КАПИЈЕ ПРОЛЕЋА

Родитељски укор, да или не? Немам дилеме, и ако никада нисам чуо прекор од мојих родитеља. Укори су разни. О неким безазленим су ми по некада други дечаци причали. Рецимо укор приликом буђења. То није био мој проблем. Увек сам био ранораниоц. Нису ме никада два пута звали да устанем из кревета. Памтим понављали су:-Ко рано рани две среће граби! Нисам разумевао, а чинило ми се, да срећа увек измакне из мојих руку, и ако није било тако.Слушао сам и узречицу „док се Мара пресвуче, свадба се провуче.“. Отац је деци причао о неком лењивом сину коме је његов отац говорио:- Овас не може да чека. Твој срп нико неће узети. Моба ће проћи док ти ленчариш. Дуг се мора вратити још данас. Сутра ће се моба купити на другом месту. Ако те приме,тамо ћеш бити водоноша. Љигав си. Можда ни за то ниси. Јаглика те увек надгорња. Њене руковети су пола снопа. Кад ти жњеш једнако клашњаш. Ко ће за тобом да сакупља растовржено? Докле ће мајка да те заклања? Даћу ја теби заструг, па ландарај за стоком по брдима. Не враћај ми се кући ако она некоме учини какав зијан. Тешко нама када смо родили замлату! 

Нисам знао тог замалату, вероватно је живео у другом селу. Ни ту девојку Јаглику нисам никада упознао, а волео бих да јесам, због њене вредноће.Али сам зато упамтио једно предпролећне јутро и очев и мајчин разговор. Јован ће Милосави: -Видиш ли жено како се прошарала осојна страна кромпиришта што га узесмо у најам. Црне се земљани лазови. Беле пеге од снега стварају идилу од шара.Слутим ускоро крећу каћуни и кукурек, а када они нагрну капије пролећа се саме отварају. Оцедно је то парче што су га прозвали „кромпириште“. Треба га ових дана припремити за сетву. Бразде су гладне. Вакат је за пролећну сетву. Газдин трап је дуго задржавао клијање. На велико ударају клице. И арпаџик се буди. Неће нас чекати.

Наступила је иза овога једна дужа тишина. Незнам шта је отац промишљао, али очитовала се нека велика дубина. Прибрао се и наставио: -Сиротиња не бира где ће у најам или ти надницу. Када дотужи и мука стисне ајлук буде за залогај.За напојницу нико не мари. Ако нам роди биће и за нас и за њих. Наднице у натури, и то је нека вајда. Претурићемо још један дан, па сутра опет у надницу или најам, ако и једног и другог буде.

И сама си чула шта говоре: -Не ваља да се сиротиња засити. Узнеће се... Тако то говоре богате шкртице. Они никада неће рећи да је њима доста богатства. Прости би рекли: Зинуло им пркно. Од како је века и света, увек је тако било, и биће зеленаша и надничара, најма, и ајлука без пара.

Разговор је опет замукао. Мајка је пословала око доручка. Отац је отишао да прибере алат и корпе од прућа са кромпирима. На крају доручка објавио је:- Када будете спремни идемо сви у кромпириште. Ваља овај дан искористити. Капије пролећа се отварају.

Отац је копао оџаке. Мајка је садила кромпир. Деца су рукама и ногама затрпавала врсте. Били смо попут малога роја у коме свако зна свој посао. Сећам се те године наш кромпир је добро понео. До новог пролећа ми смо се хранили из најма од наше половине кромпиром, а они су свој давали стоци. 
Тако вам је то по неким неписаним законима судбински одређено. Имао бих вам још што шта испричати. Пожелим да довршим успомену у запис. Кад оно попут кукурека и каћуна изникне ниоткуда друга успомена. Успомена као биљчица не допушта ми да затворим капију. Зурим у њу неко време. Рука се сама устегне. Неки глас ми довикује: -Не затварај! Не бери...! Пусти самоникло биље нека се множи и расте. Не затварај капије успомена ни пролећа... 

Ова недовршеност можда и није губитак за саму бит цртице. Пустићу је да се даље расцетава сама. Њен инсерт је довољан да докучите вишеслојност приче.Ако помислите да сам прекраћивањем оштетио доживљај најављујем да следује ново казивање. Дароваћу вам "китицу каћуна" из корпе успомена. Сећате се "корпе успомена". Њу сам раније помињао у предходним казивањима. Други циклус записа посвећујем наличју. По некада и наличје може бити занимљиво ако се у њега загледате. 

Не устежите се да упознате нека нова лица из мог комшилука са којима сам провео детињство. Позитив и негатив на скали успомена морају да се изравнају. Желим да се не догоди претег на једну или другу страну. Чекам језичак на кантару да се умири. Не волим да вам се смуче моја казивања. Ни на који начин нећу вам окренути леђа, а надам се да и ви нећете мени. Остајемо на затеченој скали. Протрљајте очи. Дружићемо си ми још. Зато је нужно решити се крмеља, Вреди научити заповести његове и Божје. И најзад како се кошка неучевна јуница. Све ово најављује неочекивана узбуђење.Па нека започну збивања под стропом.

© 18.03.2016. Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot. com