ПЕНЕЛОПА

Мили, с љубављу /1952-2004/

Шта бисте ви будни часи ноћас од мене

Сазнање колико у једној сузи има соли

Откуда толико искри прашти из стене 

У купи пешчаника докле да цуре боли

Не питајте ме у једној песниковој сузи

Све сете света росног јутра су збране

Куда су се раздружили ови моји недрузи

Кад све разделим с песмом шта остане

Круни се стена и искре ватру душе пале

Ломача гори бурно у луку стидног месеца 

Муке се враћају старе на рубу окоштале

Растикале се песме за обзорја жељена деца

И овде не спавају свици фењери ноћи

По трагу им се враћам у дозив успомена

Почивша се чека... Рекла је да ће доћи

Не у сан... Између врсних најврснија жена

Ја јаву хоћу непрекинуту животну нит

Смрти је доста било и гробног мрака

Напукле боре дубином браздају гранит

Време разједа све крадом... Из мојих шака

По истој стази сећања расипам наше белутке

Путоказ у тмини недоба да следе њене стопе

Стражари гробља не браните тајне тренутке

Сусрете срца и љубави мене и моје Пенелопе

Часови будни знате ноћас ме воде узвишене жеље 

Осам година усне чекају њен пољубац чедни

У млину живота доњи камен моје године меље

Не рушите ми веру у васкрс и дан догледни

У истом трену чемер и нада сузе и искре измешане 

Размеђе душе ова песма једино може да премости

У заветном стиху повељи вере нека кане и плане 

Бог ми је сведок љубављу олистале стигле су милости

И у наш атар на прагу жудње у моју собу осаме

Разбројиле се године туге дозрела жита и лета

Завеса се спушта завршни чин мину наше драме

Врт душе за моју Пенелопу рајски вечно цвета

17.06.2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић

ПЕНЕЛОПА: Врсна Одисејева жена. 

Мојој врсној МИЛИ дан у очи 8. годишњице. 

„Одисејева домовина“ 

циклус „Буди се моја Итака“

поновна објава:

ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/

zelenakap.blogspot.com

СТОНОГА

Преврнуо сам камен сасвим случајно. Запео ми за ногу. Са доње стране у мемли скривала се стонога. О како је брзо промилела у хитњи да се некуда сакрије. Пустио сам је. Шта је она Богу згрешила? Нека живи свој живот. Бол у палцу је био прејак.Нисам ни помислио на освету. Неко време седео сам на истом камену чекајући да бол умине.

Тако су ми мисли некуда одлутале даље. Ни сам нисам знао као и зашто су се уплеле у стоноге. Овога пута фигуративне стоноге људске су ме разједале. Јест, велика је то истина. У мемљивој лажи, као испод овог камена, како пронаћи истину? Може ли се лаж преврнути као камен?

И би оно спасоносно подсећање. Истина увек избије на видело. Ја то видело тражим. Ко га гаси? Где је истина? Ко је лажира? Шта да чиним у ово моје и задње време овдашње када је нормално постало банално? Докле ћу стићи ако ме толико камења уз пут спотиче?

Слушао сам много пута изреку:- Свако време носи своје бреме. Истинита је, али није смисао у времену, него у бремену. И сам имам бреме које носим. Можда није смисао како га носим, него шта носим? Опет бреме све бремени.

Време се као и пут препознаје по својим знаковима. Овај пут је беспутан. Нигде путоказа. Дивљина. Путокази и знаци или ти камени колобрани одређују пут и време. Пусти пут у пусто води. А шта је бит времена, она спољна за око, за жаљење, за тумачење? У нутрину времена свакако је теже проникнути. Наше време по својим знацима, ако би се једном речју опредељивао његов карактер,засигурно је јадно. То му је знак.

Знак времена да се материјализовати у слику. Одлика „јадно“ уствари је мрља разливеног облика. Ни једна мрља нема близнакињу. Јадне мрље свуда око нас наликују ми на нечитак рукопис. Хериоглифи су прочитани и ако се тешко разумеју. А мени, па можда и вама, готово прође живот и још нисмо прочитали наше време и нашли свој пут. Тако вам је то кад мрља мрљу прекрива и јадно је јаду надодаје.

Хоће ли ме јадници разумети ако не спознају свој пут, и не разумеју време и себе? Пре ће забасати странпутицом, и у неко прошло време, а ретко у будуће.У поређењу са овдашњим могу ли они дати навирући одговор ако истинскога нема. Где је истина?

Истина увек избије на видело. Да, или не? Залуд гасите видело! Само стоноге под каменом воле таму.Лажирање је кратковеко. Истинита је она народна:-У лажи су кратке ноге. Ја не симпатишем стоноге.Тешко заобилазим камење. Будим га кад год ми се на путу испречи.

Напокон су влати траве пригрлиле ружну стоногу што изађе испод преврнутог камена. Земни призор се изгубио чим сам подигао поглед према небу. Доста је гледања у земљу. Зашто су готово сви људи данас смркнути, и зашто су им погледи приковани за земљу? Ко још упире поглед горе? Опрхване главе муком и бригом моје и ваше гледање није у земљу и под земљом.

Пустимо стоноге нека плазе. Светле висине и истине маме.Тражимо ведрину. Стонога је случајно залутала у ову моју причу, узгредну цртицу, али јој нећу дати да стигне којим случајем у дечију песму. Одавно нисам наиван. И поред тога питам: -Одкуда камење на путу? Ко га је расуо туда куда моје ноге проходе, и ко ме то злонамерно спотиче? Мемљиве лажи су обуђавиле овај свет. Он није више наш. Камење је постало громадно, што би моји јужњаци топлички рекли, стенчуге. Ружне су лажи до зла Бога, ружније од стонога. Само је један имао право рећи: „Ја сам пут, истина и живот!...“

© 16.06.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић  

књига:БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/ 

zelenakap.blogspot.com

ЗЕЛЕНИ ЧОВЕЧУЉАК

Мргодно пролећно небо у предвечерје нагомилано тмастим облацима слути долазећу тамнину. И улична светла су пригушена. Котрља се саобраћајна гужва. Свуда промичу смркнути пешаци. Чини се да сви беже да утекну од олује која само што није започела.

У овом граду битисања олује нису једина језа. Рекли би лакоуми, чудна ми чуда. Ко уме да их спозна није чудак, само су му запажања јача страна.Тешко је у нашим кривим огледалима не видети неискривљен лик. Некада црвени град одавно није црвен. Најпре је пожутео, па поплавио. Сада је блед. Како је кренуло, није неизвесно да ће потамнети. Ни то неће бити чудо.

Узгредно чудо су рефлектори што немилице бомбардују фасаду саборног храма. Очито расипништво је на делу. Народ плаћа и ово, а не црква. Неколико џипова и црних лимузина испред епархијског дома као авети сиротињу опомињу, како се живи на високој нози. Кога је брига за сиромашну и убогу паству? Елита, да се зна, не може бити елита, ако би спала на народне гране... Низу чуда у граду нема краја.

Док чекам зелено светло на семафору сустиже ме мој стари познаник, убеђени уметник. Он себе не сматра чудаком, него слободоумним. Има ту истине, јер слободоумно збори, и слободоумно живи. Свакако, о свему има слободоумни јавни став. Оран је за критику и филозофију. Просто речено, он је човек од калибра, и то оног јаког. Јесте слободоуман, али не и увек разуман. Уме да претера, и када истину збори, често у одбојан зид удара.

Данас љигавци уметнику само климају главом. Ћутолози ћуте, држећи до свог суда. Полтрони као и увек, тапшу га по рамену, а чим му окрену леђа, оговарају га. То вам је наша балканска прича, рекли би опрезнији. А ја бих рекао, не мислећи ни за јоту на увреду, него истински, наша српска, геачка, покварена градска. Од виспрених сељака се томе не можете надати, будући да су они сувише препредени.

Мој пристигли сапутник,знани уметник, без увијање пружајући левицу према храму и рефлекторима виче:-У нас има свакаквих, ових ортодоксних, католика, протестаната, али нема хришћана. Генијални Ганди је био у праву говорећи:-Христос да, а хришћанство не. Ни ја не волим претворнике, ни ово садашње парадно хришћанство. Знаш ли ти пријатељу мој шта је багра? И над багром има багре.Види им аждаје џипове и шкорпије лимузине.Треба да су со народу, а одавно су му горки и бљутави. На све самозване хришћане ми се повраћа... Чујеш ли...!

На семафору се указа зелени човечуљак. Моли:-Закорачи! Инстиктивно кренем излизаним прелазом на другу страну улице. Слободни уметник је још говорио у свом заносу. На пола прелаза нисам му разазнавао речи. Гушило их је брундање мотора тешког шлепера. Возач као да је намерно турирао мотор.

Окренем се махинално да видим иде ли он преко прелаза. Не. Стајао је на истом месту, окренутих леђа, и већ је говорио своју причу новом саговорнику. Тако изоста наш дијалог. Нисам стигао ништа да му кажем, и уобичајено да опонирам. Али све до куће мислио сам на изречено, а особито на запажену истину, да нема хришћана.

Грмљавине и језиве муње сву ноћ су ме држале будним. Наметало ми се тешко питање:- Јесам ли ја, и какав, и колики хришћанин? Личне одговоре гушила је ранија неочекивана спознаја са раскршћа испред семафора, да нема хришћана. У просевима муња, све до зоре јављао ми се одјек болних речи, из монолога слободоумног уметника, који се није преодео у дијалог. Али нема хришћана! Али нема хришћана...!

Јучерашњи догађај и случајни сусрет двојице слободоумних отишао је у заборав. Сменило га је згражавајуће чудо, док су они исти тврдокорни рефлектори у храмском дворишту неуморно горели дан и ноћ. Опет су бљештали џипови и црне лимузине на сунцу. Поглед ми се закива на комшијски тазе окречени зид. Дречао је црвени графит. А у потпису Радоје Домановић, млађи, нашврљао је: -У земљи Страдији, сваки дан су у завади, две сестре близнакиње, дрска власт „демон-кратија“ и пуки плебс „демон-страција“.

Није нужно рећи вам да црквени рефлектори нису угашени. Графит је тек након неколико дана невешто и овлаш прекречен. Но, и после свега, пролазници остају у чуду. Од сада и ја само гледам у зеленог човечуљка на семафору, што ваздан корача, и никуда не стиже. Збуњују ме и три шестице данашњег датума. По древном библијском сазнању тумача зна се чија је шестица симбол и број. А када ће шестицу, човеков број, да замени Божји број, седмица, број пунине, то овај неми зелени човечуљак са семафора не уме ми рећи? Нажалост, ни слободоумнима није дато да растајне све тајне и чуда...

   

©  16.06.2016.   Славими® Ј. Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot.com

ВЕЗ ОД СЛОВА ПО ПОКРОВУ

Песник је поникао

Из сиротињске постеље

Ко из древног записа

Украсно слово повеље

Први још тражи место

Под сунцем на јави

Други је изгубио

Најдраже острво љубави

Слово црно од кованица смрти

Рукопис боли модар

Тестамент тек ће да се чита

И прими подар

Олистале идеје

На дрвету слободе проређен хлад

Опет је прерано зашло сунце

Умро је песник млад

Пољем љубави и света

Остале растурене песме зова

Превише једа у души

У чистим венама траг отрова

Поета сањар сме ли на самрти

Својих снова да се одриче

И кад су ко близанци истоветни

Никада исто не личе

На истим извориштима

Напајан гениј мудрости

У опроштајној песми заветном писму

Неће да се опрости

Мапу живота исцртале су сени

Дубоке бразде филозофије

Свиленим везом слова по покрову

Још једном песмом да се открије

Сентимент извезен срмом

Белина покрова једва носи

На одру све се збрало

У мирис живота миришу откоси

По врту песме песник остави себе

Бекством од себе

И тмина гроба песму вапи

Има ли ко да је чује... Дух зебе

Једини биљег горњег звања

Омамом мира још га зове

Ко узвишене звезде

Свемиром узнешеним нека риме плове

Распеће му је суђено на рођењу

Крста се песник не одриче

Свечано да га прими небо

Орион врата своја размиче

Последњи некролог беседи песма

Говор је језик тишине

На пут одласка се не спрема

Његови су сви путеви и даљине

Песник по усуду изгори лако

Скрати збир живота за трећину

Звездани и млечни кратко потрају

Поетским небом се расплину

Не стигну песници тако

Свој епос да испишу до краја

Кад рано оду из поетске домовине

Одселе се из завичаја

У исто време сусрете и растанке

Са душом одживе

Једино песме нису

Ко тела им пролазне и распадљиве

Не тражите мрље у кругу празнине

Изједене старошћу

Нада се сама одомаћи

Под руку води веру једину гошћу

Кроз свако сећање

Уназад отиче болно време

На старој лози прошлости

Шикну младари будућност да калеме

Инверзију песниковог лика

Са муком књига рођена ода

На пола пута вапаја

Из гроба никне време препорода

Врхунац дражи и духа

Увек су озбиљне срчане риме

Савременици и поколења

Лако затуре песнику име

Уклета истина се понови

Они су кратковеки... песмо реци

Ауре и ореоле на фрескама

Носе само немушти свеци

Време над временима

Ретко је песнику суђено и дато

Ако се у бронзу лик излије

На стражи да чува плато

Малога трга ил тамни парк

Где се у сумрак младост љуби

Ижврљан графитима спомен песника

Славу у јези губи

И кад се песме из књиге или речи разрече

Распу слова ко лишће у јесен

Оголи стабло песника

Остане само достојање... Дар узнешен

И загледано око у даљину

Што вечну визију циља

Изгубљени свете куда други дан славе

Минула су окриља

Остаје песник да се за песме роди

Из ко зна које постеље

Допусти нови запис да заблиста

Украсно слово везом повеље....

