како из каљуге
Мислите балканске коморџије да се некако искобељате
Врзино коло не престаје... Од стида месец се млади
крије
Чему нечасни разговори и суварци... Мушице кад се
сјате
Облаком на ђубришту џибре... Устукни створе пре
лакрдије
Испод огарављене таванске греде штранга још лелуја
За опомену...
Запреге наше одавно нема да је уларим
И старо бронзано звоно о врату не носи предводнца Жуја
Лудача двиска... О ексер окачено кути... И ја у жалу
старим
Са успоменама неповратно... Варка је да се од њих живи
Кога ће колевка с тавана вечите тајне у ово доба да
однија
Докле ће те прадедовски гробови на смрт бити трпељиви
На збор не прибирајте кости... Нова зла слути кукувија
БРАЗДЕ ЈАДА
Стари
жуљеви се сасушили
И
окаменили у чворове
Нови
пупе да се расцветају
Поново
дубоки бол да срце засече
Полети
моји негдањи нису се уморили
Велике
речи све се ређе говоре
Зреле
године мудро класају
Прикрада
се још једно уморно вече
Дуго
жуљно се носи искуство горчине
Разбојавају
се раскораци прошли и нови
Дубине
разлаза чудновато се споре
Са
висинама наде зашле у тајна залеђа
На споменику
живота силазе патине
Испостиле
се бројне године и благослови
Све су
некако даљи часови и мутније зоре
Веран
сам истински чувар мојих међа
Не
спорите ми ви скоројевићи и инстанти поколења
Искуство
живота и смрти збори... Небо је кључ а земља катанац
Ни један
калауз помоћи неће да негве смртни загрљај откажу
Добро и
зло у скукобу ратују од искона до сада
Може ли
молитва сужња донети слободу уз заточења
Хоће ли
обрнути окретање жрвња пркосна песма знанац
Опраштам
се празних шака... Код одласка успомене не помажу
Најзад
училе и семена наде засејана у браздама јада
ХОД ЧАСТИ
Одавно самујем сам
Жудим како да дознам
Докле ћу да се батргам
Слику не чини рам
Окрунити не могу ни грам
Ти стено биваш блам
Тешко је газити трње и кам
Није те издајице срам
Мене и сада мучи чам
Но ја се не дам
Не следим ни једну омам
Не опија ме славе плам
Тајну могу да ти одам
Са вером у Бога знам
Нећу за вечеру да се продам
И наук још да додам
Ником и ничему да се подам
Савест ми неда... Часно ходам
Безазленим кораком и водам
Успомене васцелим светом за руку
АПОСТОЛСКИ ПРАГОВИ
Апостолски прагови
Које сам животом достизао
Нису басамаци него трагови
Они су пут на ком ме живот
звао
Апостолски прагови
Још ће моје ноге да обијају
Хоће ли свети мудраци
магови
Да ме за свога сабрата
признају
Апостолски земни прагови
Небеске већ досежу
Тајне ће чувати моји сагови
У шкриње попут девојачких
да их вежу
Апостолски прагови
Са завежљајем сиротим на
рамену
Прате ме целог живота на
већу богови
Пресуду кад изричу моме
племену
Апостолски прагови
Само су незаборавни
путокази
У књизи живота сложени
слогови
Да их нараштаји будући
сричу у снази
Апостолски прагови
Знамења су уметника од срца
и рима
Маните ме се ви врагови
Ни до појаса дорасли мојим
вртовима
ЕЛИТНИ СТРОЈ
Нико ме нигде одсутног не
пребројава
У истој улици нигдине сећање
спава
Куда ношен ветром побећи од
сете и бола
Недопричана прича саткана је од
раскола
Гомилам збуњене речи шапатом
за ехо одлазећи
Не разумем неразумне... Људски
живот није псећи
Где је граница достојанства
умни знају да кажу
Обмане и самообмане у
карташком шпилу још се слажу
Тупости доста у распуклом зиду
под сенком самоће
На излоканом путу рупа до рупе
у каљугама злоће
Тугаљиво је време тмурних дана
застрашујуће коби
Нема те људске громаде и стене
коју бујица не раздроби
Вашљива прича и покуда селом
кружи из ината
Данас се одричем назови
песника... Нећу сујетног брата
Није за мој кружок... Њихова
трулеж душу ми нагриза
Поезија није сметилиште но дар
и Божанска виза
За песничко царство чистоте из
срца у горње биљеге
Ником робовао нисам... Знајзе и памтите ја не волим стеге
Ни шаблоне... У вртешци
лицемерја презирем сујете
Залудан вам посао разбратници
док ништаке у звезде кујете
Пропасирајте мало сировости
луде јер се тешко жваћу
Изван вашег тора празне блеке
потражићу нову браћу
Достојне пастире свих поетских
речи... Ви нисте у броју
Недостојни... Давно за вас
нема места у елитном строју
ФИТИЉ ЖИВОТА
Шта остаје човеку на одласку
из живота... Иза...
