Има ли нешто што се не сме
заборавити
Гнушам се неосвећени народе
твоје простоте
Испод покривке сујете чему
крити
Траје злокобна намера гундеља... Песниче лепоте
Видик је осветољубљем помрачен
давно
Пустош се у назирању тешко
разазнаје
И очиглед исписана у заветној повељи славно
Нико не слуша Морзеову азбуку и срца откуцаје
Иза смркле завесе патуљасти ум песника чами
На порубу трагови убода игле немире снују
Болују заборави у
отуђеној драми
Панцири звецкају тупо и јоште
атакују
Гули се кора шибљике младе у наслади
Древним опојем босиок више не
мири
Наш мајдан прекопали су туђи
горопади
Куда су се одселили брижни
лептири
Касају пожуде тужном долином
заборава
Док сабиралиште старина заразом
буја
Сметлиште осваја папрат...
Бокоре трава
Трњак сени и једна модра
самоникла туја
Плућа последњег листа појели су
одроди хрушта
Дангубе тумарају истом крлетком
заточења
На слепом колосеку удомила се рђа
и ругоба сушта
Жудње се плаше у сан да сврате...
У пролећа лења
Људи грабуљари презиру увоштано лишће
јесење
Раздоли громовника комадају стену истине и
познања
У трошном времену чему поетско бдење
Залудници се устремили на
прогон макања
© 14.02.2016. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар