ПОД ДИВЉАКОМ НЕ ТРАЖИ ПИТОМУ ЈАБУКУ

Бануле ми успомене ових дана. Све их чешће изазива ова моја старачка самоћа. Зашто долазе? Разумео сам након промишљања да долазе да ме подмладе. Није ни чудо,људи у годинама увек се осврћу унатраг, у јуче. Док сам био млад као и сви млади гледао сам у сутра. Данас се увек затури између сутра и јуче. 

Решим да затурања не буде. И тако развредним вам се и узмем да успомене записујем, спонтано и истинито, као су се јављале. Не волим самозадовољство и себичлук. Зато их делим са вама. Верујем да ће моје „цртице под стропом“ како сам их скупно насловио, многе моје исписнике вратити у њихово пролеће живота. Знам да је пролеће живота увек лепше од суморне јесени јесенчића. Имаће овде и поука за младе. Само се треба у овоме пронаћи. Следује прва цртица „Под дивљаком не тражи питому јабуку“.

По обичају, свако јутро одлазећи из куће на пољске послове, отац Јован је увек распоређивао обавезе за све укућане. Мени младунцу знао је често рећи:-Данас на време припни краве горе у ливаду. Шарки сапни десну ногу. Не заборави да их истимариш. Припази да се не обадају до појила. А овце истерај доле у присоје. 

Потом би увек пао пољубац у косу, и његова прилика је нестала из мог погледа.

И брижна мајка Милосава имала је да ме сетује: -Гледај да не буде белаја... Чувај се... Не дружи се са Линдом, оним чобанином несмајником и аналетом. Налет га не било! Не заборави на стари адет. Буди цели дан прибран и брани овцама да не зађу у загоне.

А ја бих на то: -Доста мама! Сваки дан исто. Учинићу како сте заповедили тале и ти. Зар не видиш да сам одврко? Ти ме још сматраш да сам дериште. Сви говоре да сеоски дечаци брже сазревају од остале деце. То опажају други, а ти мислиш да се још морам држати за твоју сукњу. Ономад сам сам држао плуг. Тале ми је допустио да узорем једну бразду. Јест, није била дубока као његове, али узорао сам и ја прву.

Мајка би подигла обрве, наместила мараму, и озбиљно рекла:- Немој ме ћуткати. Хоћу да ти посведочим. Знам да ћеш се ћосати. Али ја за то не марим. Сваког несмајника се мораш клонити. Од њих доброг гласа нема поодавно. Не повраћај ми ни речи. Кад ти отац заповеда ни оком не трепљеш. Да знаш како сам ја слушала свог оца и мајку. Нема ту поговора.

Једне прилике милостиво ме је питала: -Видиш ли да се јарам искосио? Погрешно си упрегао краве. Зашто си их преватио? Баља се кошка на леву страну, а Шарка на десну. Упамти то моје младунче, једном за свагда. Не брзај сам, него гледај како се чврсто држи леса. Зна се како се њива влачи. Упијај сваки савет, и учи сваку поуку, ваљаће ти у животу. Само рђава деца то не желе, и не мисле да имају рашта. Инаџилук је погана ствар у поганој нарави. Под дивљаком не тражи питому јабуку. И глогов грм уме да роди преко мере.

Знате, моја мајка Милосава је била права кућаница. Отмена и бистроумна, бојажљива, али и јако осећајна и нежна. Ко је не би волео и послушао. И тале је био легенда. Неизмерно сам га ценио и волео, онако узоритог и марљивог. Исијавао је памећу и мудрошћу. Ништа му се није отело из руку. За све је био рођен. Мило ми је што личим на њега по лику, поготову у ове зреле године. Много пута када би ме људи питали чији сам, а ја одговарао да сам Јованов, чуо бих како су говорили: -Пљунути отац! То вам је то што оно веле, „куд ће крушка но под крушку“. А ја спомињем и мајчину мудрост: Под дивљаком не тражи питому јабуку! Мудрост јој је генијална а и истинита.

 Но да се вратим поново у успомене, у један белег који провирује уз пут сећања. Једне године ради пореза остали смо без наше краве Баље. Продали су је у бесцење да намире незаситу државу. Нико није марио на нашу муку, за децу која су лишена млека, за распарени јарам, за муку како и чиме орати, превући сено и жито, или ићи у воденицу, и тако даље. То вам је као да сте остали без десне руке па богаљате. Нас децу то је јако болело, а отац и мајка су у грчу подносили удес пореза, знајући да живот мора де иде даље.

Из тог времена васкрсле су ужасно болне речи, али и речи достојанства. Васкрсло је сећање. Отац нам је реко:-Знате сви, своз ове године нисмо обавили на време. Закисли су нам пластови у Пландишту. Ове недеље морамо на рукама и леђима пренети сво сено у плевну. Чека нас велики труд. Добро ћемо да се ожуљимо. Сви укућани морају да притекну. Много ручица је увек благословено.

Чини ми се да ми и сада ондашњи жуљеви на рукама и раменима бриде. Стежем шаке, и дичим се, како смо скупно победили ту муку. Мука је и даље било, али и наших подвига. Никада нисмо поклекли, ни пали на то да себе сажаљевамо, или да нас село и други сажаљевају. Зеленкапићи су и у муци постојани, били и остали. Презиме се није дало никада брукати. Трајање и претрајавање је истим кодом у генима части записано код свих нас.

  Журим у ову цртицу да запишем још по нешто из свег товара присећања. Несмем да заборавим. Кад год сам изгонио стоку на испашу мајка није пропуштала да пита: -Јеси ли горе по кршу видео на жбуновима како се беласају змијски свлакови? Чувај се тих поганица! Тако је она звала змије. А поред ових стварних смукова и поскока из њених брижних напомена, научио сам да увек будем на опрезу и од свих других поганица, које су насртале на животни пут. Ову школу само живот даје. Док се отров бљује, и када су уједи подмукли, мора се чувати. Отуда и она мудрост: -Ко се чува и Бог га чува!

Нас су родитељи чували, и ми смо се чували, и чували смо стоку, и кућу, и једни друге, и част личну и част презимена, и тако даље...Умели смо и да се играмо, да растемо, и да сазревамо. Нисмо гунђали кад се оскудевало. Ни када би се прекидало наше занешено играње кликера и котање се орасима на гумну, или ти гуџање, клисање, ходање на гигаљама, и остале игре. Знали смо да све има своје време.

Не хвалим се пристрано, него вам уистину казујем, сва Јованова деца била су најбољи ђаци у школи, најбоља деца у селу, деца за пример. То нисмо говорили ми, то је сведочио наш учитељ, то су збориле наше комшије, и то је знало цело село, и сва околина. По који наш несташлук никада није био кажњен прутом. Преспавала се по нека ноћ без вечере, не зато што смо тиме били кажњени од родитеља, него смо сами бежали под поњаве да се покајемо. И тако је нови дан започињао као да јуче ничега није било.

Задовољство у малом, скромност, срчаност, тежња за напредком, радозналост нових знања и вештина, послушност, поверење, и друге врлине, у детињству и младости научене и стечене, водиле су сву Јованову децу у зрење. Радовали смо се, и стискали зубе, када џанарика роди, или не. Било је година да на њеним гранама није био ни један писак. Знали смо да ју је стрефила слана у цвату. Други пут умели смо да тражимо одбегле дрењине скривене у коврагу суве траве. Знали смо да се сладимо дивљим јагодама, а особито крупним китњачама. Лубенице смо пробали само када би у село однекуда стигао бостанџија и коњска кола пуна тих тикава, како смо ми за лубенице мислили. Тада би отац давао пшеницу за лубеницу. Домаћих тикава никада није недостајало. Сада ми овде у граду фале. Вода ми пође на уста, па се загрцнем. Или ме загрцњава нешто друго? Не замерите ми, у наставку следује нова, друга цртица, о „не загрцнутим успоменама“. Ову прву закључујем присвојеном поуком и поруком "Под дивљаком не тражите питому јабуку!"

© 04.03.2016. Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot. com