КОНКУРСИ...
КОНКУРСИ... ЕЛЕМЕНТАРНА НЕПОГОДА ИЛИ НЕ?
06. јул 2014. у 02:14
Само
што сам вечерас написао коментар и објавио га на једну кратку али дубоко
истиниту објаву уважене и сјајне песникиње, моје суграђанке, искочи обавештење о
објави у групи коју пратим, такође једне мени драге и уважене песникиње. Њена
објава, у то сам убеђен, је у искреној
намери и несебичности да и други песници прочитају новост. Хвала јој за ову
објаву.
Природно
је да објава изазове интересовање и коментаре. Мој коментар, одмах то јасно
казујем, није злурад, просто добронамеран је и трезвен. Наиме ради се о
Конкурсу који расписује „Удружење
балканских уметника“,
за учешће у Међународној електронској збирци песама, кратких прича, афоризама под називом
“Голи живот у уметности“. Какав ли је то голи живот у уметности?
Овај
конкурс се разликује од оних класичних где вам траже да доставите штампане
радове потписане шифром са разрешењем шифре у посебној коверти. Када имате
шифру, а не јавно име и презиме, рекло би се наводно, да је загарантована
неутралост жирија. Нажалост и институт „шифре“ на конкурсима је у нас чиста
обмана и превара. Овде се радови досатљају у „електронској форми“ и електронском
поштом, потписани пуним именом и презименом. И овде има упута и услова као
сатавних елемената сваког конкурса.
Можда
ће те се питати шта није у реду са овим конкурсом? Можда је и све у реду. Али,
ради разних искустава песника, а најчешће ружних, није на одмет запитати се у
неколико чињеница које могу бити под упитником. На првом месту, ко се овде
декларише као „Удружење балканских уметника“? Треба ли да се преиспитује, или
су се сами могли представити транспарентно?
А
сада о условима конкурса. О уобичајеним условима нема спора, али кад стоји да
се радови достављају путем /e-maila i to na: kikavolisekub@gmail.com/ sa
naznakom ZA KONKURS „Goli život u umetnosti“- цитирано у оригиналу/, трезвени
будући учесник на конкурсу би се запитао која је то „кика која воли секу“? Ако једно Удружење, још уз то балканских
уметника, што ће рећи међународно, има овакву анонимну имејл адресу, то вуче на
подозрење, или блаже на опрез. Ко је на челу удружења, и зашто на крају
конкусра који је јаван, нема јавно имена и презимена са титулом представника
Удружења?
Опет
још једна опаска вреди да се стави под упит./ Дословно стоји овако: „Konkursna
komisija neće razmatrati radove koji nemaju slova sa kvačicama (č,ć,ž,š,đ ako
su pisana latiničnim pismom ili nj-њ, lj-љ ako su pisani ćiriličnim pismom),
kao i radove koji prelaze 28 redova, sa proredima.“ / Први део око слова и
писама је разумљив, јер поготову ако је у питању „ошишана латиница“ што је
готово редовита пракса интернет језика и писма, то написано често може да се
прочита онако како дословно не значи, а исто може да буде и са ћиличним писмом.
Зашто би се конкурсна комисија мучила и толковала шта је написано, а шта у
ствари није?
Но
када је други део опаске у питању да конкурсна комисија неће разматрати радове
који прелазе 28 редова са проредом, ствар је за коментар. Ако се ради о
„електронској збирци“ одкуда ограничење на једну страницу на 28 редова са проредом? Није ваљда оскудица елекронске странице као папирне? Код папирних страница
се избегава повећани обим збирке, јер се тиме поскупљује штампа. Често се
прибегава квантитету а не квалитету. Битнији је број заступљених песника него
квалитет заступљеног. У случају већег броја заступљених, већи је број збирки за
продају, у време када је све на продају, па и јефтина култура и
стваралаштво. Рзумљиво је до некле ово
ограничење на 28 редова, али је то тек само наговештај на крају конкурса да
постоји могућност и штампаног издања зборника уз услов да буде оправдан број
заинтересоваих а заспупљених у зборнику, јер се тиме отвара могућност оног о
чему је већ речено.
Но
и поред тога нема оправдања за ово ограничење из неколико разлога. Да ли је
краћа песма, или кратка форма увек песма, и најбољи израз уметника? Некада
кратко буде кусо? Има и кратких ефектних и сјаних песама, прича, то се не може
спорити. За књижевне творевине које по суштини се исказују кратко, тако треба и
да буде. Али предпоставимо да сјани писци ранијих епоха који су
најчешће писали дуже форме, рецимо поеме, могу да конкуришу за Електронску
збирку на овом конкурсу, по овоме би били формално одбијени, јер су им дела
дужа од 28 редова са проредом. Исто је и са данашњим песницима, а има их у знатном боју, који не
пишу своје песме кроз збрчкану кратку форму. А тек вредне поеме се не могу
обући у „кратку сукњу“.
Колико
је данас лажна дилема и спор, око кратке и дуге форме, као и слободног и
везаног стиха, то не разуме краљица уметности, велика и вечна поезија. Форма или
суштина, шта је за превагу битно? Искључиво и буквално залагање за кратку форму тако би осиромашило зборник, збирку, алманах, лексикон, антологију, и све остало. Због пуке форме
данас би неправедно изостали
стихови генијалних песника
из ранијих епоха. Дакле, ово наше „инстант доба“ је погубно за праву песму и песника. Мислим да танани
песници једва напишу пар строфа и то прогласе песмом. А зрели и прави пеници се
исказују и
када напишу добру иако дужу песму. Знам да и од овога има изузетака, али ко
нема дара, и
стил и форма су му слабост. Конкурсна ограничења тако могу да се изроде у
непожељно.
Опет ће нека вајна
конкурсна комисија, жири,
или ти појединац који сам себе прогласи за састављача, или приређивача,
да отаља посао, да што краће чита, и да формалним ограничењима лакше склопи збирку, зборник, лексикон…
и тако даље, па да сужавањем избора будуће читаоце лиши можда
квалитенијег садржаја? Ако је то крајње исходиште ограничења, иако можда не
намерно, оно може бити нечасно. Ово заиста треба ставити под упит…
У
овом конкурсу има још навода за упит и коментар. Један међу њима је /“Autorima sa
najvećim brojem glasova“,-
цитирано/ Дакле, о каквим се гласовима ради, ко ће, како и где гласати? Ако су у питању гласови Конкурсне комисије
опет није јасно како ће гласати, јавно, тајно, по којим критеријумима, ако их
има, или по убеђењу и слично? Ако гласају аутори, или нека друга пубика, опет
непознанице. Ако буде интернет гласова у виду профанисаног „лајковања“, опет су
ту могућа кланска и лаичка гласања, и тако даље, и тако даље. Балкански уметници шта Вас чека? Ко ће имати
ту част да има електронску књигу, а коме ће бити замазане очи електронским
зборником?
Пре
него пошаљете своје радове на још један „конкурс“ прочитајте коментар споменут
са почетка овог осврта, који делим са вама у интегралном облику, у наставку овог
осврта насловљеног „Конкурси... Конкурси... Елементарна непогода или не?“, да
га разумете као обједињени осврт. Морам вам рећи, да и ја не спорим ваше право, да учествујете, или не
учествујете,
на расписаном конкурсу.
Следеће
речи је написала и поставила прва уважена песникиња: /цитирано: „Za sve otpisane
koji nemaju želje, volje, interesovanja ili (najčešće) para da uđu u neki međunarodni,
evropski, balkanski ili lokalni zbornik ...“/ Иза је следио један зачуђујући
коментар, претпостављам
друге песникиње, и потом одговор прве, на који сам ја написао и јавно објавио свој осврт, који је у први мах
добио пажњу неких читаоца... Хоће ли заинтригирати и друге, не могу вам рећи. Да није било
непосредне објаве новог конкурса „Удружења балканских уметника“, којa је дошла као провиђење, и
да се нису подударили синоними „балкански“ не бих се трудио да ширим причу. Али
зашто да не?
