СЛОВАРЕЊЕ

Збор се не може свезати у једном грсту. Распрштале се речи на све стране. Летопис као да траје сам од себе. Испис му у ветру спава. Грлато небо стрепи од најаве уздаха. Три позадинска слоја нису издржала. Врисак самоће тек ће раном прокапати на сечиву сећања. Глувим предвечерјем вуче се сама умишљена сенка луда за мртвим успоменама. Главно извориште наде усекло је своју свежину нејаком понорницом. Чини ми се да се и последња изјаловила. Ток прошлости заузела је зелена сига. Обрт будућности је само гола вртешка. Несигурно и једно и друго. Прошлост одавно заклња продану будућност. Окомито уздарје никако да се опамети.

По лапсусима препознатљива чаврљарка незаустављиво блебета. Укочен врат боли јаче но зубобоља. Густина туге никако да попусти. Младолика прилика затамњених очију јеца у запећку живота. По особитом науму ниско забрежје у помоћ дозива заклоне. Гугураво је несмотрено искочило на пут спознаје. Језиво је опстати предуго под отровним погледима сујетника. Самозвани чистунци су лажни. Намере су им подле и подводничке. На поцепаном решету не стоји ни жито ни плева. Залуд је сејати умље на закоровљеној њиви. Докле ћеш душо чекати окаснеле капи окрепе. Туге се свакога дана у гроздовима разројавају. Потмула музика сећања узалуд буди испране савести.

Вечерас никако течно не иде од руке ово словарење. Запетљан запис и саму цртицу одводи у замршено клупко почетног неразума. Тешко оном ко ће се мучити разгонетањем исписа. Закључак није лако докучити. Можда овде уопште и нема једнозначног закључка. Вешт је беседник онај који свесно закључа и сам закључак. Има много оних доконих који ће сутра разбијати главу уверавајући себе и друге да су нашли калауз. Нажалост калауза нема ни у једном музеју. Лажњаци и фалсификати се не признају.   

Сме ли ико трезвен да укоричи „Свод самоће“? Ко ће обелоданити ове узгредне цртице и записе? Ипак вас молим не сеците их у корену. Ластари ће неком можда негда истински запасти за око. Нико нема право да поништи слободу допадања. Слутим да се у допадању крије затурени кључ. На мосту љубави остају катанци да у времену пролазећем рђају сваки за свој грош. 

Када умиру успомене са њима умиру и приповедне речи. То је неминовни след и ништа му се не отима. Разумни ће разумети наравоученије. А они по све плиткоумни ко зна докле ће шљапкати по плитким барама. Гудачи су одсвирали своје. Избегли узалуд траже своју кућу у жудњи да седну на рођени праг. И он је дрском туђинском руком осветнички угљенисан.

Бездушници су окупирали човечанство. Смучило ми се од свеколике ружноће. Остало је једино да нема слобода ћутке погружена пролази сокаком заборава. Чини ми се да гаталица лаже. Празна му је филозофија. Узалуд разбарушени тршавко трља челенку да му се мисао врати. Стигло је за наплату расејано дуговање. Раскорак садашњи са оним будућим у бездан се закотрљао. Голобраде сујете јако су ружне и бестидне. Умишљени су смрт самима себи понајпре, а тек онима на које одапињу стреле пуне отрова. Неки пузавци предуго пузе изнад властитих уџерица и проваљених кровова. Мантијаши су јако агилни у черупању пастве. Свака им реч вреди истодобно подмитљивог и јако лукавог даровања верских затуцаника. Добро је када су им благоутробија и масне торбе надувене. Ваља се, зборе то они са пола шкрбина исту мантру у свакој прилици. Ако вам није јасно апсолут је апсолут и ту нема другог избора него узми или остави.

Не узех него оставих њима њихову спрдњу. Јес је да сам на штети, али не марим, будући да сам одувек био губитник. Зар је икоме тешко бити губитник у њиховим шупљим главама? Ако мислите да се јуначим, у заблуди сте. Говорим само истину, да се зна. Можда ће некад и негде истина да се прими. Ретко су срећни они што се кроз иглене уши провуку. Пролеће је нестрпљиво да у крилу зиме досања сан и да како тако презими. Узбудљиво је свако време буђења. Ко ће још да се сећа ружних дана и подмуклих ваших суђења? Ви сте од реда сви стрмоглавце пали на пољу части?

Гњаваже не волим, што би рекао врли говорник, са одлучним нагласком на крају, када сваку своју зачини оним кратким ускликом... И тачка. И тачка није увек тачка, но мрља, која кад се увелича буде брука и велика прича. Ко још сада верује у велике приче? Не верујте ни тамо неком мутавџији што тешко сриче речи и заплиће језиком на својој променади. Муцавац и пијаница удвојени тандем умишљено подваљују наивном правдољубљу и родољубљу. Свето црвено слово у календару одавно није црвено. Пожутело је од стида у наметнутом зорту. Празник сећања свео се на пуко метанисање. Кукавно бдење ако не прекорачи поноћ шта је? Прича о зорту само је пролив који с вечери стење а у зору се не мрзне. Трабуњала што баљезгају личе ми на корњаче. Очас забију главу у оклоп окореле традиције. Наш прозаиста опет је био прозиран у очи часа. О, изневерена традицијо, кукавна ти мајка, Од вечерас те у прозирном оклопу сујете чувају скретничари на слепом колосеку историје.

Зобнице се испразниле. За празним јаслама тешко је дреждати. Сада коњи, оглави, и коњоводци нису ни за вастерн. Њихово орловско време сменило је наше бљутаво. Никако да схвате да их је прегазило. Неприкосвеним комесарима су изанђале офуцане торбе. Постаменти су скраћени за главу. Бивши хероји су покрадени. Завршили су на фурди. Потомци рехабилитују издајнике. Ово је време других хероја и дисидената. Људски судови о било чему, па и о покојном родољубљу и издаји не верујем да ће се одржати на оном небеском. Истинита је она народна да ничија није горела до зоре. Вртешка времена почетак увек сведе на крај, а након краја заврти почетак. У нашем љутом кречњаку тако ни једна историја неће следити свој ток склона понирању.

Збор разборит о лицу и наличју нашем не може се свезати у једну грст. Можда ове  речи нису расуте узалуд. Изговорена реч се не може вратити к мени празна. Словарење нека вам је за наук.

© 23.10. 2015.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ – цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com