1. У ВРЕМЕ ЖУТИЦЕ
Док тољагам путем свој живот убоги
У септембру је рођендан... Боже па шта
Не марим много за њ као људи многи
Дође ми оно Његошевско ... „Имао се рашта...“
Истинити нисам склон године бројати
Све прошле нису моје... Отишле су оне
За трпезом нема оца нит ће доћи мати
Они негде тамо горе скупљају еоне
Незнам ни будуће које си ми Ти дао
То је у твојој власти и промисли само
Шта ако сам Боже и ове ти крао
Докле колосеком слепим да шепамо
Остало ми је да се сећам рођендана
Онај први разумеш нисам запамтио
Како се на питому прицепила дивља грана
Толико пута нико није будан жеље снио
И кад су дани удељивали мрве
Не сећам се са сетом дечијег плача
Али знам ко ми је обрисао сузе прве
У реци живота белутак се котрљањем глача
Верујем мојима у књиге су ме уписали
И причу њихову делим веродостојно
Славу и мир су желели и тако ме именовали
Дужник коме данас љубав да врати спокојно
Рођен сам у њиви у берби кукуруза
Мајка је донела окрепу оцу у време ужине
Незнам које се провиђење збило и задој муза
Бог је штедро дариво таланте са небеске висине
Отац је српом пупчану врпцу пререзао
Први повој детињства је његова кошуља
И знојни пољуб у чело срећан даривао
За трудни живот кремени и муку што жуља
На обрамачи мајка је бошчалук однела
Пут куће и у наручју новорођенче своје
Нико видео није њен пртљаг из села
Ни беле коврџе косе и граорасте очи моје
Тек сутрадан огласила се вест селом
Родило се чобанче... Меденице су дојавиле
И шапутала су уста на комишању белом
Од шаше и месечине... Тајну су знале само виле
Када и како су ме кумовали на крштењу
Причали су много пута у бдењу око бољутице
О дечијим болестима... Побратимству и откупљењу
Црвеном концу на шипурку у време жутице
2. КАД ПРВИ МЛЕЧЊАЦИ ОПЕТ НИЧУ
За ове потресне приче један роман је мало
Стасавао сам... Они су се поносили младунцем
О догађајима кад се славило и кад се туговало
Ја бројао звезде и сневао свој пут под сунцем
Моји су гајили наде и веру у честито дете
Драго ми је што их нисам изневерио никада
И допустио да ме било шта од света смете
А прошао сам путеве мука... сиротиње... беде... нада...
Све иза овога од како памтим су само успомене
Преобимна биографија за једну песму ил причу
Не бих се одрекао свог живота и да се преокрене
И врате се дани кад први млечњаци опет ничу
Реткост су толики међаши на путу живота
Све бразде дубоко изоране и моји дани
Не би се подали за ничији мирис ружа преко плота
Више љубави има у мом пупољу и гноју у свакој рани
Једна отворена књига са тврдим корицама
У низу рођендана исписала је године моје
Велика слика просто је изашла из малог рама
А детаљи се расули журно да их не пребоје
Насловна страна је већ знана
А задњу још некако живот исписује
И креираће је док буде ми дана
Књигу живота и књигу за спомен небо ишчекује
Ни једно поглавље годишњица није превијено
Негде по средини књиге стоји зелена трака
Никада нисам одбијао запис истине и додељено
Бреме живота носим часно... Воља ми јака
Ову страницу сам забележио лично
Ко буде читао иза мене нека спозна
Да сам се даровао и жртвовао несебично
За благодат и љубав смерну... Не за дела небулозна
У вери својевољно ново духовно рођење
Завет са Богом крштењем.... Наново рођен
За младо жито снага Сунца правде у зрење
Са предањем на Божјем путу крстом вођен
Од када ме је свештеник загњурио у воду
Сад горим у ватри на ломачама живота мог
Две воде крштења нису је угасиле... Год у году
Нови уреза круг и ауру подари заштитник Бог
Прва водица је била само роса ил слог у слогу
А друга појање и прање греха опрост свесни
У оба крштења свештеник је само одиграо улогу
Сам са широког пута сишао сам на уски и неизвесни
3. ПРЕКРШТЕН ЗНАКОМ РОЂЕНДАНА
Побуном на невољни чин први пут сам плакао
У другом се мало радовао а више страховао
За свој новорођени хришћански живот и умакао
У зачетку у Божји заклон и на Божју страну одлучно стао
Ово последње крштење позван сам /тако ми је дано/
Да обавим сам без свештеника... Први је умро одавно
Други је моја коби несрећно погинуо прерано
Затворила су се оба поглавља и дела жалом неславно
„Према свецу и тропар...“ Говори паства убога у наиви
Свети и светац није исто... Нити се име лако носи
По куму записано него записом живота с вером живи
Оно што си био бићеш законом сетве и жетве то си
Једном умиремо сви ако не умремо себи
У разумној свести нисам очекивао живот рајски
Пред збиљама и јавом свакодневном пре би
У залог вере дао себе за један цветни дан мајски
Херувими с пламеним мачевима чувају врата раја
Данас и ја сам изгнаник... Путник и дошљак само
У долину сена смртнога где род ми обитава... Граја
Увек ме буди вревом да се одселим и приспем амо
У пакао и загробне небулозе заиста не верујем
Признајем и призивам слободне мисли... Сазвежђе ено
Над мојим градом уточиштем... Позив спасења чујем
Њима градим себе и разграђујем саграђено
Песник је луча света а песме путокази подно горе
Рођендани су роса бисерна и ђердан разнизани
Подне живота их нечујно испије до нове зоре
Маслинска сага о молитви у крви и зноју истину кани
Не само ову ноћ претурити треба и будан бити
Семе се сеје за време послетка у клијање и род
А груде сузе и кише чекају да их расквасе... и Ти
За мојим трагом стреми пре потопа у Нојев брод
Провала устава успомена креће у сливање звана
Септембарска јесен варљива на праг кад закорачи
Да довратнике живота прекрсти знаком рођендана
Не чекај таме и судни дан ни небо кад се смрачи
Сутра је дан изласка и избављења из Вавилона
Своје Црвено море ил Јордан морамо прећи
Ја нисам Чарнојевић ни Мојсије ал сеоба је колона
Уврстана за Земљу обећану и Божје царство... Не смећи
Ово са ума... С престола се Бог сагиба и љубав дели
Из свог стана... И ову поему рођенданску приповеда
Свим пустињама... У Ханан позвани народ сели
Бог љуби своју децу... Богу су мила сва чеда
©15.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар