Није ми се приснио. На јави сам
гледао нажањ. Можда ви и не знате шта је нажањ? Ако никада нисте жели жито,
опроштено вам је. Али ја нисам видео само житни нажањ него и нажањ мојих
рукописа од песама, цртица, кратких записа, бележака, нешто попут класја
расутог по стрну. Сабирам их у нажањ. Све моје руковети треба везати у снопље,
снопље у крстине, и на крају у стог. А ко ће сутра врсти нека врше.
Могу ли ја то? Ко ће ми помоћи?
Забринут сам. Нема мобе. А и нажањ ми је све тањи. Сећам се мајчин нажањ увек
је био пунорук. Ја и отац смо збирали руковети и налагали сноп у гвоздену
пресу. Грабовим прутем најзад сноп је био везан и усправљен да стоји онако
дупке, пре него буде зденут у крстину. Била је то кућна сложна задруга. И моја браћа и сестре били су у послу. Данас смо се
сви раздружили.
Док ми се указују класови,
руковети, снопови, мрве и прашке, гранају се и сећања. Књиге мојих песама и
прича, не би требало да остану незденуте у стог. Ништа не би ваљало да се
распе. Свака прашка и свако зрно се воле. Памтим како су прашку по прашку не само пшеничног
него и пројног брашна сакупљају мајчине руке. Ваљало је замесити и испећи
погачу или проју. Мајка је спремно ишчекивала време када се сва чељад окупе око
софре на обед. На софри је имало и белог мрса и киселе туршије. Нико није
остајао гладан.
Било је сиротиње. Гладних и неродних година често. Но у
заједништву,скромности и трпљењу се подносила свака мука. Било је и тешких и дугих зима. И њих смо грмели и
прегрмели у свој нашој међусобној љубави. Слога нас је држала. Тако ја памтим и оно време
када је кошава слагала намете више дана. Нарастали су изнад дечијег стаса. Ваљало их је некако пропртити. Пут до
школе је био дубоко завејан. Ми се нисмо никада предавали. Ту су били родитељи
да направе пртину. Све су ово та горштачка деца прегрмела. Ништа нас не може
оковати. Вазда се чекало пролеће и бољи дани у великој нади.
Дуго времена мрзнула је земља у
она најежена зимска јутра. Заостало иза јесени неумитно је трнуло. Језа је
дрмала све. То је неминовност. Када се раскрави замрзнуто распад у труљењу се
појачава. Иза ових немих токова увек долази васкрс природе. Обично га зовемо
рано буђење. Тако се кругови живота преплићу не заустављиво.
И када се уђе у нови круг јаве
се стручак до стручка. Упорна је зелена трава. Ниче чак и у каменим раселинама.
Радовали смо се сваком изазовном цветићу који се промолио из земље или из
камена. Милина Божја. Умилни призор прија очима. Дах живота је ту...
Били смо тужни када се неко
старо дебло ту и тамо опучило само од себе. Говорило се да се наживело. Заиста
добре године је у своје годове збрало. Када би човек био овако дуговек. Но
ништа на овој долини сена смртнога није за вавек. И дрво и човек напокон у
трулост мину. Људи то зову пролазност. Но, зашто је и како настала пролазност?
Тешко питање. Одговора ваљанога још увек нема. Ово човечанство таљига
миленијуме. Докле? Пролазност никако да се сврши.
Она ми личи на плот од врљика који
се разнизао. Од оне једине прескоке сада их има колико вам је воља. Тужна је
авлија без плота. У истину овако разграђена више није наша авлија него свачије
отворено пролазиште. Овуда тумара ко год хоће. Ни моје тумарање по овој пустоши
више није чудно. И моје успомене су без плота... Ко ми је украо нажањ?
© 28.03.2015.
Славимир Ј. Зеленкапић
Књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар