Не
љубим наметања и пука сугласја
Драже
је мени моје умље и разбор свети
Мили
ми је чисти одјек мога самогласја
Зборио
је отац ваља вазда имати памети
И
свој глас и име… У једноумљу беде
Ваља
на брегу части упркос смутњи
Стајати
ко граб и имати своје доследе
Песник
стражар бдије кад олуја тутњи
Јадна
су сугласја стечена туђом главом
И
оно кад си понављач речи и мисли
Искићен
туђим перјем и туђом славом
Голуждрави ружан је гавран покисли
Црно
још црње бива у предвечерје срама
Са
изгубљеног хоризонта претећи се јежи
Тад
затон умирања славу обрлати и јама
Другом
ископана твоја бива… У мрежи
Паука
заробљеничка смрт да ли је спас
Сугласје
исисано тужан је ожиљак мрље
Лажни
кантари криво су мерили… Тас
Мога
самогласја претегао је гњиде и крље
Пуку
се отвориле очи да напокон види
Подвале
и преваре једноумља у блејању
Ново
трезвено време да се оног стиди
Приспело
је ненадано… Разбору и кајању
Уступите
време нове свести старе сумњалице
Пискарала
да не буде касно… Ако дилеме стоје
Растресите
разум на решету части… Питалице
Компас
мој вам смер казује… Небо источно је
Нови
хоризонт се пред очима вашим јутрос рађа
Поклик
младом сунцу што се на пут дана спрема
Са
усана јуче гордих… Без плотова и заграђа
Небо
чека ко граб стари ум да бдије … Друге нема
До
песме чисте срасле са душом… Сплетена у корену
Срчаном…
Тихо пулсира у самосвојном ритму била
Миленијуми
ће мимоходити своје путе али ову мену
Ништа
потрти неће… Жива је куцавица поетска жила
И
моја река без ушћа са извориштем из стамених груди
Да
поји ваша жедна поља… Меандри разуђени нека драже
Зовом
на појила… Умилни гргољи шуме таласају разбуди
За
сву лепоту импресија преливе боја посребрене витраже
Благородне
јесени богате берићетом… Препуне су канате
Крцкају
бремена кола… Данас се ређе иде путем самилости
Обале
се нуде и одрођенима ако су готови да се врате
На
мосту раздела чека их загрљај поете… Уздарја и опрости…
© 15.03.2017.
Славими® Ј. Зеленкапић
књига:
ВАРВАРОСЕ /2017/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар