ЈЕЗАВЕЉА

/одломак/

....

Луда царице Језавеља, кога да кривим што те упознах у кобном часу? Како и зашто су те окумили зло и злоба? А и име ти је дрско и погано. Језавеља... Језавеља... Ја га разумем и читам као велика језа. Веља је заиста велика. Смртна језа данима ме подилази. Зашто ми кљујеш срце и рушиш божански престо? Твој бог би да надвлада мог Бога. Од верника осећам да и сам клизим у идолопоклоника. Ти си охоло пресадила опоруком идолски невид у задњу путачу. Видим у царству ми, гори од горег разложно се инатом надгорњавају. Предуго траје претрес глупости у ситним душама. Нико се не своди на воду да није жедан. Колико бљутавости сипи из празних ти уста. Глупо и смутно су одавно на врху лудости. Гутачи ватре онемели су спржених ждрела. Твоји жреци раздиру мир и душе мога народа. Наша вера се љуља.

Тражио сам твоје покајање на погрешном месту и остао без спокоја. Одбегла јаво имају ли потере вере? Нико те не уме укротити. Пулсирају многе црне мисли у потпалубљу ума, тек да се чују. Круни се и дух слободе огребан о мамурлук. Треба ли повод да се прескочи? На изгубљеном путу остала је свака мучна дилема. Царска постеља је прљава од твојих мрља. Високо у горју кликтај слободоумља замире. Касно је за буђење црноока придошлице и бивше уседелице. Шта ћу са тобом распојасана дангубо? Ти ћеш се окаменити пре него учиниш корак за правду и моју веру.

На твојој постељи ноћас испитују ли те сведоци пораза, или си им утекла? Голем је страх суочења. Смрачило се време пропасти у густе подводице тмине. И ако су твоје утваре прошле, није се повукла страст твоје осионе освете. По правди мога Бога, знај царице, рачун ће ти без милости наплатити последњи крчмар. Мудрост народа говори: - Лија, лија, па долија... Већ је пристигло посрамљење на твој праг. Кауцију ти нико неће вратити.

Сутра на царском тргу пристиже и твоје осрамоћење. Од следа до разједа ожиљке нико ти неће бројати. Пази да ти не исчупају језик лајавице. Твоје товарне спреме опрхвала је буђ и плесан. Модрину једа ни једно сведочење не уме да искаже разборито. Пузавицо, узалуд си пузала уз туђе дуваре. Сажаљевам ти случај. И онако до опомена народног духа и моје царске речи није ти стало заљубљенице у криво огледало. Таштином звоне твоји прапорци, док се над угруваном гуком счуђају чудотворци. Пишем ти последњу поруку да се покајеш, пре него буде касно. Илија Тесвићанин сутра долази на Кармил.

Ноћас видим како за читаву вечност плешу самртне стране на сулудој кошави. Јавља ми се Илија громовник. По тамном прозору безнађа јављаш се и ти. У провиђењу две црне силуете плаше ме до бола. Свуда у царским одајама прокапала је злокоба ноћи. Асталски дуг чека ће прозебло јутро. Самртни плес ако утихне у цик зоре, знај нећу те будити. Ноћас су ме осудиле твоје осуђене очи. Језавељо, не долази ми сутра у царски врт.

У пркос свему, ја не могу да ти судим царице суђенице. Доста је што ће те властити суд стићи. Разгон ума нека бар затрепери осветнице у прикрајку твога смисла. Водиш порекло без порекла. Ко ће га знати зашто? Влага ти се увукла у бесне очи. Страши ме то колутање злих очију на помен имена пророка. Слутим да наша битисања неће још дуго да се копрцају по вијугама сећања.

Опробала си све и свашта, па ти сада и тумарања бледе. Трогодишња суша испила је и наше училеле корене. Колико ће још белаја бити? У твоме летопису слуђеном голема је мука наћи бар једну вилинску нит. Све си замрсила и проћердала одавно. Абдицирај са мушког престола царице Језавељо... Кармил ће нам се осветити. Небеска ватра показана ми је у сну. Гледао сам са ужасом док је пржила твоја крила поноса и дрскости. Чуо сам како је из тебе змија сиктала док сам ја дрхтао као прут. Не дочеках крај сна, и не умем ти рећи шта нас на концу конца чека? Не слути на добро. По евнуху иде овај свитак на твоје руке обеснице моја. Немој га бацити и пламену дати. Неразуму разум треба у осудном часу. На то циља ово очајничко писмо да те уразуми.  

 Твој Ахав

...

©  02.08.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot.com