15.06. 2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ на данашњи дан

zelenakap.blogspot.com

ЗАЛОГАЈИ СИРОТИХ УСТА

Обљуба гнезди у дупљи језик преваре

На сеновитој страни ветра дах гине

Улизице нећу да пртим ваше самаре

Жуљевито поправљам моје развалине

По усуду су прошли кораци заветни

Оптужују језик за грубост неписмени

А он се брани ћутњом у дан боговетни

Опет су у жучи расоли опори пресољени

Нису пале тешке речи и зглавци у завади

Са капеле цркве топи се восак досаде

Бакропис потамнео скрива где су номади

Зашли у беспућа да траже свеце голобраде

Ништавило се вечно уденуло у иглене уши

Последњи ред пете колоне нову издају таји

Чађави прах се сабрао у набубрелој луши

Нико га не посипа по рани за мелем спознаји

Унаоколо се размилеле црне уходе

Ту и тамо натуцају крезуби трагачи

Скриване тајне арче за досије слободе

Књиже туђе рачуне смртоносни сејачи

У недоба незвани гости на конак бануше

За тријумф нечасти потказују себе саме

Ово ми није знано зарубице што лануше

На дланове прљаве оне расчињене даме

Адамско колено преварно и магла густа

За историју наслеђа међаши нису верна хтења

Горки су сви моји залогаји сиротих уста

Великаши погубне су нам поделе и разлучења

© 13.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /на дананашњи дан/

zelenakap.blogspot.com

ЗАМРШЕНИ ПУТОКАЗИ

Проплакале плачне росе из обрзорја уснулога

Трозуб зрака иза горе немиром се новим јавља

Први цвркут дан дозива са оближњег глога

Рани устаоци похитали да претекну траг узглавља

По сокаку узрујаном пресерећу се ниске тајне саме

Колотрагом јучерашњим што кривуда спреге тешке

Трудом мудрог збора излучисмо реч из тврде чаме

Соколе нас вечне наде у сред мимохода нема грешке

Кристал свитка по заравни слеглих јава сад светлуца

По обрубу омеђеном осветничке језе плитко плазе

У милосном оку на опрези не досегнут видик пуца

Под окриљем ноћи ко се дрзну да замрси путоказе

Ситниш пуки никако из шаке згрчене да исчили

Скањује се васцело јутро гладна уста и речи тијане

Није далеко одмакао онај ко не зна шта катили

И у које свратиште иде свако што пре циља сустане

Мука је кад натегнуто не може ласно да се олабави

Опседнут ум у праскозорје сколећу мисли цветне

Јутро пише нову заветну песму док дувар чађави

Отисак јој чува за споменар у успомене полетне

© 12.06.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/

zelenakap.blogspot.com

ОТОК ИЗГНАНСТВА

Прати ме истином самом

Тражим да усек душе расветли она

Ту где почиње свитање

Дуго предуго носио сам се са тамом

Јавља ли се круг свети јасна корона

Да улије наду и ојача веру... Можда питање

Ново питомој души да постави

Упитници су мождани знаци

У сплету вијуга шта све није записано

Уместо тамног хоризонта љубим плави

Море живота мирно хтедох... А оно ко брзаци

Још увек снагом јаве сећање пени рано

Иза увира скривена тајна чучи

По ободима расута сига бледа

У променљивом низу искре пале се и гасе

Свако ново искуство кроз муку се учи

Искрада се трен живота у пустош недогледа

Вреди ли се излучити из заблуделе масе

И бити бисер зрно у мору простог песка

Са трагом туђим на твом жалу

Трајни запис постојања се не пише

Док на хоризонту титра чудна хумореска

Ведрине нема у помућеном огледалу

Задња се жеља гуши у пљуску летње кише

Обала сводна у опоју још манијачи

Приобаље голо до затона хрли

Уљези мисли ко варвари мир краду

Песнику што лута... Небо и ти плачи

Овде су и моји праоци умрли

Оток и мене чека... Коначиште у јаду

Не труди даље уморне кораке

Снохватица изостаје васцеле ноћи мртве

У доба глуве страже љубав је утопљена

Оток изгнанства досуђен за поете прваке

Сродио се са језом... У забораву жртве

Колонија гробна тмином је прекривена

Извршну милост досудила је порота

Позван сам да разгрнем плашт црног века

