Носим убоје модре давне ожиљке и ране
Пожутели свитак нечитани радозналом пуку
Песму изанђалу... Зидом осаме ладолеж вене
Рaскoљeн нeмирoм срца тежим на моје стране
Трагом ветра у мутнe рeчи што доносе муку
Не иде ми од руке бекство дaлeкo oд мeнe
Мирис преваре залеђином није успео да ме слаже
Нечитак запис са гроба древни је белег дедовине
Приспео сам у коначиште ... Доле у селу пси лају...
Небом лутају звезде и покуњени месец траже
Пијани коридори губе усекли траг младине
Црне рупе душе урушавањем лако се осипају
Довратник сатруо искривљен у уму тупо живи
На испаши ни једне мисли нема отишле су у спокоје
У недоба прадавним трагом незвани гост ће доћи
Непролазно сећање у ископнелим очима посиви
Поломи живота уграбили су у процеп речи моје
Сањам ново јутро узмицања после олујне ноћи
Изнад села на пропланку зарасло гробље спава
Жуљају бисаге отежале и приштеви црног гноја
Преци су нема маховина... Набоји осули босе пете
На кућном прагу остављен ковчег заборава
Повија детињсто прежаљено без пелена и повоја
Буди године зреле... Неповратно у крилу сете
Непролазно сећање у ископнелим очима посиви
Изнад села на пропланку зарасло гробље спава
Моје кости уздарја њихове постојбинске препознају
По истом коду кроз векове моја фамилија живи
На помен збору служи најмлађа племенска глава
Приспео сам у коначиште ... Доле у селу пси лају...
© 19.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ
/2016/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар