ШТО ПИСАХ ПИСАХ *

Корак у непознато истинољубље моје неће срести

Високе горе разуздан облак прикрива првом сетом

Вршне су мисли потискиване у запећак свести

Из груди вришти песма да ходи за сунцокретом

Медени месец прође у трошном руху слуђено

Гребени даљни плашљиво бдију панорамом

Узглавље згужвано мучи узалуд мором буђено

Очи се нису предале трептају заклетом с тамом

Развале старе у дубинама прошлим спавају немо

Два паука барабар супротне мреже плету жалом

Речи су сувишне кад голи живот проклињемо

Река је моја протекла и није се опростила валом

Ни белом пеном што се ваљала над овом стеном

Очитава се јесења језа у нервима опалог листа

Носи га ток у увир неки трули опрхрваног треном

Промину дангуба снужденог лица и нарав јој иста

Није ли нужно бранити у пожуди намеру глади

На моме длану урезали су причу докони дани

Зелен је овај пелцер за калемљење... Само расади

Мојих јутарњих јава ничу у измаглици растикани

Вртлар се седи није здомио испод камене клупе

У друштву с пужевима обескућен... Још трапуља

Стазама нечувеним... Неда да га простаци укалупе

У опште мнење... Људи су тежи од наноса муља

Сизиф и камен на стрмини у мом су случају бајка

Више је грлених гласова и урлика да камен победи

Но песник изнемогли... Веру ми даје из прикрајка

Пристигла нада... Једина сламка спаса... Изгледи

Су ми умирање... Знају то мехурови у мртвој пени

Без покрова ако заноћим остављен на првој слани

Још једну ноћ... Опростите ми све будуће јесени

Привиђају ми се колоне предака... Погроме стани

Да душа срочи последњу риму за епитаф бола

Оду отпалом листу у матици живота што плута

Пре него желудац струне глади... И пре раскола

Успомене су однеле магле заборава до распута

Раскрснице ми ове нису знане стари завичају

У туђем свету сироче јадније је од горке сузе

Зелени пелцер друга пролећа жуди у опроштају

Још се срце предало није... Тмурно небо ноћ музе

Млазеви кише мију прозорска окна... Од несанице

Узглавље скучено тескобом за запис страве

О песниковој коби ћути... О песмо одметнице

Ћути и ти у смртном трену... Пусти да се стрмоглаве

У понор тамног амбиса и Сизиф и камен низ стрмину

Из бездна јачи је вапај песника но глас с Голог брда

Судија смрти збори... Што писах писах...* Нек почину

Моје песме у миру и беседа ко она у Капернауму тврда

*Јеванђеље по Јовану 19,22.

На овај дан  © 10.08.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА - ВРЕМЕПЛОВ /2018/

zelenakap.blogspot.com