Да отиснем чамце на пучину смело

И укрепим руке веслачима живота

Оток не мора и следбенике да чека

Бродоломнику остављам љубави дело

©  06.06.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/

zelenakap.blogspot.com

ГДЕ ЈЕ МЕСЕЦ МОРНАР ИЗГУБИО ЛАЂУ

Песмо засторе таме разгрни да видим даљину

Понеси нови удвојен двопев у недра за утеху

Душо испразни осећаје светом речју у белину

Одјеци вратите мој глас... Риме све ми беху

Озарја из одаја ума...  Опет су ме сколиле

Да нађу продор светли и час што откуцава

У бљеску зрака... Спазих коло играју виле

Не свикле очи жмирнуше и неста јава

Чујем да се слабо памте узорења дична

Како небо записује верно бразде сетве

У зборењу празном лаж је лажи слична

Заточен народ мучи... Не стигле вас клетве

Бол се болу јада... Тмина неба све је тежа

У изрода понос буја... Ђубришта се множе

Чудно калемљење бива... Сталеж из сталежа

Градира се новом мером све док се не сроже

У мемлу црвоточну лажна кула од карата

Буђавима овде није место као рефрен звони

Словочашће реци... Неморалу да затвори врата

Ко ће једном... Огавне су улизице и полтрони

У призиву језе... Када ме обневиди тумарања снађу

Кужне паукове мреже који ће ветар да раскине

Разум пита... Где је месец морнар изгубио лађу

Док глуву ноћ криком ломе кукувије и буљине

©  04.06.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/

zelenakap.blogspot.com

ЗАВЕЗАНЕ ВРЕЋЕ

Продана душа ко рођена кућа сада је туђа 

Штетују старе наћве заробљене у плесни

Упркос глади бело мливо црвља и буђа

Рђав је дуг вересија... Касно бивамо свесни

Узалуд... Изгубљено братство се не срами

У олујној ноћи гром је спалио запис стари

Угљенисано свето дрво ко страшило чами

На пустом гумну... Пробисвет још глувари

И ломи патрљке... Гатке ће лагати угарци

Превару позну лаковерни спознати неће

Прозебло јутро увија магла и трне жмарци

Умље подилазе језе... Надиру завезане вреће

Шта ћу у разрођеној тишини наћи

Није ми јасно приземљење прво

Како да кажем изгубљеној браћи

Освета муње јуче посече свето дрво

Истине нису миле по зову часном

Неко је мудровао пре уздарја речи

Не схватише испричаном басном

Поуке горке касно зрију и зло млечи

Под пазух успења још једна брука

Тролист се не калеми изродицом

Знам овајдити се неће од мог ајлука

Засуљала се кола опасном низбрдицом

Лажи по ваздан тријерају оговарачи

Несносно гуши паспаљ невино ждрело

Још један несрећни дан кад се смрачи

Уклета ноћ не прозива савест за недело

Помељари су запленили време па царују

Што им под руку падне дрско пељеше

Лако претворно у недрима скривају гују

Завезане вреће нису свесне да се одреше

© 03.06.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/  

zelenakap.blogspot.com

КРШТЕНИЦА

Песма о Христу у мом споменару

Венац је славе небеском господару

Са вечног трона титула титулару

Вечерас кличем узвишеном цару

Више од химне срочен славопој

Њему што за ме је лио крвави зној

Знам да ме Ти разумеш рођени мој

Опрости слабост речи и недостој

Гласно Те зовем и свемир одјекује

Струне љубави на лирској харфи брује

Чекам Христе да ме твоја рука помилује

И живот одживим... Не да се само пропутује

На атласима живота галаксије не мери

Ноћас шестар љубави подари мени у вери

Све размере су моји загрљаји бисери

Под крст твој позван... Крштеницу ми овери

За свадбу јгњетову у хаљинама белим

Опраним у крви... Спас вечни жарко желим

Из долине сена смртног да се преселим

Да у све векове радост слободе делим

У твоме непролазном царству вечног мира

Да сричем нове песме у књигу псалтира

Изгубљено јагње чезне за гласом пастира

Знам Боже ништа лепше није од твог чаира

©  01.06.2016.  Славими®  Ј. Зеленкапић

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/

zelenakap.blogspot.com