Ништа... До мукла тишина...
Смрт није реприза
Само драги људи... Празна
соба... Остављени град
Бездан је ту... Одлазак у
трену пуном бола... Пад
Гњиле крушке у позну јесен...
Ударац туп о тло
Дилема о миру и вечној кући...
Неизбежно зло
Именовано кратко у четири
слова као коначница
Заувек пусто гнездо... Живот
одлепрша као птица
Докле ћу да вапим у овој
долини глувих за одазив
Кога да молим за вид у долини
слепих... Још сам жив
Нећу да вичем лудости у долини
лудих скупе су речи
Долина ми живота с предвечерја
неумитно од бола јечи
Не жалите мост који се руши
због моје реке у току
Не тражите бистрину последње
сузе зафирене у оку
И небо изнад реке сад губи
звезду згаслу пре зоре
Је ли песма место за опоруке и
аманете... За разговоре
У летопису живота сви моји
записи Мила теби су казани
И Ти остајеш иза... Небески
суд нека буде на нашој страни
Не да нас правда и помилује...
Љубав нека нам је света
Сведок свемиру и свету
мртвих... Стрњика сунцокрета
И пожњевена њива живота опет
ће да се бразда и угари
Све што се роди закономерно
траје таљига и тихо остари
Потроши дане... Године
излиже... О вакту своме угњили
Фитиљ пламиња док се гасом
поји и најзад плам учили...
ЗИЈАНЋАРИ
Колико властитих књига
По туђим мерилима осредњости
Песник из душе да изнедри
И којим кључем да откључа
Влатиту поетску спомен собу
Није ме одиста за све ово
брига
Нека ми небо поезије опрости
Што сам приспео горе да се
разведри
Или наоблачи... Где је моја
луча
Црвљиве поете не кидајте ми
утробу
Уместо јефтине огрлице и ваше
ниске књига
Једна једина моја бисер песма
нек је знамен
Усамљена звезда на узнешеном
своду
Рођена да јој завиде тамне
галаксије
Због блиставог сјаја свевремља
кроз еоне
Није ми знано докле ће поетски
свет да таљига
Али верујем чврсто тражиће
овај стамен
И када друга сунца клону у
заходу
На размеђу епоха мој стражар
остаје да бдије
Приспело је време прапорци
ваши да одзвоне
Ништа у ништавилу ружну
постељу спрема
Затон тишине глуве сећања
мрешкати неће
Сига прекрива гробна потонућа
и чврсну корали
Разилазиће се миленијумима
ваша дубина и моја висина
На додељеној ми вертикали
једно је вишње место
Овдашњост ваша грозна је и
бремена од дилема
Будућност увек доврши круг
постојања и среће
У бисер песми посрећили су се
сви моји часни идеали
Вама остављам земљу... Небо је
моја домовина
Зијанћари не могу овде
столовати и красти мој престо
ЦРВЕНА БУБУЉИЦА
Живимо
збркано у новом Вавилону
Јасно је
ваљда свима ко паметном слону
Верно је
све записано у животном картону
Наша
историја болести... Делимо се по разгону
Нисмо ли
читали и слушали тамо неку Антигону
Данима
се драми о подвали и дрону
Догађај
је инцидентан и злојед по тону
Залуд је
претити Голијате малом Галиону
Победници
