КАЖЕМ ЈА СЕБИ И ТЕБИ ПЕСНИЧЕ...

Есеј о поезији

Велики број умних људи писао је своје мемоаре. Пориви су знани зашто? Али много је мање оних који су написали анти мемоаре. Да ли су анти мемоари супротност мемоарима? Могу ли ати мемоари избећи и једно зрно мемоарско? Постоји ли писац који себе не уводи у своју књигу? Иако сам поставио ова питања у самој њиховој суштини су истине одговора. Анти мемоари су уистину мемоари са измакнутим кораком испред властитог огледала у чијем се одсјају не огледа само мемоарист. Добар писац није гост у свом делу него домаћин у својој кући који дочекује, послужује, гости и испраћа, све оне које је примио под свој кров.

Један од ретких, новинар, а ја бих рекао и врсни писац, Предраг Милојевић написао је књигу „Анти мемоари“ са поднасловом „Кажем ја себи“. И то што је он говорио себи уистину су велики мемоари дати нама. Покренут том дубином мисли и лепотом казаног, након бројног читања и ишчитавања ове изузетне књиге, пожелео сам и сам да Ја кажем себи, али не само себи, него и Вама, по нешто о себи и свему другом животном и важном. Лепо је делити животне мудрости од којих се умудрујемо. Племенито је оплеменити свој живот, али је још племенитије оплеменити и животе оних чији животи улазе у ваш живот. Море љубави се не препуња.

Допустите да вам мој сабрат по перу и ја казујемо оно што смо говорили себи. Немојте мислити да све знате. Живот је мали и кратак да би смо све и заувек научили што је у нама, иза и испред нас. Школа живота траје и после наших живота. Ако сте у заблуди да вам је свега доста и да вас иритирају многоучени право је време да се зауставите и да се сретнете са собом. Све што следи је само ту да би сте лакше стајали пред собом.

Прво позајмљени цитат за ову прилику из анти мемоара каже: „Многоучени тешко науче да лако пишу. Иза сваке речи виде нешто недоречено. Само велики писци имају право да пишу досадно. Има књижевника који напишу књигу у којој можда вредног читања нема ништа. Али написати књигу ипак је нешто - остане се књижевник целог живота.“

Шта је са мном? Нити сам многоучен, а не пишем баш ни лако и брзо. Недоречености има. Да је нема не би било новог изазова да се опет пише. Ја себе не доживљавам као књижевника. Једноставније речено ја сам песник. Песничка душа је тананија и мање загонетна. Књижевник је нешто компликовано. Нисам ни велики писац са правом да пишем досадно. Данас је много шта у нашем веку дугачко и досадно. Век журбе тражи кратке форме. Не бих волео да иза мене остане и једна књига у којој нема ничега вредног читања. За неке књиге које су ко зна како објављене ја мислим да је било боље да су остале у рукопису.

Написао сам више књига, претежно поетских, не да бих био песник и књижевник, него да мој траг живота, и певања, по некоме данас или сутра буде путоказ, утеха, његова љубав коју сам није умео да изрази, или да докучи неку меру човечности, бола, вредно- сти и трајања. То је одговор на кључно питање шта је са мном ? Проглашење од других или само проглашење ни једног књижевника неће створити књижевником. Ни написане и објављене књиге то дејство не производе. Ако књижевник није књижевник у правом смислу и пунини, осим пуког звања, привремене титуле, иза њега неће остати ништа вредно. Име много значи али не говори све. Процените сваког ко се надима празном титулом књижевника. Моје промишљање се наставља.

„Књижевник бира шта ће да пише. Али за добро писање /у смислу популарно/ потребна је извесна ширина интересовања и знања. Добри писци ретко су специјалисти. Још ређе су,ваљда, специјалисти добри писци“.

Новинар Предраг Милојевић у својим Анти мемоарима записао је горњи цитат.              Да ли би се са њим сложио? Не до краја. Сваки човек има слободу избора. Али сви људи немају то право. И књижевник може да бира шта ће да пише. Али често живот диктира. Моји избори нису самовољни. Ја нисам изнад и изван живота, средине и људи око мене. Не могу да програмирам себе на само својој таласној дужини. Дарована искра божанске љубави, прожетост осећајима, протканост чашћу и правдом, испуњење оним што носим из дома, од мојих родитеља, научен и васпитаван у школској и животној клупи, и још много шта друго, не дају ми право на хладну самосвојност и безобзиран избор. Тако су моје песме не само део мене него и мојих вољених, читанка мог живота и смрти.

Успомене и дани исписани су за сећање и читање, а особито оне посвете и поетски дарови почившој супрузи Милојки у спомен. Нисам тежио и нећу тежити популарном. Све мора бити верно и истинито. Живот се не да улепшавати. Смрти и губици се не могу оћутати. О лепоти се може певати лепо. Али и тамне стране осунчане љубављу просветле. Специјалисти најчешће сужавају своје хоризонте на уско поље. Ја сам увек желео да моји буду размицани. Погледи ка небу, у звездану ноћ, кишни дан, таму гроба, и све друго су погледи које моје отворене очи не могу и неће да мимоиђу. Песничка душа има очи и срце за све.

„Књижевник пише за вечност. Књижевник живи да би писао. У књижевности је главно ко пише. Што се писац мање види, већу важност добија писано. Додуше, понешто неписано или брисано остане записано у глави. Те »записе у глави« сваки писац би волео једном да испише. Истина не би хтео ни за њих да јемчи главом. И сећања могу да се мултиплицирају. Сувенира из Помпеје има данас више него што их је било у Помпеји. . .“

Ове наводе вреди читати и по други пут. Ако у први мах не схвататe њихову дубину поновно читање донеће вам благослов. У потпуности се слажем са реченим. Не може се спорити да књижевник пише за вечност. Ви ћете ми можда рећи да и Песник пише за вечност. Ја ћу вам потврдити и ту истину.Но немојте ми замерити што ја раздвајам песника од књижевника, или писца. То вам je све исто, чуо сам већ раније неке који све књижевне ствараоце у један кош трпају. Но дали ми имамо право да укидањем неких израза осиромашимо наш богати језик? Неко је негда увео различите изразе за различите књижевне ствараоце и њихова дела. Различитост је ту и мора се уважавати. Али за све је истинита тврдња да је узалуд писати, па макар било и популарно, ако написано не остане на решету времена и ако код првог просејавања буде плева. Само једро жито остаје у решету. Буди књижевник, или песник, тако да твоја реч написана остане непролазна. Не заборави да су људи смртни а да писана дела не умиру са њима. Живи да би писао и пиши што живиш. Не сакупљај сувенире само ради сувенира. Пепео заборава је најтежи. Безвредну плеву однесе ветар. Ево шта сведочи нови цитат.

„Једно књижевно дело, и кад вреди, можете да читате више пута и да нисте начисто шта сте прочитали. Лакше је писати компликовано него просто. Умети писати о свему и свачему, то је занат. Душевни напор изазива самозадовољство. Писац се труди да пише за друге. Годи му ако му се чини да други примају то за своје. Бертхолд Брехт је писао у једној песми: „Слушај док говориш“ То би могло да важи и за писање: „ослушкивати“ оне који читају.“

Ако се усудиш да пишеш било шта ли већ пишеш и певаш не пиши и не певај замршено. Нека књига или песма буду са мером. Увек пиши да буде питко, ни компликовано ни просто. Не пиши ни из самозадовољства. Мисли на оне који ће читати написано. Најлепше је кад твоје усвоје и за своје други приме. Поштуј свог читаоца, јер и сам мораш бити читалац да би био писац. Судбина твоје књиге није само у твојим рукама.

