ЗОВ ГАВРАНА

Пректарих време мишљах само

А оно тече ли тече по својој равни

И би оно овде и сада и би јуче и тамо

Само откоси времена труну плавни

У муљу што га нанесе поток иза брзака

Две сродне душе црне чаме у висинама крхких врба

Плаши ме нека сањана авет дошла из мрака

Под сенком Голог брда тумара прилика голотрба

Лазове и Равну увија од скора надошла магла

Једва се чује меденица на предводнику овну

Тољага раме ми жуља... Душа се стисла... Сагла

Над смоницом црном... Гракну гавран... Ил ме зовну

Можда ми се причињава... Чуј мала дечија душо

Неки се зијан спрема у потаји... Ко ће га знати

Не умем рећи колико сам пута легенду слушо

О издвојеном гробу са краја гробља... О теби незнана мати

Од куда ту да почиваш без белега и знака

Олује су ти отеле незнано порекло и корене

Суђена и осуђена омразом због сина копиљака

У порођајној смрти скончала си ко струк кад свене

Дрхти ми душа лако док муње небо роваре  

Мокар и прозебо хитам у село да се вратим

Мене ће чекати мајка са тањиром топле попаре

Да ме окрепи... И сан ће да се наврзе затим

На мале дечије капке испод поњаве меке... Али

Док не учили молићу оца да гасарче тиња 

Мраку да брани кроз прозор да не провали

У ниску убогу собу... У бестраг ноћ нека одлиња

Скитницу никад не држи место... А и што би

Нову нафаку журна ће зора родити... Дан нови 

Није сан но јава у топлу варенику мајка дроби

Качамак жути сунчеве боје... Мили ми призови

И успомене драге разгаљују осаму старости

Детињство васкрсава ко да би јуче... Куда оде

Како се назеб она давна уселила у душу и кости

И сада побољева... Круг се затвара у име неке згоде

Хтео бих да докучим шта ће твога сина да згоди

Пре празнине ума... Мисао ми приспе од некуда

Копиљи час никада да не дође ни да се роди

Незнана мајко опрост греху тражим увек и свуда

И твојој хумки са краја гробља... И теби сузо худа

Судије твоје у подножју ти одавно мртви леже

Теши се... Иде дан... Њима ће судити њихова заблуда

Легенда није истинита... Љубав у вечност нека сеже

Зов гаврана ме буди... Искидан низ година пада

Муљ и магла све су гушћи... Грактања одјек слаби  

Ко некада чобанче мало поета пребраја песме стада

Док јава све жешће јагли мрве успомена да уграби

©  01.03.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/

zelenakap.blogspot.com