с правом предводе победничку колону
Питам се
шта хоће бунтовни штрајкачи у Бону
Хлеба
преко погаче... А и ти увлакачу и полтрону
Усавршио
си рђави занат на Пилатовом балкону
Сад
переш крваве руке над лавором римски патрону
На
слепом колосеку историје а не на часном перону
Латинско
лукавство нема опрвдања и служба мамону
Чему
вајкање кад се Рубикон пређе прсли балону
Када
осионост прсне је ли је излаз у слому
Не јури
падалицу звезду ни ону трому
Што сама
за себе трепери... Тако и о грому
Не суди
по грмљавини... Питај неверног Тому
За цену
сумње... Памте ли богињу Палому
Само по
звезданом ореолу... У горњем дому
Туђег
лукавог парламента воде распре о папилому
И
црвеној бубуљици с рошавог лица...Идиому
За
посвећење није време... Напиши скромну гному
Мали
песниче великог дара а не роман о пролому
И праску
глувог барута... Знаш ли своју аксиому
Биографију
футура читаће знатижељни у трећем тому
Давно
смо несрећно склизнули у људски глиб
На
стрмој равни погубно пада невољни нагиб
На
испиту сећања заборавили сте ко је Виб
Смешно
је постало сувише озбиљно... Разгиб
Разума
изостаје... Несрећа штуца... Рибање савести
Под ноге
бачене су Божје уместо људских заповести
Контузован
је народ... Предуго је без свести
Чиме и
како ову дубоку летаргију протрести
СТОПЕ И
ВИТЕШТВО
Чему јутарња фискултура опијеног ума
Ноћас је све снове покосила млатишума
Лажи су прежвакане ко жвакаћа гума
Замлате и гангубе не заслужују аболицију од зулума
Ни нашки опрост кад кум изда кума
Прљави игрокази дело су мутног заума
Многима су стрампутице драже од друма
Дугови се лако заборављају у напојници рума
Истине и правде нема... Ноћу их краде нека чума
Иза димне завесе у крило магле и густиш прашума
Зборана старост збуњена и слаба у мемли лагума
Искру просветљења узалуд тражи... Негативна је сума
У збирном салду... Песма је саздана од зор рима
Дуг увек жуља... Не чудите се мојим набојима
Што у њој прскају гнојем у љутим млазевима
Давно је мудрост рекла да ватре нема без дима
Опрезно корачајте... Стопе сам
оставио у пркосима
Свуда су чудаци уоколо а не само међу песницима
Не браните им докону скитњу небом над небесима
Ова долина плача је станиште сотонским пакостима
Лаке сироте сламке ношене су и јуче вртлозима
Ни једна жижна тачка живота лако се не сажима
Смрт кад је засени... Зрикавци у смртним откосима
Посмртну песму сричу... Ноћ језе страх надима
Мувају се протуве и страшила с акрепима
На крају како изаћи... Не подилазим дунстерима
Отмено чувам себе... Нећу у коло
са лажљивима
Витештво ми неда... Дух разбора снажно се отима
Не спустам штит... Песме посестриме плене
Не улагујем се ником... У мрљу да се не преодене
Моја тачка живота... Ни један пупољ да не свене
Љубављу их росим до јаве сунца за оне трене...