Читајте наставак
односно први осврт: „Када уметник прочита горњи статус и коментаре, искрено,
наметне му се она народна мисао "један у клин а други у плочу".
Нажалост, песникиња Нада
је дубоко у праву, казала је истину, онако огољену и стварну. За разним конкурсима жуде,
свуда се нуде, или се у њих тискају многи, из разних мотива. Не можемо никоме
спорити право да се искаже,
или докаже колективно, када не успева лично. Али можемо спорити помодарство
конкурса, који пљуште на све стране. Толика их је да је на делу мучна поплава, која заиста носи
удаву и муљ. Можемо спорити изборе и зборнике, збирке и лексиконе, и све остало,
а посебно профанисане награде. Можемо спорити да ли је блиско разуму да
пошаљете своју
песму, причу, рад, да унапред и на слепо платите његову објаву, купујући зборник, збирку, лексикон… и
друго, по недостојној цени, потом да негде путујете на промоцију и да још и пут платите,
да тамо
прочитате или не своју објаву, и да се разочарате судом вајног жирија, или ти приређивача, дакле
оним што је награђено
или уврштено. Какво
је то светогрђе уметничког дела, понижење душе, и мафијашко пљачкање…?
Примерице,
има један самозвани, који једну те исту песму тура у сваки зборник, или ти је у
жирију свуда, а по негде и годинама, као недавно, где је опет као бан самозвани и поглавица
преседавао и жирирао, о већ договореном и унапред одлученом, као да не постоје други
далеко моралнији и умнији да жирирају, ако се већ истински жирира? Јавна је
тајна да овај жирира за напојницу, хонорар, или ти нешто треће. Но искуство
казује да се унапред зна ко ће бити награђен, јер је евидентно оно наше
"ја теби ти мени" или ти, све је на продају, па и награда и уметност.
Такође,
једна „врла
дама“ под
наводницима, из комшијског града, годинама организује конкурс и прави зборник,
објави да вам је песма ушла у зборник, онда тражи и уцењује да га унапред
платите, а ако јој не пошаљете новац, сутра вас нема у зборнику, иако сте
наводно уврштени, или је ваша песма награђена.
Још поразније је да врло
често и сукњичење, доноси неку вајну награду, која се потом развлачи по
биографији, или ти на мрежама, на фотографијама, и тако даље. Дакле, најчешће
се на конкурсе
зберу, не остварени, полуостварени, наивни, или ти они који припадају "кукурику
поезији". Част изузетцима, који су ту понекада да би показали да су
доказани ствараоци. Част и неким конкурсима од реномеа са зборницима који су
произашли иза озбиљног и стручног одабира.
Истина
је и да је избор и награда публике често ваљанија од оне коју жири прогласи.
Многи уметници,
или који то умишљају да су,
заборављају да иза свега стоји суд времена. На том решету остаће само једро и
здраво жито, а шуљевито и плева пропадну заувек. Векови и поколења неће
памтити, нити ће се игде и икада спомињати, неки профани конкурс, клански
зборник, збирка,
лексикон… и све друго, као и неморална награда и
промашени ствараоци.
Више
пута о свему овоме је било говора, и кретале су приче, али нико не може да
заустави тенденције урушавања свега у нашем друштву, па и културе и узвишеног
стваралачког чина. Лакрдију неће променити ни овај осврт. Мреже неће
устукнути пред поплавом објава конкурса, зборника, лексикона… Оно Миљковићево
песничко пророчанство
се испуњава сваки дан. Може ли се лајковима превластити недозрело чегртање? Ко
још озбиљно чита такве
објаве, збирке,
зборнике, лексиконе…осим надобудних изабраника и самих уврштених трећеразредника? Ко
још о њима прозбори или
напише нешто вредно, или ти оспори небулозе, све док смо у клин и у
плочу? Вредне објаве по правилу остају без коментара, а оне друге затрпају
недостојни коментари, који немају ништа заједничко са објавом, а тиме је она
угушена и потиснута.
