Никако да докучим џаврљамо ли
или чаврљамо? Деца су као врапци. Када се наџивџају на нашу џанарику и они џаврљају. А ми
деца када се окупимо око ватре или софре, кажу да чаврљамо. Не мари, наше
чаврљање је знак живости. Живости и живота у родној кући одавно нема.Тако нема
ни чаврљања. Деца су се растикала по белом свету. А зашто свет зову бели? О,
када би се та растикана деца једном вратила скупа у родну кућу. Стара софра се
уцрвљала чекајући децу и чаврљање. За софром ни оца ни мајке нема на својим
местима. Све троношке су празне. Данас нам неби сметало да нас он милостиво
погледа, и да нам без речи тако каже: -Доста џаврљања децо! Време је за молитву.
Мора да се обедује...
Тајац је и тада као и сада.
Траје целу вечност. Нема оне идиле када је отац наизуст молио „Оче наш“. Нема
ни побожне смерности док се мајка крстила а наше дечије окице пиљиле у њих
двоје. Остала је само жива слика свих детињих главица, попут једрих класова
погнутих, и мрмор уста која су шапутала:- Амин!... Амин!
Никада се нико од деце није
усудио да упита шта ова реч значи? Амин је ваљало увек покорно понављати. То је
била наша дечија молитва, док и ми нисмо наизуст научили узор молитву „Оче наш“.
Памтим како је отац увек одређивао по реду свако дете да се гласно помоли пре
обеда. Отац никада није грешио у распореду. Свако дете је имало прилику и време
да се обреди у заједничкој молитви. Знам да смо стрепели када је на некога од
нас био ред за молитву. У молитви није смело да се замуцкује, а још мање да
буде збуњености. Оче наш је била дечија течна песма. Оно тајанствено „амин“
које су остали укућани изговарали на крају молитве, казивало је да у дечијој
молитви није било погрешака и прескока. Мене је тада као молитеља, а и остале,
обузимао неки понос и мала радост за лепо изговорену молитву.
Никаквих џаврљања и чаврљања
иза молитве и обеда више није било. Ту свету тишину реметило је чагрљање кашика, док се у сласти јео качамак удробљен у млеко, из оне велике ћасе. Наша округла
ниска софра била је благословена. Амин, што ће рећи, "да тако је", се није
губило. Остало је ту у нама, и око нас. Тај умилни рефрен молитве Оче наш
заменио је птичије џаврљања и дечије чаврљање. Тако се сваки дан по свом току и
распореду одмотавао. Свако је хитао на своје обавезе.
А ја после толико година сада
хитам родној кући. Шобоња испод гумених опанака мокра добро наквашена земља.
Смоница је тешка. И мој је корак тежак. Једва вучем блатњаве ноге. До родне
куће има да се путује и путује... Ваља се добро помучити и ознојити. Осећам да
је руксаг на леђима све тежи. Упртачи све више и болније жуљају.
Предвечерје што нагиње тера ме
да похитам. Чело се све упорније презнојава. Не марим што шобоња одоздо и
одозго. Нема се куд. А мисли моје лутају ли лутају... За пребирање успомена има
пуно времена. Тако то бива када си сам на путу без сапутника. У немости ти не
преостаје ништа друго него да се рвеш са разним мислима које те опседају.
Пут ми је знан. Много пута је
табанан. Овог кишног пролећа околина није толико суморна. До душе, јесте више подивљала.
У истину, околно шипражје уз пут је гушће. И зелене и беле маховине расуте по
рашћу има много више. Глас кукувије ми се чини језивијим.
Отегао се пут. Кораци су све
спорији. Гура се даље, и ако се некако мили. Видим неко је у крај пута оставио
тољагу и старе шупље гумењаке. Траг у блату казује да је даље наставио босоног.
То вам је сељачка животна прича. Ова тољага и опанци све казују. Нико их неће
дирати, док се намерник не врати по њих, након што пут и земља мало оцедну.
Дали ће се уопште и вратити?
Ја идем даље и не мислећи на шобоњање. Мислим
како ћу да се вратим из села и ако још нисам ни стигао. Жедан сам. И то ме
почиње да мучи. Знам чесма је још далеко. Само да ми је до ње се догобељати. На
тој јединој чесми уз пут вода цигуља танко и слабо. Мислим, хвала Богу што је
има. Много пута сам ту застајао и крепио се уз мали труд. Шаком треба запушити
лулу одоздо, а прстом мали отвор са горње стране, па чекати неко време да се
вода прикупи. Кад уклониш прст и приљубиш усне на отвор можеш да гуташ хладне
гутљаје воде. Неко ко је невешт узалуд би подметао шаке испод луле и чекао да
се напуне водом. Тешко је тако овде утолити жеђ. Градитељи чесме били су
довољно мудри да поставе лулу са рупицом као на фрули са горње стране. И у овом
малом отвору је сва мудрост.
И тако промишљајући о
горштачкој мудрости и шта ми ваља чинити већ сам стигао до чесме. По искуству и
овога пута окрепљење водом прошло је без муке. На крају сам посегнуо да оквасим
лице, и ако честито и не можеш да се умијеш. Али и квашење је било довољно за
нужно окрепљење. Пут зове даље. А други део приче тек треба да се сам од себе расприча,
новом приликом...
У присећања јавља ми се оно
време када смо се зачикавали као деца ко ће дуже изговорити једну замршену
бројалицу. Она је започињала тако што је једно дете бројало а друго
изговарало: Тандара... Мандара... Бандара... Ландра... и тако даље. Тада нико
од нас није размишљао шта ове речи казују и шта значе? Слутили смо да указују
на нешто раздрешено, пуштено ко са ланца. Тако и наше широке пртене ђуде које
смо често носили не везане око струка су ландарале, што је говорило да су
лабаве као не везане вреће. То нам није сметало, поготову ако не жуља, и кад је
комотно, јер је годило телу.
По селу се говорило о баби
Милеви да она тандра, то јест лупета којештарије. Она је распредала ко је шта и како учинио?
Осуђивали су је што њеним тандаријама шири заразу оговарања и абере. Деца нису
знала шта су то тандарије и абери. Нисмо сумњали када су старији помињали неку
земљу Тандарију. Али смо били радознали знати где је она? Нико нам није знао
рећи где је та чудна Тандарија? Зашто се из ње нико није вратио, нико од оних који су
тамо отишли? Безимени одметник се звао Тандараћ, ако сам запамтио. И то је било
то. Деци се ишло тамо и није. Ко би волео да оде у Тандарију, а да се отуда
не врати? Жеље и страхови су се рвали у малим дечијим главицама.
Присећам се и разваљених
поломљених прозора без стакала који су мандарали дан и ноћ о једну исчашену
шарку. На то смо потпуно огуглали ноћу. А дању смо волели слушати зврк ручног
круњача док је бандарао класове кукуруза, и кад је зрневље свуда унаоколо
прштало. Деци су у време комишања или у зимске ледом оковане вечери уз огњиште
свакако најзанимљивије биле дедине Солунске приче. Он их је стално до у бесвест
дандарао. Ми смо се чудили како му то не досади? Деда Јеремија се само зајапури, на чело
јаче натуче шајкачу, и меље ли меље. Колико ли је само тако било и када га нико
озбиљно не слуша. Децу је хватао дремеж а одрасли су ћућорили своје приче.
Данас
је замршена бројалица отишла у заборав. Одгонетку деци одрасли нису дали. Запатило
се у сећању по нешто од тих речи. Тако су се ето у неком одјеку јавиле мени.
Жалим што нема никога од вршњака да се зачикавамо. Готово сви су отишли у незнану
Тандарију. Знам да се неће вратити. А мени се још живи, и не жури ми се, да им
одем у посету. Пустам нека бројалица времена још тандара и мандара ко стари
прозори бар на једној исчашеној шарки. Прижељкујем нека се још задуго клати и
живот и присећање.
Нека живот тандара као што је
некада лијаво камено тоило на расклиматаним сојама тандарало. Мојим рукама
гоњено оно се вртело кад год је затребало и ако са муком. Још живи слика како
на њему отац оштри секиру сатару и излизана сечива кућних ножева. Под његовим
прстима спретно игра велики нож за клање брава и криве бритве за дерање коже. Ја се дивим искрама које врцају из каменог
тоцила и брзо се гасе. Ако се ја занесем бројећи искре отац опомиње: -Цурни
мало воде и окваси тоцило. Онда опет вешто прстима миче сечива по ободу
тоцила, потом загледао у рез, дланом брише прљаве трагове са реза. Тек кад је
задовољан говори онако више за себе: -Добро је... Добро !...
То некадашње добро, одавно више
није добро. Искре нема ко да броји. Дрвене соје од тоцила
су сатруле. Тешко тоцило је пало набодено на црвоточно вратило. Од тада многи сељаци и сељанке отишли су горе у рашће, пут гробља без повратка. И мој
отац им се придружио. Све је отишло у Тандарију... Није ми знано, а говоркало
се, неки су отперлали у Ландарију или Мандарију. Где су оне данас, ко ће знати?
У умрлом селу нема више живих сведока. Трлице и тоцила аветају. Милева се упокојила. Деда Јеремија снива Солунске пробоје. Надиру далеке успомене док киша ко из кабла лије... Кисну и само кисну... Одавно једино време банда дане
и године. Сви резови су се иступили. Наше лијаво тоцило више нико не тоциља. Једино
читаве ноћи лапавица и досадана киша клапусају. Ово кужно невреме небрањено
полаже право да залива мокрињом покисле успомене.
© 03.04.2016.
Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице
/2016/
zelenakap.blogspot.com