У МРЕЖИ ПАУКА
Зашто људско и презрено пасје гробље
Иста судбина занорава неуморно зобље
Под земљом и над земљом болују кости
Пустош и туга иста... Бог да свима прости
Првом се човек с времена на време враћа да оплакује
Друго гробље у смрадном задаху све дане потку снује
Колико смрти препуни црни путир тешке горчине
Толико прича се сведе на стрв и празноверне заветине
Још нисмо квит... Имамо не измирени рачун
У туђем оку брвно у нашем увек мали трун
Суд и правда на лажним мерилима вазда опстају
Само су кости оголеле у миру и ако у растрзају
Оглавину оглодану не насељавају више гладни црви
Одавно није питање ко је у гробно поље досељен први
Живи се збуњено питају само једно ко ће последњи бити
За покојнике ово је неважно... Куда су отишли црви сити
Ни песма ова не може знати колико жртва завиди жерви
И кад оду са овог света ратују ли и под земљом мртви
Око престижа... Ко и како гробним пољем господари
Уместо веровања земљом худом своју вару пагани варвари
Варују а не знају зашто... Лаконски кажу ваља се по адету
Грех је прекршити и једно црвено слово обичаја ни запету
Нико да промени... Повредити костинеопростив је грех знате
Не замерај се духовима предака... Доћи ће да вам дуг наплате
Није ми драго да спознам докле ће трајати ова ћеранија
У Божјој сетви шта вреди људско семе горка боранија
Кад у коначници све сконча на гробљу и пасјој костурници
Докле ће у опанцима живота да нас жуљају ситни одметници
Откуда су упали белутци док смо властити друм табанали
Ко ће знати зашто смо се за живота крвички безуби клали
И ждерали друге... Чему заваде људске и лајања псећа
Пред Богом нема искупљења Каинови синови у тањиру лећа
Долином сузном још лебди ехо... Зар сам ја чувар брата свога
Задњи чопор паса у измаглици скончава... У шаци неслога
Исти грех све нас стишће... Људи и пси једни на друге реже
Иста нам је горка судбина.. Кости псеће и људске пауци мреже
НЕ ГУРАЈТЕ МЕ
НА МАРГИНУ
Ближи сам заиста излазној станици живота
Него полазној... Од ње сам годинама далеко
Узалудан је труд око разнизаног прошћа плота
Са стабла опадаа лишће... Корен нисам посеко
Секира чека да сечу тајну доврши без милости
Ако буду падале пролећне кише да их залију
Упркос свему верујем да ће младаре дати кости
Нека се заврши путовање... Нисам на вересију
Живео властите дане и носио пртљаг година својих
Добро су ме жуљале и даровале мноштво набоја
Међаше поред пута остављао сам верно... Не избројих
Неброј њихов... Поносно стојим испред одважног строја
Примакло се задње време... О прошлом не стигох да кажем
Поглед унапред тамни у ослабелом виду... Плута маглина
Кула од карата руши се лако... Узалуд успомене слажем
Хоће ли ме примити небо када ме испрати ова сузна долина
Зиратном земљом тешко се хода... Издају ме глежњи
Рингишпил успорава и све је ближи приземљењу доле
На запитаност одговора нема... Којој сам ближе тежњи
Мука је то жива кад пусте наде и бледа сећања оболе
Признање немоћи није помирење ни потпис предаје
Мисли се престижу у трци живота да простреле тмину
Још ми срце куца... У ноћној осами чујем му откуцаје
Нисам маргиналац... Варају се они што ме гурају на маргину
Чуј животе рваћемо се још без предаје и беле заставе
Не заноси ме руменило запада ни љупка источна идила
