НИЈЕ НАМ СУЂЕНО

Вољеној, у спомен са љубављу

Пре поноћи свратиле су незнане олује

Расчвореним умом дотекле ко воде

Моја нежност иза исте наде Тебе очекује

У сатима бесна чита прозив Мила роде

Тешка зебња на јастуку исте чежње збори

По разору неписаном у једноме ретку

Лучу носим испред постојања да невичној зори

Јавим часе из времена прве вере о мом претку

Једној лози дужну почаст ако могу дати

Што у братству крунски збори разборито

Спомен два имена што ћу руком записати

Нека дрво прими… Њива чека младо жито

Не сејано годинама што га зобљу птице црне

Празне наћве мемлу с паучином јадом грле

Јед зелени… Недозрела шљива… Зуби трне

Око старог дебла сплићем саме руке обамрле

На распеће лакше ми је поћи него запис дати

Свом времену за наслеђе века успомену личну

Вечне зоре у круг збиље без суза ће проплакати

Пре но дођу да извезу бошчалуке песму поетичну

Не читана и сама ће по беспућу да се вије

У вихору бескућнице не тражите свето лице

Све је јасно мој животе овде нема чаролије

Завејана хумка без идиле тамни очи Љубимице

Привиђење вара две белине у једну се слиле

Без остатка у атару наде није нам суђено

Похођење… Опет су се патње братимиле

Препознале… И на крају грчем досољено

Празних руку не куса се… С болом повратника

У просјачком штапу нема пуке самилости

Но издаја… Свуд около мноштво старих доушника

Молим писмо молитвено… Смерно… Бог да прости…

На овај дан © 17.02.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2020/ zelenakap.blogspot.com