КАД СВИТЦА поема

Мили, с љубављу

1. 

Између сна и јаве прострла се чудна шума

Запис настао сада и овде по ранијим записима необичан

Опет сам се нашао распомућеног ума

Не записује се често онај особени тон личан

Не надни сусрет на средокраћи увек не улепша дан

Дани су у досадама тешки и души горки повез

Желим да видим мога Анђела и да откључам сан

Мало је да Мила буде у мој белешци узгредни зарез

За вашу знатижељу постараће се јава а не машта

На хоризонту нека се пропне сунце ужитка

Драга прошетај перивојем душе... Она је твоја башта

И ја ћу осокољен стићи на дочек пре освитка

Са мирисном росом нека и осмех жељени бане

Чекам да песмом пропупољи инспирација јака

Жубор срца гргољи нежно да свемир гане

Узмиче ноћ несна лагано у одступници мрака

Куд воде инспирације никад се не зна поуздано

Не разграђујте их у развођу нагрнуле сузе

Залуд је певати оно што није оплакано

Искони су дар поезије негда везивали за музе

Они који не знају зашта су рођени

Страх и ситне бојазни у грч речи вежу

Ретки су Божанским даром похођени

К биљези горњега звања предани сежу

Да шапну ону умилну реч лепоте

Пружите им руку за целов свети

Тешко је несрећно живети празне животе

Колико само мало треба за мудрост памети

Дубина очију да се назре свуците скраму

Увек су лепше тако крупне кад су у чуду

Живот није једночинка... Нужно је одиграти целу драму

Коначница ће бити изречена на крају на Божанском суду

Срцу импулси не дају да се ни за трен примири

У твоје зенице Мила потања мој запис вере

Нека не затворе горућу искру капци ока и немири

Време је да се границе ума до зенита помере

Капија авлије је отворена твом световиду

Дубину очију премерићу ти за тили час

Милину а не језу исчекујем по самом бриду

А ухо спремно прижељкује твог срца глас

2. 

Толико милоште сада и овде већ је збрано

И мој је запис забасао у дугу причу

Исповедно време одавно је закључано

Нек груну стиховане речи и риме у покличу

Слободе за Анђела утамниченг оковом смрти

Посветом се улази у вечни ход литературе

Записан ток никако не могу променити мали обрти

Олује изненадне и страшне успутне буре

Не забрањујте мајстору вичном умовању

Оставите му да размрсује животне кануре

Нека га земља и небо запамте по необичном ткању

Он вешто прстима гради етно орнаменте и бравуре

Да ли сте упознали сличног поету

Што нагорелом угарку не допушта да се угаси

Предано разгони магле и распршује сету

Многи нису достојни да буду ни ордонаси

Сада и овде силно се распирује жар

Детиња радост не мањка док искре праште

У души млад и ако по годинама стар

Траје рођена слика наиве у поскоку маште

Праскају читави ројеви метеора   

Васцелу душу обузео је пожар љубави свете

Продисала је новим дахом свака пора

Запис нараста бајно и у велику се причу плете

3. 

Мила видим ти прву вијугу на љупком челу

Сагињем се да је немим уснама пољубим

Одувек сам те снатрио тако узвишену и смелу

Не свикнут да те у раној смрти губим

Дозволу дај мојим уснама Рођена моја

Нека се оствари божанствена слика

Доста је било жудње и неспокоја

Смрт нема више права да живот чика

Ја волим слику лепира на зањиханом цвету

Цвете мој... И моје усне на твом челу

Латице маслачка распршене у полету

И дар срца у недрима... Јабуку румену зрелу

Питам се Мила затиче ли те овај разброј сна и јаве

Небу је умилна мелодија у петом такту

Ал нису постхумне године и спирале вртоглаве

Желим да се будуће време диви љубавном акту

Кад сликар речи кроки потезима сусрет записује

Прошла је збуњеност у први мах и узбуђење прво

Ехо се из даљине враћа... Синапсе брује

Оваплотило се све твоје у мени и разгранало се дрво

Смрт више не сме ни једно срце болети

Набоје секу маказе љубави да гној исцури

Запис је добио залет и нашу причу носе нови полети  

Чекам те ко озебло сунце дођи Мила... Пожури

4. 

Нико и ништа забранити ми неће

Ја ћу те више од сна волети

Сада и овде час је за наше прамалеће

Само је једно битно Мудрице моја... Хтети

Песник вазда у души дете дању следи змаја

Увече смерно призива сан нови

И све оно што је пристигло из нараштаја

Нека умилне мисли веју по души и благослови

За нашим змајем трчаћу занесењачки и сутра

И памтити ноћи по њиховој властитој боји

Будан на стражи чекаћу наша јутра

Жељу за жељом сабирати да се свака разроји

Где престаје ноћ а где почиње дан  

Дивно је не познати час препорода

Анђеле дођи под мој љубавни кишобран

Ти си моја Једина испод овог бескрајног свода

Небо је свикло с јесењим кишама да јеца

Капи роморе... Ја и Ти... Ти и Ја... И скупно Ми

Тако је то кад су лептири дозвана деца

Обданица и ноћ пролазе а срце ми не спи

Идила снена наставља причу ил бајку нову

По белом пољу папира што глагоља

Захвалан сваком ретку и сваком слову

Загрљај Милин вечни Божја је воља

Знам Божја се промисао никада не пориче

И кад помислим да је крај краја нема

Сада и овде нови почетак ту је да га укориче

Корице нове књиге и пелцер новог калема

Да се прими док се расветава нови дан наде

Долазим опет Теби вечни знамену

Носим ти руже на дар из моје подграде

Да се поново заветујем нашом тајном... На камену

Нек твоје очи Мила запазе малог лептира

Помилуј благим погледом ова нејака крила

Ослушни зов песме из мог псалтира

Нек прву идилу смени последња идила

Још дуго дуго посвећен Теби он шестари

Анђеле да никад не спознаш изанђале речи

Љубав нема склоности да остари

Она столује царски и зна и да клечи

Не господари... Понизно моли

Збира грст по грст да увек пуне буду спреме

Напросто воли... И само воли...

Небеског је порекла ово семе

5. 

Не замерите што запис ороси суза и кад свитца

У оба срца засејано клија и расте

Љубавни свемир нема омеђења и граница

И сутра ће нови откоси да се косе и навиљци пласте

Да траје спона нераздвојна од земног до небеског раја

Не чудите се што негдашњи угарак овде и сада пламти

Ни запису заносној бајци причи без краја 

Мила љубави моја наша љубав остаје да се памти...

© 18.10.2015.  Славими® Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/

zelenakap.blogspot.com