Поразе нисам бројао ни чворуге... Трезниле су ме јаве
Од снова сањар поета истрајно соколи властита крила
Ово су моји дневници живота и верни записи у предсобљу
Стрпљиво чекају пријем... Како стајати пред вратима душе
Аланов гавран вије ми се умом... Црне птице мир зобљу
Стих по стих и дроб песме... Не дам да ме туђе сујете сруше
Отисци модрине и мастила једном ће заувек да избледе
Како их тада толковати... Песнику бола што је јуче певао
Нечитки рукопис задаваће муку... Повесмо се не преде
Невештом руком... С песмом сам зрео... И ево стасао
ПЛЕНАРИ
Мили, с љубављу
Даљина прекогробна мртвилом празним не нестаје
У моме разрованом уму... Бургија сумње врти... Боле
Уздаси осаме... Незнана авет ноћи кидише... Све белаје
Нећу бројати ни тужбалице прести са цурком смоле
Што се слива низ кору старог дебла у горкој капи
Нафириле се сузе окапнице под тешке стреје капка
Ни путокази ми нису јасни на овој животној мапи
Још једна година босонога по блатном путу шљапка
Вар времена одвише груб чита се на сваком шаву
Грубе закрпе на изанђалој постави одвећ су бедне
Упорне јесење кише не успевају да ми исперу главу
У раселини ума одваљена грумен истине некако седне
И жуди да се самоникла биљка у пркос свему окорени
Чудно је видети изниклицу ненадно у очном пољу
Увек се питам у овој беспарици где су моји катрени
Њој посвећени душом... Где им се затурио траг... Вољу
Постхумну моју лирику нисам дао зловетру да је ломи
Ни једну риму олује неће исчупати из мога споменара
Ако усне заћуте говориће очи док се срце не удоми
До твога срца у твоје груди жртва љубави мога олтара
Из ове сезоне опет се отвара шкољка на мом жалу
Пожури роде да нови вал бола рођени бисер не украде
Из отвореног гроба к престољу Бога видим вертикалу
Којом те анђели узносе горе или су то само ластари наде
Они шикљају да ову ноћ самоће за јоту спасом надвисе
Да се смртно премости и утопљена душа да се врати
Са позорнице живота и сада жучно уклањам кулисе
Занет окршајима не осећам урлик ноћи и како цуре сати
Ако ме буду носили на штиту зоре смркнути дани стражари
Свемир ће знати да нисам издајица но верни борац пали
Стих за стихом за тебе Вољена стајаће силни моји пленари
Да те чувају и љубе... Заједно у смрти на истој вертикали
Пењемо се до Божјег престола на поклоњење... Цену
Смерности зна вечност... Земним стегама се не спутава
Једава чекам час да оставимо тужну смртну Гехену
Ова вера наднаравна Мила прса и срце ми раскопчава
ОТОРИНА
Тамнино дубока у поноћи не дуби ми ране
Расточено срце жоди да се сабере у осами
Пролом на души одвећ је дубок мој бездане
Како да прођем иза завесе у личној драми
Покров од тмине разгрћем руком очајно предуго
Застор је све тежи и урођенички несрећно густ
Црне мисли помаме ни један жилет није саструго
Опет ми дође знани рефрен моје песме наизуст
Говоре га шапатом бледе усне заветнички споро
И самог себе једва чујем... Сам себи странац
Решен да се домогнем портала њеног... Јест опоро
Ово батргање моје... Никако с леђа да бацим ранац
У мрак тамнине да расејем бриге... Неман зјапи
Вампирским трозубом из сујетничког пера разбрааће
Одметнутих писаца из туђег табора... Ови сатрапи
Пљачкају мир моје душе... Банче и живот траће
Празним наклапањима као да су све саме умне врлине
У књиге печате блебетања... На фештама галаме...