„Код објаве књиге често је важнији онај који брише - уредник, него онај који пише, писац-песник. Јер за написано и објављено одговара уредник. За брисано не одговара нико. Страда само песник-писац. Обично му се брише или скраћује оно због чега је сео да пише. Дешава се да песник напише песму или књигу због поенте коју је нашао или смислио. А песма или књига изиђе без поенте. Уреднику се није допала само поента.“

Ове истине имају тамну тогу. Мудрост животног искуства и година сведоче их јасно. Уредник није лако бити. Уредник је судија. Суд, судију, и његову суданију, поготову ако је строга, негативна и неправична, нико помирљиво не прима. Суд може а и често греши. Неправду по некад мора да исправљају векови и друга поколења. Колики су само песници распети на књижевној Голготи, осуђени површним пилатовским судом са опраним рукама судије у прљавом лавору. А ревизија процеса по некада никада не дође.  

Страдалника песника је премного да би се сврстали у једну кохорту. Данас има премного крстова а био је само један срамни довољан за сво човечанство. Уосталом и крст се преметнуо од када су га људи подигли на звонике, поставили на зидове, у олтаре, извезли на одеждама, барјацима, када је опредмећен на разне начине и украшен, па потом и први пут пољубљен и уведен у култ и амајлију. Срам пораза крста претворен је у победу, част и штовање и ко зна још у шта. Ето толико подвале, крсташења, да иде до гнушања и запитаности докле је хришћанство стигло са крстом без Христа? Мртви крст је преотео штовање и љубав живом Христу. Лакше је носити крстић око врата него Христа у срцу. Лажна позлата не може да засени таму душе. За подвалу не одговара нико. Поенте има, али је обрисана од следбеника. И данас се перу руке у лавору заблуде. Кајафа је био поглавар и судија, уредник трагедије невиног, чија се не пориче. Но узалуд и Пилати и Кајафе, они остају у сенци дела љубави. Жртва и страдање су подигнућем на крсту само узвишени а не кажњени и осуђени. Песници-страдалници, радујте се у пострадању. Сва времена су ваша времена, она у којима сте живели и страдали, и она за која сте живели, и ова која ће доћи. Поколења дела суде. Само суд времена је непогрешив. Певајте у славу поезије.

Мој сабрат по перу казујући себи у Анти мемоарима говори и вама своја нова промишљања пишући: „Књижевник пише да се сам искаже. Пишући за друге, мора да остаје свој, јер само таквог други га примају за свог. Писац мора бити свестран, али не и сваштар. Писац не жели да читаоцу намеће своје мишљење. Више воли да се њему чини како је усвојио његово. Тада му је мило што се његово прима за своје.“

Запажате да овде равноправно раме уз раме стоје књижевник и писац, а ја сам сигуран да се у овом наводу мисли и на песника. Писање је исказивање себе самог. Кад песник пева себе пева. Увек је свој. Ако то није онда је туђа копија. Копија није исто што и уникат. Колико људи данас самог себе на прима за свог? Отуђеност је болест нашег века. Није лако данас да будете усвојеници. Некада су песници били реткост. А данас су се намножили и разложили. Нећу порећи да и сада има правих песника и приученика. Признајем уз оне праве песнике из прошлих епоха који и данас живе са нама и међу нама, данас је све мање свестраних песника, а све више сваштара.Ослобођене песме закони- тости поезије намножиле су јато које креште гласно да се песма славуја гото и не чује. Празно чегртање речи и празни прапорци неминовост су кад се свако лаћа песме коме није дата искра и дар поезије. Ако читаоцу песма не легне на срце и ако је не осети као свој откуцај била живота, залуд је писана. Играње поезијом само ради поезије и само збрајање у песничко братство је губљење времена и издаја поезије. Песници, певајте да вашу песму други приме као своју. Увек у славу поезије.

© 12.08.2016. Cламими® Ј. Зеленкапић

ВЕЧНОХОДИ / књига: СЕДМИ КРУГ записи-есеј 04.05.2011.

поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ  zelenakap.blogspot.com