ЦЕВЉАНИК

Свакога дана кусамо исто. Можда смо и досадили самима себи. О кусању ни говора. Како бити промењен? Говорили су нам морате се променити. А ја бих да се не мењам са сваком променом. Зборим себи да имам права да будем свој. Преклињем вас не нагоните ме на разне мене и понижења. Нисам горд, но реалан у ставовима према себи самоме. Знам да многе лажне промене унижавају човека и његово достојање. Понижења часно подносим, али самоунижење нећу. Праве промене су реткост. Читав свет око мене се креће у само негативном смеру. Осведочавам се сваки дан овим горким курсом. Ја бих да се отмем овој матици. Више не слутим, него видим скори увир. Уједно верујем да за мој увир није време. Јесам у трећем животном добу, али то не мора да буде хендикеп, но позитивна чињеница. Шта све могу и шта желим?

Као прво, дечија машта ме никада није напустила. Хоћу и сада у њој да снатрим. Не брините, нисам ни подетињавио у трци за лептирима. Могу и хоћу да се поигравам са животом,знајући да је игра спасоносна. Докле да се живот самном игра, а ја никада да се не поиграм са њим? Шега може бити и озбиљна ствар. Нећу да се сакривам, нити животу допуштам да играмо тутумишке. Моје године су незграпне за наивну игру тутумишања. Знам и за године које ме устручавају, но признајем вам, радо бих се поиграо кликера. Наша овдашња младеж нема појма, и незна шта је изазов кликерања. Штета! Са друге стране, ми никада нисмо знали шта је то бити мобилан, а мобилнији смо од наше младежи вазда били. Бројна залуђивана, нама као њима, нису пила и попила мозак. Ми не болујемо од пилећег памћења. Гомилали смо наша искуста толико дуго, да нам се сада вреће са њима просипају.

Млади мисле да их залуђујемо нашим доконим причама. Није у томе срж. Они не разумеју да је сопствени пртљаг тешко теглити. Времешни покушавају да по нешто одмале из свог пртљага, ујмећи тако поуке млађима и поклањајући им корисно искуство. Увек је лакше ићи пртином коју је неко пре вас пропртио. И ову мудрост млађарци моји морате знати. Нас мирис детињства и успомена мами. У нама чучи жудња да јој се примакнемо. Отуда су побуде за наше беседе. Треба по нешто из товара живота откачити, али не полудети. У завршници битке историја и искуство уче, трећепозивци су вазда доносили нови елан, без предаје, тамо где је младост улудо изгинула за идеалима.

Гладан сам, црева што крче јављају ми очиту истину. Истина се не сме занемарити. Још се мора кусати и живети. Једнолично кусање је отужно али и нужно. Воденица живота није све мливо самлела. Задовољан сам кад ми се нађе главица црног лука и један мали парадајз за презалогајити. И то је мој оброк. Сиротог није тешко уоброчити. Њему у истину мало треба.   И овде бих се даље могао распричати. Но, бојим се да ме нећете дуго слушати. Зато брзо размишљам како испразнити причу од празнине? Имам заиста непобитни одговор. А он је, дати јој сву истину. Иза овог искреног одговора јавиће се неки Пилати који ће и мене попут Христа збуњени питати:- Шта је истина? Могу им до саме зоре стрпљиво образлагати истину, али чему? Таквим заједалима и није дато да спознају чисту истину. Они су ради да је замуте јефтином и ситном филозофијом. Они ће своје заблуде прогласити истином, што би наш народ рекао, и даље ће се правити лудима. Ваљда на овом свету не живе само Енглези, или ти лукави Латини. Немојте ме окривити да се спрдам са њима. Једноставно, само питам, има ли ово човечанство и друге народе? У своје време говорио сам моју максиму: -На свету живи само један народ-човечанство! Шта ћу сада да говорим када у човечанству нема човечности? Шта ће чинити мој народ коме су окачили етикету лудака, а он још увек умишља да је небески народ? Сачувај нас Боже од нас самих!

Морам вам искрено признати још по нешто, вама који ме слушате, или ће те ово читати. Подворења не вари мој ум. Улизице ме увек до сржи јеже. Дунстере јако жалим. Верујем да знате ко су дунстери? Скоројевиће бих скоро вратио одакле су и дошли. Опет ће те помислити да сам неправедно строг. Варате се дакле. Све има своје. Није часно преотимати туђе место, и гнездити се у туђем гнезду. Ко се туђим перјем кити, када му га очерупају, није рад бити ни голошијан. Ни један статус се не стиче преко ноћи, али се за ноћ губи. Земља земљу не расуђује. И прах се праху узалуд јада. Опет мој мудри народ би рекао:-Залуд је глувом говорити и слепом намигивати... А ја бих овом беседом, и свим ранијим, и оним потоњим, и глувима и слепима да истину докажем и покажем. Најзад сам дознао, пре ће ме птице и животиње схватити, него земљани недоказани, и код ушију и код очију. Када они повисе скалу и разрогаче очи, ја попут штита истурам интервал тишине. Тишина се најбоље чује док суза око бистри.

Потуцања од немилог до недрагог очајно ме боле. Потукач и сирота му деца песме и записи тихо без урлика са ганућем зборе. У ганућу нема пркоса. Достојање у сиротињи не може носити свако. Не претварајте се моји ближњи. Познајем вас и када не извирујете испод своје поњаве, поњавари. Докле ће те да лармите, и када ларми није време? Зашто се небески народ ко гатара пресамићује? Жалим што се кроз толике векове нисте навикли на улогу самилосних. Чујем како бурља у вама, као када прозукне млеко на летњој припеци. Од кварнога може ли ишта бити, до кварно.

Размножавају се мудрости живота. Ту су да узгред светлуцају, да разарају тмину. Једва успевам да ове ројеве сројим. Тесна је моја стара вршка. Осећам данима понестаје плавога трага из срца оловке, која и вечерас штуца, док бележи овај запис. Но запис ми није на издисају. Само се уморила рука, а осећам и да ми се и ум усијао. Ако одложим оловку побећиће мисли и прокапаће одлазећа тишина. Нисам навикао да на мом књижевном шалтеру стоји испис „пауза“ или недај Боже, оно „не радимо“ и „дођите сутра“. Не ризикујем да одете код другога аниматора ваших душа. Све вас морам сачувати. Волим када увек разастирем софру. И ноћас очекујем неко ће и незван сигурно доћи. Празна софра је саблазна и одбијајућа. Такву је не желим. Ја држим до моје софре. Софра вазда мора бити скромно постављена. Добро ми дошли сви који желе да бар презалогаје. Лакше је бити мање сит него ако се прождерете. И препуна софра може да одбија. Не желим да презаситите очи. Умереност је врлина.

Половину века посветио сам поезији, а тек једну четвртину века прози. Јесам ли једно или друго, вечерас и није посебно битно. Песник или прозаиста, чему двојба? Ко уме да каже, и има шта да каже, нека пева или прича. Песмом и причом властити живот се дели са другима. Све закључано у себи и прећутано, односно не записано, и не казано, као да се није ни збило. У трулежи чега има светог? Ми јесмо пролазни, али нам дела не морају бити трулежна. Гадно је ако смо црвљиви изнутра. Онима којима је и срж у костима кварна не треба туђа осуда. Они су себе сами осудили. Мом животу могу да дарујем захвалницу. Никакви црви га нису нагризали изнутра. Од гусеница и сваке гамади и ваши споља бранио сам се.  Ако не стигнем да урамим захвалницу мом животу, нека је ураме моји. То им је мој аманет.

Аманет увек дође на крају. Време је и да запис има свој крај. То што се није дао исписати до краја разуме се. Не дајем олако ни обећање -Наставиће се...  Наставка може и не бити. Ту су успомене и искрзана сећања.Треба их чувати и брижно обнављати. Нужно је да се подстичу нови почетци. Почетци су изазовнији од крајева, и ако многи трче ка крају из знатижеље. Почетак је битнији од краја, као пролог од епилога, јер како оснујеш таква ће и потка бити. Оснивање оснутака научио сам од моје мајке и оца који су у том послу били необично вични. Касније сам посматрајући неуморне руке моје мајке, докучио вештине на разбоју, и како се запињача затеже и попушта, док брдила и брдо тканицу живу ткају. Оца виспреног и генијалног и сада гледам како прави брда, теше зупце за њих, деље чуњ, или од зове прави цевке за мотање пређе. Моје задовољство је било да на цевљанику једном дечијом руком витлам точак, а другом чврсто држећи клубе конца исти правилно намотавам на цевку. Ове моје успомене и сећања, што их сада и овде записујем, исто су као то рано искуство на цевљанику. Мени као детету, било је и уз разбој, и у свим другим пословима, допуштено од мудрих, оца и мајке пуних љубави, да се учим вештинама живота. Вештинама живота тка се поњава живота. Тако нову поњаву увек ваља ткати. Ружна је свака закрпа на старој и изанђалој само ако је нечиста. Одлазим да оснивам нови књижени оснутак. Нова ме ткања чекају. Заиста не могу знати колико ћу зима зимовати на оном свету?

©  20.08.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: „СВОД САМОЋЕ“ цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com