На чаршијској плевни слабо су вредни... Чему оторине
Балегари... Ни под штале да се њоме застре место сламе
УЗГЛАВЉА МРТВИХ
Мемљива
сета груша згрчени крвоток до самог понра
Пресахла
пена прслих мехура ивичи пусте обале душе
Жељан
сам Њеног гласа... Ни ноћас ништа од разговора
Онај сам
са собом је туга прекривена сеном повијуше
Док пуже
дуваром собе уморна сенка нема пратиља
За једну
ноћ све године жувота не желим сахранити
Не умем
узроке да докучим... Ко хоће да се ратосиља
Мене и
мога дела... Записе и песме нужно је бранити
Под
прозором чуо се лом баченог стакла... Зашто
Један
испијен живот бачен је негде са трећег спрата
Смем ли
да те питам куда ме кроз ноћ водиш машто
Чему
сећања из младости... Где је долина папрата
Признајем
себи успомена ме жуља... Радости лишена
Летопис
ми је збркан... Кида се... Позобале га
вране
Био бих
захвалан да сећање смени искра из камена
Мука је
када труд овлажи и када ватра изостане
Брушено
зрно дијаманта и прах живота у шаци носим
Зрно за
музеј сећања ето... Прах у заборав да се развеје
На
ливади трајања сада завршни откос с напором косим
Не марим
за тескобу узглавља мртвих и за преотете алеје
Заслужнима
није по заслузи... Скоројевићи ту лешкаре
Прочеља
не дају ником... Њихово је и кад се упокоје
Унапред
им је срачунат сваки корак... Тако то фукаре
Бесрамно
и дрско чине... Отимају се за првенство своје
ИЗЛАЗАК ИЗ ПОЕТСКОГ БРЛОГА
Куда ме
воде опрости моји без смисла и краја
Где им
је зборно место бескрајни свемире
Опет су
ту изазови што маме ко јабука из раја
Са црвом
сумње... Осећам сада чудне немире
Преписујем
их у песму да ноћас и она затрепери
Светим
сазнањем...Кипи са усана да се јавно објави
За истим
столом и издајник је на последњој вечери
И док се
гости питају да нисам ја... Да заустави
Издајника
истина неће у намери... Жури да је изврши
Ноћ је
рођена за гнусна дела... Заогрнута тамом нису тајна
Похлепа
не мари што људски и Божји закон крши
За цену
од тридесет сребреника... Злоба је безосећајна
Подвала
из раја отворил је греху врата и сада надире
Невиног
чека распеће и мноштво ружноће пре тога
Обед у
осудној ноћи за софром део је исте увертире
Муке нек
буду достојне Његових... Из поетског брлога
Излазим
сам на чистину... Издаја и распеће нису опело
Бескруполозни
жбири залуд вам прање руку у лавору
Мени мој
крст славе а вама вечни стуб срама за недело
Лажан је
венац људски... Славна је круна на небеском збору
ГЛАДНИ УРЛИЦИ
Одавно
моја мајка рођеним именом ме не зове
Зашла са
оне стране вративши се почившем мужу
Сироче
би да над безданом празнине гради мостове
Упорно
свија лук ове успомена ... Годину дужу
Не
успева да прекрати... Где је људска средокраћа
Разбежали
му се снови а разнизани низ угиб неће
Свет је
одвео све нас на разне стране... Куда су браћа
Замела
родитељске трагове... Сад чекам приспеће
Фамилије
на сабориште... Ван суђаја и догађаја
Никако
да се збуде... Зачаурени смо... То је мука
И овде
су неки бездани празнине... Шта нас раздваја
Не
схватам и не иде ми у главу ова родбинска азбука
Лаје све
што је свезано а ја пуштен не умем и не могу
Лаврљам
овим светом скитничким па онда онемим задуго
Није ми
свеједно да главињам сам самцит по туђем брлогу
Суров је
живот сирочету сваком... Зборим ти верни слуго
Заладак
ме кочањи... Смрзле се кости... Све се јежи
Расток
ме растаче и мрви... Никако да се приберем
Новембар
гњили суснежицом... Грозоморо не стежи
На доњој
међи брестови труну... Груди би да раздерем
Нек
јекну најјаче што могу... Уснуле родитеље да пробуде
Нека се
угне и размакне рашће... Гробови на пут да пођу
У село
да се врате из горњег брда пре но мећаве загуде
Расуту
ћерамиду са слемена збирам... Гладни урлици се глођу
© новембар, 2015, Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
zelenakap.blogspot.com
