НЕПОКАЈАНА КУДА И КАКО ?

Посрамљена поетеса тетура се ко праменови маглине

Одлепљена од почетка а већ на крају горке судбине

Интервал јој трошан и кратак... За запис недозрела

Сво речје јој грубо огуљено ко прут врбе... Не успела

Без дара бистроумља није пелцер здрави за калем нови

Убога земља цвили а утробу јој рију тешки отрови

Родиће плодове горке... Изданке греха... Трулеж саму

Ко ће пружити руке да са очију њених свуче скраму

Грабеж се укоровио ко троскот из плитке бразде

Не дирај звекир на дверима... Тамо ленствују газде

Паралажа је старија сестра лажи... Ја чувам име

Не служим им ко остале слуге и нећу сагињати риме

Допуштам садрузи да дрско преотима моје небо снова

Ја верник старих форми а она помодар безличних токова

У њима умире поезија стрељана бездушно кривим стилом

Тако се друго не пласти сено... Нити се дену навиљци вилом

Рогуљом... Ако се овлаш кусо нарогуше ветар ће да их обори

И песма кад се уврши лемежје тражи... Јављају то и ромори

У моме крају мудри сељаци... Ви нисте за песничку мобу

Ко вас узима у најам и ко прима... Знаш ли где је место снобу

Залуд пластиш што су други косили јуче... Покисли су откоси

Ако се не преврне сено неће избећи буђ и тоњу... А пркоси

Су ти водоношо гладишевина укорењена до непролаза и бола  

Ил ситна подмукла уродица расута цветним пољем до раскола

Повечерје пред сутон неће слушати зрикавце како зричу

И поетска гробља су огуглала од нарикача што наричу

Не сија свака звезда ко Даница дочекујући верно зору

Даље од жала папирни бродићи не могу пловити по мору

Само се деца умишљена наивно играју градитеља

Олако порину свој брод на таласима пустих жеља

Кад их струје матице понесу у потонуће од суза

Крокодилских се распекмезе... Изневерила их муза 

А ти си изневерена цела невернице... У замку лако се пада

Лија долија једном када са зелених вињага грожђе поткрада

Знам да ти сада трну зуби... Како дохватити оне горње лозе

Високо узнешене...  Криво ти што су их обрстиле неке козе

Лукавије од тебе... Не мислиш подвити реп и одустати

Искусне берачице нису ти подуку дале... Глог се млати

А вињага бере у позну јесен зрелости... Много ти треба

Стрпљења и труда да закорачиш иза Ориона у царство неба

Та врата нису свакоме отворена... Стара брава од калуза

Не стрепи... Провалу презре сваку... У госте не прима баксуза

Непокајана куда и како... Не наваљуј... Тражи своје двери    

Окушај се... Можда су отшкринута тек толико по твојој вери

©  09.08.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com