На
крају, а могло би се још, ради злурадих, који ће можда и ово читати онако како није написано, желим
да споменем „Антологију
светке књижевности“
у којој је било места за једног песника из Француске, и његову заиста једну
антологијску песму, а да песник иза себе није имао ни објављену књигу. Ово
говори да број објављених књига, број зборника у које су ваше објаве, број
конкурса на којима сте учестовали, или ти били награђени, не значе ништа пред
судом времена. Награде које су под упитником, конкурси и зборници, збирке и лексикони…, дакле, све друго дато на орук, на ђутуре, и
колективно, уз подвалу, плаћено вашим новцем, а не
хонораром, шићарџијски, и тако даље, није стварно мерило
вредности.
Сви Ви књижевни ствараоци,
прави или самозвани, након овог осврта на „кукурику поезију“ и „конкурсе“ као
елементарне непогоде, и на оно што они доносе, сретните се са собом и
истином, па
ће те спознати путоказ који вас неће водити на странпутицу. Овај мој
коментар, поново
то јасно казујем, није злурад, просто добронамеран је и трезвен. Писан је равно пре четири
године, али и данас, сада, у овдашњим приликама, на нашој, и широј књижевној
сцени, још је актуелнији, јер су књижевна кола много даље засуљала низа страну.
Данас га објављујем уз тадашње придодате коментаре, који су уз овај глас гласови
разума, да нам књижевна кола не оду у амбис, ако већ нису… Има ли кога да
притегне "гвинт" на двоколици и да закочи? Окаснели петли не кукуричите, зора је
стигла давно пре вас…
На овај дан ©
06.07.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА- књига цртица; ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com
Придодато:
Наталија Херцегов и још 17 особа;
6 дељења; 7 Comments;
Коментари:
Dunja Milatović: bravo..bravo...bravo !!!
Zorka Stojanović: Prava istina…
Nenad Plavšić: Браво! Све тачно до последњег слова. Свака част!
Ana Žigić: Ima puno istine u napisanom!! Samo mi smetaju što su
ovde lajkovali ljudi kao znak odobravanja,
a istovremeno imaju priznanice (2000 hiljade dinara) uplaćenih oktobra meseca 2013 g.
za zbornik.. POLARIS - evo ja ću reći, jer kad se o nekome priča osnovni
je red reći IME!! OD PARA,NAGRADA I ZBORNIKA NI TRAGA. Ko o ovome treba da sudi…? Ja lično ću
objaviti svoju uplatnicu, iako sam već tražila povraćaj novca na šta sam dobila
odgovor i pitanje; "Znam li ja ko je on?" Znam.....sramota i bruka to
je on! I da je on jedini...bilo bi dobro..
Zelena kap: Ана, Ваш директни коментар је доказ да ово што је за
почетак изнето и можда уопштено препознато као лакрдија је и озбиљнија лакрдија
но што се и чини. За случај зборника ПОЛАРИС и неморaлну цену уз признанице, ја
заиста нисам знао нити чуо. Заиста ово је невиђено. Дакле, на делу је очита
обмана, и није чудо да од пара, награда и зборника нема ни трага. Ви ово благо
назвасте "срамота и брука" мислећи на злодело и на починиоца, а
упућенији би рекли да је ово блиско криминалу. Готово годину дана завлачења, и
уз то дрскост, уз претње, па то је заиста за сваку осуду. Ја сам имао књижевни
и морални интегритет, иза дужег
времена од педесетогодишњице стваралаштва, обавезу да јавно проговорим, да покренем причу, не би ли упозорио на растућу пошаст
и заштитио, можда многе попут Вас. Знам да ово неће искоренити неправде и
неправилности око конкурса, а особито награда, али ће појачати опрезност
будућих учесника, и бар донекле уозбиљити оне који расписују или воде конкурсе,
или се одважују да доделе неморално не заслужене награде. Волео бих када би се
овакви јавно прозивали,
и вест се ширила мрежом,
што би дискреди- товало
поједине конкурсе и организаторе, па би се они тако гасили, а опстајали би само они часни и
зрели. Позивам да и други обелодане јавно своја негативна искуства. А Вама
желим да повратите новац, да Вас ово не обеспокојава и да Вас прате инспирације
за ново стваралаштво. Велики поздрав!
