ДРЧНЕ СВЕ ПРЕД СОБОМ ГАЗЕ

Разменити појутарје разливено ћутке миром

За кап ледне оскудице... Нека ме ова двојба зађе

Да отворим ипресији срце знатижељно широм

Нека слободу мисли дан што бива једном нађе

Испод свода што прогрева лепршају моје нове мисли

Свеколике зебње опловиле неким чудним даљем

Сви кровови и чувари дужног града ноћас су кисли

Изможден сам освануо као да сам тучен тупим маљем

Морам рећи свима... Није лако разменити појутарје наде

Ни слободу мисли дочетати... Без упита и многих дилема

Подносити ум што мисли... Како заобићи све дуге заваде

Што се гнезде туђом главом... Неке ледне оскудице нема

Спољном свету се причињава... Она душом тихо напредује

Изможедом телу до живота није стало... А живети се мора

Разум себе бурно пита и не збори полугласно... Шта дан кује

Напослету закључујем... Песма скученога ума нема одговора

Дужан град се распетљава... Док се дугом други сами баве

Ја корачам кроз мокрињу тротоара... Крови су наднешени

У немилости позив изненади... Куда отићи јутром из удаве

Вечна је истина... Град ноћобдије не прима ни ледене сени

А живети се мора... По законима осеке и плиме уређено

Је појутарје и слобода песника разменом на своју штету

Никуда ствараоче стигао ниси... Све је пред тобом затворено

Сушај понизно оног кога су они прогласили за поетску ведету

Ти си изнимка која нема прођу... Успех и таленат се не признају

Даровити су испод црте... На површини шљам песнички плута

Тако Кораци се збуду.... Можда ће сутра поколења да те овенчају

Дрчне све пред собом газе... Песма појутарја се склања с пута

© 26.02.2020. Сламими® Ј. Зеленкапић

књига: ДВА НОВА ПЕВА /2020/ zelenakap.blogspot.com