НЕЗАГРЦНУТЕ УСПОМЕНЕ

Колико ли сам се само пута обрео на Голом брду по ком је уждила маглуштина. Прст пред око се не види. Стално ме је прогонио страх да не погубим стоку. Ако она оде у поар тешко мени. Не смем се кући враћати. Сећам се и како сам се верао онако онолицки. А није ми било никога равна. Зато су ми остали чобани завидели. Ни једна оскоруша није остала за птице. Све сам их стрпао у моја недра. Где се ја намолим знајте све је обрано. Младост не мери снагу и дане јер их лако троши.

Памтим и оно кад су се уз пут модриле скврчене трњине. Просто маме. Глад је вазда велика. Тако промрзле нису опоре и горке. Каква сласт из њих избија? Свака ограда са трњинама је моја када је ничија. Само су дечије успомене личне. Никада те не напуштају. Претачу се из затуреног заборава у сетна сећања. Та претакања ме сећају на ајдук и натегу. Како је само отац њима вешто претакао из бурета у бардак. Никада му се ни једна кап није просула. Никада се није загрцнуо. Мислим и ове моје успомене данас не смеју да се загрцну, а хоће ли или не? Налажу се једна на другу ко руковети у сноп. Недам да се растоврзу.

Једна између многих још и сада се опире забораву. Титра ми умом и јавља ми се. Враћају се речи старијег брата: -Мимо друге ћути да ниси ни једну реч зуцнуо. Заклео си се на ћутање. Сада не можеш дату заклетву да погазиш. Можда си јолпаз, али си мој. Растемо заједно. Лупићу ти чвргу, само да знаш. Ако се не опаметиш добићеш и вруће заушке. После ћемо да се рвемо. Треснућу те о ледину тикване.

Но ја нисам био тикван. Мом бистром погледу и уму ништа живо није умакло. Запажања су ми била невероватно дубока. Свакаква времена и догађаје памтим. Тако и када је било време моба и комишања. Њих сам посебно волео као посебне догађаје. Посебност је била и у томе што је тада деда умео загонетне приче да распреда.

Промуклим гласом уз кашљуцање одважно је беседио: - Да знате, овде нас је нужда натерала да се скућимо. Тешко је опстајати на овој ветрометини, и на овом раскршћу. Овде само ми и орлови свијамо своја гнезда. Равницу и питомину доле дрзници су отели и заузели, док смо ми забране крчили...

Ми смо ти овде граничари ноћи и једини заштитници дана. Ни једна буна, ни један рат, ни једна војска нас нису мимоилазили. Видите ову звезду на мом прслуку. Испод чакшира на левој бутини имам ожиљак од танета што ме прострели. Виђали сте и мој бајонет изнад подрумске греде и ону улубљену чутурицу. Још ми топовски громови севају пред очима. Колико пута сам у сну чуо оно наше громогласно:- Ура! Ура!...

Саборци сваки дан одлазе у неповрат. Умиру заборављени. Не знам зашто и докле ће мене Бог да држи? Ваљда хоће да вам испричам мој живот. Па ви памтите. Овде вазда рано смркава и рано се раздањује. Ово село је за сирјаке и тежаке мирјане. Најамници код нас не жуљају дланове. Ови горштаци и када су голоруки знају да се бране. Преживећемо ми и преко главе претурити све што живот нанесе. Само милом Богу да захваљујемо, и да му не останемо дужни...

И тако дедина прича се отегне, за кратко застане, па опет крене, ко оне ратне таљиге у блату, о којима опет затури да прича, а ми слушамо, и слушамо... Ноћ одмиче а Бог нам се примиче. О њему на знамо много. Старији га спомињу, моле му се, штују га, али и по некада опсују. Нам деци је то ружно. Сећам се отац је увек пазио на чистоту речи. Никада није псовао. Умео је да каже: - Бог се именом зове. Нисам разумевао ову његову изјаву. 

Мислим да је и данас Бога тешко докучити поготову млађима. Ја загазио у треће доба. Године пристижу и одлазе. Успомене се намножиле, па се једнако врзмају. Шта ћу са њима? Мудрији би рекли: -Дели их. Но, оне нису ко јабуке. Трап је препун. Бојим се да нека не прозукне. Фамилија се растикала. Село је умрло. Нема ко у кућу да ти дође. Кога да дарујеш и кога да омилостивиш у овој пустоши? Туга једна. Села су нам одавно празна. 

Ево готово још мало па четврт века ја сам сироче. Данас је годишњица очеве смрти. Пре пар година и мајка му се вратила. Обоје су сада горе међу рашће на сеоском гробљу где у миру другују. Немам ни оца ни мајке. Мали одавно нисам, али се лако загрцнем, кад се њих двоје сетим и у овим презрелим годинама. А волео бих да су ово незагрцнуте успомене.

Просто, како данас у дану очеве смрти сузбијати емоције? Заиста то је немогуће... И онда је било, и данас је невреме. Кијамет и киша појачавају бол. Ондашњу велику зиму са големим снегом заменила је ова варљива са несносном кишом. Дављење у снегу и наметима онда и дављење данас у бујичним поплавама превршивала је и васцели дан превршује туга губитка. Ко се није са тугом носио и ко није био губитник, може ли разумети тужнога губитника...?  

Где је утеха? Шта ће да смири поплаву мојих сећања? Шта да припомогне? Можда може да припомогне следећа цртица. Завршавајући ову пишем нову. Објавићу је за који дан. Већ ми се у ум угнездио наслов. Словићу је очевим речима:- Бог се именом зове! Прва цртица, прва моја руковет у снопу везаних успомена, увезана је насловом „Под дивљаком не тражи питому јабуку“. Ова руковет, како читате „Незагрцнуте успомене“ разумећете није до краја незагрцнута. А трећа руковет, осећам то, биће једра у призиву Бога. Сноп првина и приноса није само обртни, но и заветни. На дан пијетета завет има непролазну моћ...

© 10.03.2016. Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot. com