ОД РАБОША ДО БАР КОДА

Да само знате како је мој отац правио и читао рабоше? Када се те вештине сетим, постидим се како данашња младеж властити рукопис не зна да прочита. Очеве скале биле су тачне, бистрином срачунате, а ово поколење шатровачко,о овоме појма нема. Имам ја одговор, можда га и ви знате? Сиромашно је у речнику. Залепило се за туђице и нелогичне кованице. Зна ли оно шта је краснопис? 

Данас се у школи не учи лепо писање. Убеђен сам да велика већина не уме да напише сва велика и мала писана слова простог нам писма. Оловке су бачене. Палцима се пише, то јест куцка ошишана латиница. Видео сам неке смислене речи како су у порукама постале бесми-слене и неписмене. Стари очев рабош не би измерио тако показану плиткост. Инстант генерација где је на нумери кода од рабоша до бар кода? Упала је процеп. Тешко јој је одредити нумеру.

О нумерама ми се вечерас испреда дуго промишљање. Нумере се у немушт губе. Краде ми их самоћа. Има ли шта теже од самоће. Рећи ће те, самоћа је и Богу тешка. А разговор са самим собом? То би могао бити последњи стадијум самоће. И тако речи крену саме од себе да капљу из препуног облака самоће. Када се ови облаци навуку на иксановом небу, тешко их је разагнати. Ветар невоље који се копишти све их више нагони. Облаци самоће сваки дан  се ковитлају, и олуја бива јача. Ни ноћу се не смирује.

Када ће једном да патине, пита се усамљеник док к небу подиже очи и руке у вапају. Запамтио сам када удари суви град,онај велики као кокошије јаје, из црног и пепељавог облака, па немилице туче,мајка је пред кућни праг усред авлије износила плехане тепсије и гласно говорила:-Иди у камен... Иди у гору... Прођи се поља, наших воћњака... Прођи се нас и наших кућа... Нисам сигуран да ли је њена молитва допринела томе, или је то чинио загон ветра? Неочекивано градоносни облак би отишао пут Голог брда. И невреме би стало.

И невреме самоће једном ће стати. Неће га заменити неко друго време. Самоће нема само онда када ни човека нема. Дан смртни само костима запечати вечну самоћу. Између живе и ове вечне и мртве самоће време је распада. Самоћом првом започет распад сада се убрзано збуде док се кости не оголе. Из једног затвора,затвора тела, кости се ослободе, али опет остају у земном затвору. Затвор овај или онај, осуђеним костима на затвор како пада, нико их никада није питао? А и да ја питам моје када буду трунуле шта би ми вазда неме и казале? Ту су да постоје и да тело носе. А када оно више није усправно, но положено, и зглобови се раздруже, нестане сржи, нека се слободно распу. Остаје човекова вечна дилема. Хоће ли се кости икада пробудити и сабрати? Којом силом, и на који позив, ће се то збити?

Човекова самоћа се зачиње кад душу напусти утеха. Утеха је готово увек слаба да преласти самоћу. Шта је родило веру? Можда трагање за утехом. Вера збори о будућем васкрсењу. Чуо сам како над раком зборе:-Оживеће ове кости... Чека се тај дан... А он никако да дође. Самоћа грана своје пипке, док смрт краде наше вољене.

Однекуда ми се у глави врзмају давно читани искази: -Буди способан бити сам. Немој губити предност самоће и друштва са самим собом... Збуњујем ме ова суштина. Тешко је самима да самују. Где је та предност самоће ако није стваралачка? Зашто се жалимо на самоћу? Тражимо човека да зборену реч чујемо. Зашто су нам туђе речи драже од рођених?  Не налазим задовољавајуће одговоре. Ни једно самовање није истоветно са другим. Све самоће на овом свету тешко је сабрати под овај небески свод. Од њих се небо наоблачи и прокапље великим сузама. Песничке сузе најлеши траг у овој киши оставе. Тако они друштво са самим собом, уплету у успомену језиком песме срочену. Песници ће вам рећи да су срећнији у самоћи него у издајничком свету. Велико узвишење и полет песникове душе није могуће без самоће и тишине. Тишина роди стих за стихом, и уплете их у строфу. Благо поети коме самоћа прави друштво...

Памтим мој велики отац Јован говорио би: -Орао лети сам, а врабац у јату... Не питајте ме јесам ли попут орла или врабца? Прошестарио сам свој живот,и није ми га жао. Знам, самоћа је судбина само посебних духова. Дух се да и изгубити, ако га не чувате и уздижете. Велике мисли из тишине су замах његовим крилима. Од рабоша до бар кода, човечанство и цивилиза- ција, исписа скалу трајања и хода, рецку по рецку. Генијалци су их урезивали прекраћујући самоћу. Резачи и читачи рабоша, ваша писменост и генијалност када би могла да се врати... Сумњам да би то био корак у натраг. Ово поколење белих нарциса именовано је именом суноврат. Застрашујућа су ова наша бездана времена. Отуђени једни од других куда гобељамо?

Нико још није рекао збогом самоћи. Множе се јадиковке, а мислим да не би морале. Шта казују уста, или какве белешке бележе оловке? Тако је настала и ова цртица да осени самоћу. Ако пресретне вашу, не браните јој да се испречи.Знајте, дијалози нису увек јачи од монолога. Када будете читали ове редове, ја ћу са вама водити дијалог. Хоће ли бити икакве вајде? Сетите се очевог рабоша који ће најтачније очитати моју и вашу меру. Верујем бар код нећете умети да прочитате, без читача. Очеве нелажне дрвене скале и моји краснописаом исписани записи без фелера, трају и трајаће ...

©  09.04.2016. Славими®  Ј. Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot.com