Реквијем Мили, мојој Ленори са љубављу
„Ах! Златни врч се не пенуша!
И заувек тај дух прхну!
Нек бије звоно!-Света душа
Спушта се низ Реку црну!
Нек почне обред на гробници-
Нек се песма смрти склада-
Реквијем драгој покојници
Што умрла је тако млада!“
„Ленора„ Едгар Алан По
Суше се зaкoси расточени узнети падином ливаде
Трагови широки и једнолични... Рани откоси у жуљу
И ја сам моје године закосио одавно без отаве и наде
И оставио да самују под наносима туге... Чуј мој драгуљу
Плећа ми слаба за ово бреме... Везујем ли то задњи сноп
Чекајући заход сунца и јато врана што лети јатимице
Однекуд потмула бука копита ми душу... Чујем галоп
Разузданих мука у најезди... Година зрелих пре белице...
Сву моју касну косидбу и жетву чудне опсене дробе
Стара крушка жутара опада ко да празни брашњенице
У крошњи раскриљеној уморни поглед тражи давне мобе
Окачена коса и срп рђају... Иза њих је стара прича летимице
Опет бих је слушао до предвечерја ко одбеглу песму немира
Зелени скакавац у заструг са сиром скаче из њему знаног сеира
А гавран по мојим откосима ко да успомене давне пребира
На дозиметру мога ума клизи запаљив барут нико га не дозира
Живот је скупио превише багова у дугом предугом ходу
Мој ум је сирот. Не може да разлучи свеколике грешке празнине
На старом пању никли трудови. Жути се ниска на огроздном году
Огромне дрвене печурке ко ђердани скриле су бразде старине
Залудни труд испод слемена куће не диме љута кресива
Не одазива се прва искра... Недра би хтела да је угнезде
Прошла су неповратом ведра времена... Ова наша мемљива
Заточила су ме... Плаше ме губари изјелице... све најезде...
Ко ће моје сено и руковети жита у пластове и крстине зденути
Пре но их залију плахе кише... Ако побуђа мука и проклија
На овом брегу нема човека... Игра гаврана и скавца знам слути
Украдену наду животу... Обневажена оста моја тапија
На њиве и ливаде власништво мога ума одјек је тужне песме
Скорелу траву и класове на моме гумну туђе ће газити ноге
За трошарину немам нове дане... Ни један стих празан не сме
Да буде свезан и зденут за проклетство по суду судија без тоге
Мени су моји закоси свих година свети... Не дам их ником
Да их на раскршћима времена отпусти у загрљаје вихора
И сад их браним песмом... Господом Христом и светим ликом
Посвећујем их мојој Мили... Тако је било и оста моја Еленора...
Уочи празника Дана жена © 06.03.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар