Нека умна глава Горјана, тог
необичног имена, своју књигу насловила је „Пољубци живота“. Нисам је читао, али
промишљам по наслову шта би то могли бити и какви су то пољубци живота? Пољубци
као пољубци. Аналитичари, свезналице, паметњаковићи орни на реч, свакако би
рекли: Пољубаца има разних, од оних лажних до правих. Потом од страсних до
нежних, или ти брижних, заштитничких, утешних, па чак и оних издајничких,
којих је поготову данас премного. Тако ће осуђивачи споменути Јудин пољубац.
Има оних који су чули за тај пољубац, али не мари што ништа о том пољубцу не
знају. Просто тај оцрњени Јудин пољубац је сваки пољубац издаје. Тако је он
жигосан за сва времена.
Али шта рећи себи као истину,
или је оставити другима као спознају, ако вас саме властити живот изда? Дали је
и то Јудин пољубац? Како властито издајство обући у туђу кошуљу? Нећете да се
помирите са том истином јер је живот ваш. То боли много више него када вас изда
туђин. Властито издајство. Каква мука? Питате се, зар сте живели туђински
живот? Разочарење у свој живот после толико година трезни ли или убија?
Проклетство, рећи ћете, а порицати да вас то убија, да вас је дотукло.
Шта збори Горјана у својој
књизи? Можда о горким пољубцима? Они који су јој дали име Горјана били су
несвесни да су нешто пророчки знали. У духу имена чекао је горки живот. Она га свакако не би бирала. Живот
који горко љуби и оставља горке ожиљке,
ни ја никоме не бих пожелео. Ако сви ми носимо горке ожиљке, а особито песници,
и у песмама их разголићујемо и пребрајамо, зар нисмо сви од реда „горјанци“?
Зашто су наше горе изнад људских низија? Како то да читавог живота стојимо на
ветрометини? Можда допуштамо да нас пољубци живота очврсну до пркоса. Можда их
призивамо:-Падајте горки пољубци на гору, на стене, падајте на ове борове
песнике, и јеловите песникиње.
Осећам приспело је време да и
сам отиснем низ стрмину мој камен избраздан пољу- бцима живота. Био сам Сизиф
који га је сам годинама гурао уз брдо, па имам права сам и да го отиснем низ
брдо. И онако мој живот се круни и осипа. Али ова гора неће да улегне. Опире
се. Неда камену да се угнезди и остане ту на пркосном врху. Браним се од
Јудиног пољубца. Само се Христовом пољубцу не опирем. Жељујем га сваки дан.Знам
он је мелем за све пољубце живота. Сећа ме на онај очев или мајчин пољубац пред
спавање.Та милина која се понављала сваке вечери још ме и данас обузима. И
вечерас кад главу полажем на јастук уморан од пољубаца живота чекаћу Христов
пољубац. Очевог и мајчиног пољубца одавно нема. Обузима ме туга и сан.
Како да завршим овај запис? Ако
наставим забасаћу у дубоку поноћ. Шта би сте ви саветовали? Ако раширим
започету причу разводнићу је. Ја не волим разводњавања. Ако је прекратим бојим
се биће кусо. Ни ништа кусо никада нисам ценио. Казаћете:-Све са мером. Али шта
са животном издајом која је превршила меру? Куда ћу са жуљевитим пољубцима
живота? Опет у запис, у причу. Опет у неку недрагу цртицу. А кад већ мора нека
се придода још једна или две. Дошле су ми у сећања као незвани гост. Дошљаку се
не затварају врата.
Пеленгаће су неки
недраг. Којим добром дошљаче? Има ли шта драго од недрагог? Не љути се,
недрагим те сви у селу зову. Ја нисам равнодушан. Не могу те тако ословити.
Откуда одбојност према теби? Опоро би било питати те зашто мржња? Сме ли човек
човека да мрзи? Лаконски је одговор, не би смео, и неби требало, а мрзи. Шта га
на то нагони? Какви га то црви изнутра нагризају? Чини ми се човек је гори од
црвљиве јабуке. Свакако си безброј пута чуо да човек збори о некаквој „јабуци
раздора“ а сам прави раздор.
Именујем те именом да никога не
увредим.Ти си Пеленгаће. Сељаци ми неби опростили да признам како ми у
кућу долази Пеленгаће. А ти у истину јеси. Има у твом презимену, или ти
надимку, нисам сигуран шта је по среди, нечега тајновитог. Пелен или пелин,
како ко вели, је истински горак, а гаће свачије обично смрдљиве. Дакле „горке
гаће“ су мој дошљак или „јабука раздора“?. Колики их носе скривајући голотињу
мржње, не умем вам рећи, а ни то у чијим је све недрима сакривена јабука
раздора? Сва је истина да има небројано много завидљивих људи. Земља је отежала
од завидљиваца. Шта са њима? Како се искупити? Све јадан Пеленгаће недраг до
недрага. Нема тог и таквог пролома у коме би сви и све пропало и скончало. Хоће
ли се бездан отворити?
Бездана времена се тешко
листају. Не бих да отварам ову књигу. Ни књигу мржње нисам читао. Знам да је
књига љубави лепша. Њу читам и њу ћу читати и ако су књиге љубави ретке. Верном
љубави не досади да стално чита исту књигу љубави. Ретки су и они који пишу или
исписују књиге љубави. Такви метеори брзо гасну на нашем небу мржње. Ускоро ће
ово мргодно небо да се ороји љубављу и Христовим пољубцима живота. Пеленгаће ће
лелујати у засенку месечине. Пеленгаће ће се лепршати овалним свемиром. Звезди
Даници остављам да чита моју књигу љубави. Ова књига се не затвара. Прва два
слова „не“ су остала не земљи. И сада је драг једино драг. Нека тако и
остане....
Ономад чух неко је споменуо
„безобалну лаж“. У први мах био сам збуњен. Зар и таква лаж постоји? Ја
закључујем:-Лаж је лаж... Шта ту има да се дода или одузме? Однекуд ми као
одобравање шапну:-Ништа... Али заврзох свој ум у помисли да постоји и
„камуфлирана лаж“. Шта ћу са њом? То је она неодређена лаж, ни тамо ни овамо,
што би рекли полуистина. Ја не верујем у такве квалификације. Полуистине и полутани
код мене нису на цени. Претворна камелеонска лаж је гора и опаснија од чисте
лажи. Мука је када ниси начисто са лажју.
Шта је то безобална лаж? Свакако
мутна лаж. Лаж која се излила и разлила преко неутврђених и плитких обала.
Многе усне данас зборе лажи, и тако имамо поплаву лажи. Лаж је елементарна
непогода. Мало је рећи елементарна непогода, она је катастрофа. Лаж људе
уваљује у ванредно стање. Како се изборити? Безобална лаж доноси шљам и за
собом оставља пустош. Људски род се дави у муљу и глибу лажи. Докле ћемо тако
каљуге гацати? Нисмо очистили корита
савести. Јадно су запрљана свакојаким смећем. Запрљана савест увек се
немилосрдно освети.
Бујице лажи погубније су од
водених бујица које су нас недавно скољивале. Од вода се бранимо, по нешто и
одбранимо, па потом накнадно и поправимо. Само су штете од бујица лажи не
надокнадиве и не поправљиве. Ниске су нам обале части. Плитка су нам корита
ума. Загушили смо канале љубави смећем и чкаљем, и ето катастрофе због наше немарности.
Када и како ће мо безобалне лажи да укротимо? Лажи су сувише подивљале.
Опаметимо се. Пољубци живота су неумољиви. Пеленгаће су смрдљиве. И нас ће
однети матица прљавих безобалних лажи и смртна неукроћена бујица.
© 24.04.2016. Славими® Ј. Зеленкапић
књига:
„БЕЗ ФЕЛЕРА“, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар