БЕЗИМЕНИ КЉУЧАР КАПЕЛЕ

У једном раскораку два времена... Лева и десна блудња
Рађа се задња легенда на маргини космичких путања
Жилаво се копрца на смрт свисла нада и вечна жудња
„Укоричен у тврди повез“ јели је то једини циљ постојања

Бежи ли ова идеја у недостижно поље погубељи
За јоту продужен чипави век свег му битисања
Или га са свих страна напастују аламани крпељи
Траје разјед дилеме и завад са сенком кумовања

Судбина није изговор за ореоле лажи по диктату
Не судите олако лакомислени по личној знатижељи
Кад би сте му веровали рекао би вам ко брат брату
Песничко срце свуда лепо тражи и види по гобељи

Трагове да се доживи крај и осењени година низ
По сањаној вертикали која се старошћу урушава
Неизвестан је исход битке живота и смрти ко квиз
Који играмо сви од реда... Снове увек замени јава 

Круте корице и прошивени повез таје записе
Испис ће темељито читати само мољци предања
Страва је глума на позорници и драма иза кулисе
Шта више разрогачи публици очи док је прогања 

Чудоређе после сваког спуштања завесе на крају
Последњег чина мртваци не могу да се поклоне
Публику не отрезне светла... Сумње не таласају
Рађање и умирање су лице и наличје... Полтроне

Не мори ко ће човека кључара капеле сузом жалити
Дрзници никада никога нису бреновали... Зар да бренују
Овога црва књигољупца... Маловерни издају неће крити
Затечени у откосу оборених са сећањима увену и не путују

Неће и немају рашта... Тешко оном ко осуђен живи
Узалуд је рођен створ што одумире док дане перута
У распаду смрадном одувек царују распади црвљиви
Јуче и данас бејаше овде у авлији својој а сутра ће кнута

Пакленог подземља у заточењу костима да господари
А оне испивене од сржи празнином влажне тмине
Гудиће мртвачку оду од памтивека у пучкој превари
Напокон све на горњем и доњем свету кад се расплине

Бљутаво бива... Признаће и сами оптимисти у проневери
Поткрадани животи најзад смрти кад задњи кусур врате
Свакога чека његово гумно и оно страшило што се цери
На раскршћу пре црквених звона... Укоп сам сведе сате

Лако се расула бројаница... Изветриле су речи некролога
У тмурно небо жално... Уоколо по гробљу роси сета сама
Крстача на хумци опомиње и вређа душу и очи... За име Бога
Неправда се и овде не изравна... Човек је увек у мукама

Коричи да раскоричи... Везује у чвор да га не развеже
Пише и листа властиту књигу... Никако да је јасно прочита
На разапетом ужету над безданом клацкалица равнотеже
С муком живот одржава... Докле ће уљез номадски да скита

И овог пролећа дивље трешње белином ће да процветају
Од туге сам од себе да се распе бехар а смрт да вилени
Ко ће капелу да закључа... Мртви како да га провозају
Стазом између алеја до запећка гробља где бораве безимени

Више се не копрца на смрт свисла нада и она вечна жудња
Капелник не укоричен у тврди повез... Циљ је непостојања
Коначни раскорак свих времена... Умрла лева и десна блудња
И наста нова легенда да обитава маргином космичких путања

На овај дан © 16.04.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: МИЛОКАЗИ    ВРЕМЕПЛОВ /2014-2020/

zelenakap.blogspot.com