ВИТКЕ ЛИНИЈЕ ЧАСТИ

Кад раја суди… Паразитима је место у царству паразита

И митингује… Сви бандити нека иду у царство бандита 

Зна се место исто толико сујетнима ураслим у сујету 

Не одређујте гладнима оквире… Глад одређује дијету

И тако разлога на претек безброј за претегу муке

Чиме би јадна мржња свукла љагу ко рукавицу с руке

Да је не подере у поздер расут немаром испод трлице

Који је слепац смислио непроглед наше слепе улице 

Аномалија нову аномалију из самог чланка роди 

Ко што се глиста чланка чланцима по новој моди

Свуда око нас су ђубришта… Умро је дух народна надо

Што се чудите одкуда толико ових што мрчу стадо

Блејање блеку оркестрира у нашем гладном тору

Идеје само идеје остају мртва промаја на умору

Сирене се усириле у јауку кроз ову ноћ глуву

И светац што душе мери пројаха некуда на пастуву

Издао га сапутник… Громовник што громове свлачи

Не грми на свој дан… Побркао је календар у нејачи

Сенилног старца... Одавно му је поскубена брада бела 

Лажа је мит о Фениксу… Кад ће да никне из пепела

Трабанти писци трабуњају за се… Клепећу трула чекетала

Мељу воденице лажи… И пршти паспаљ женских романа… Комасала

Отимају туђе њиве за своје међе… Узалуд сеју неплодне орнице

На књишком гробљу у фурди креште им књиге ко црне птице

Од награда и стрепњи вашар се комеша и данима презнојава

Јавна је тајна на живе очи идолске подвале трају болесних глава

Има ли кога да вулкан слути испод узнешене сајамске куполе

Велике медвеђе хале немог сведока што љубомором чува идоле 

У ненаданом дану кад буде грунула лава све ће да их обрише

А иза тога овдашњи мрави и ново доба стижу… Пророк пише

Мали писци градиће царство на темељима часним поколењу

Презрени јуче цветају данас пољем поезије у рајском дозрењу

Касно се схвата… Паразитима је место у царству паразита

Ал њега неће бити… Урушава се и ово царство сателита 

Из речника јесу ли избрисане ружне речи да нико не позна сујету

Награде нису гладне… Витке линије части не потребују дијету… 

© 17.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ”

ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

У ИМЕ ПОМИРЕЊА

Још један расток узалудни у множини расточења

Дели песниково срце и ломи душу разуђену

А песме траже суђени час и време зрења

Запеле речи чекају последње сузе да крену

Изливе нежности јастук до поноћи да сакупи

Да ноћ не чује нејасни шапат и не позна чисте сузе

Више неће оловка опоруку писати… Лист прекалупи

Измучена шака што скрива исповести кад ноћ дану ореол узе

Докле ће тама крчмити раскриљене кусуре наде

Далеко је до појутарја у измаглици нестварних снова

На путу живота неверних је све више злокобни јаде

Десетковане ти мисли песниче ко војска умрлих витезова

Песме посуте прахом чаме дозивом далеког доба

Не разгрћи ноћас пепелишта… Истина горети неће 

Разишли смо се у два трага… Поете сеобари пре сеоба

Ја палим лучу давну а ти чаврљањем тулиш свеће

Гргољем празним… Узалуд мрак овог века те роби

Расток има два пута и увек води на две стране

Охоли слободни песмопојци узеше песму за хоби

Убијају истину речи… Кида се душа… Дим тако остане

Кад завист засеје срце и ум… Савест се лако угуши 

Испод груда у време суше семена тешко клијају

Паклени котао одавно ври… Јара се пркосно пуши

Расток за растоком и ова наша расточења не престају…

Слободњаци и везиоци риме исту плетеницу неће везти

Ни покрстицу по покрову за час смрти или за доламу

Крунидбену… Свако ће своје вино пити у дану причести

Уснама љубити рођени портрет заточен песмом у свом раму

На самртној постељи песник и пријатељ му у растоку

Пружају руку руци… У име помирења… Нек свако своје снева

На јастук канула суза и она тек завирена у пријатељском оку

Братиме се скупа и заветују у ново јутро… По своме свако пева

© 14.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

КАД ГОЛУБОВИ КРСТ ЉУБЕ

Новом самоћом јутрос болује дан 

У вихору кошаве одоше развејане наде

Још један ров за одбрану тек затрпан

Откопавају опет нокти са срца барикаде

Нема подвижника вере на олтару тишине 

Ко покров мртвачки разливена душа бледи

Чујем фијук бича и вику а не знам гонича Сине

Док ти одлазиш сам... Мени се враћају нереди

Милост су немилосно раздробили пауци

Сад двори мука стару невољу подно јастука

Под прозор са сланом првом стигли вуци

И крик језе жене у црном што сама кука

Стамену чедност жеље грех је оборио с ногу 

Бршљан се отима на окомитој страни крова

Мрмљају модре усне задњу молитву Богу

Не бројим акове суза отиске окамењених слова

Овуда није прошла потера изгубљених речи

Преко реке на другој обали мамурлук оста

На помолу је ново јутро прозебла зора млечи

Читаву ноћ бдења не дочеках чеканог госта

На таљигама су провукли остарели дан 

Уморни ати за покој вечни у мртво село

Још један раскорак са животом дописан

На пустом путу до гробља празно опело

Замире било крви по меандрима модрих вена 

Сећања давна претура увалом одсутно време

Немоћна реч некролога кркља пригушена 

Док кошава повија багрење и разноси црно семе

На другу обалу како прећи са ожиљком чира 

Брвно уместо моста несигурно и труло чами

У тајну је умотана цела долини немира 

Пригушен налет бола још једну сузу мами

Осакаћено тугом дрхти просјачко тело 

У неверици помућени прелаз тоне 

Из распукле чашице жир је пао невесело

Изнад града у даљини промукла звона звоне

Голубови у круговима шестаре са звоника 

И враћају се древном крсту да га љубе 

За предвечерје моје туге једна утешна слика 

О, како у њих нема греха и ове људске губе

На Содом личи далека панорама мог града 

Привиђење судбе нагони ми стрепњу шта га чека

И ти си Христе плакао над градом као ја сада 

Жал је удвојен за прошлим и будућим... Оба века

У летопису уништења с проклетством биће

За поруг и опомену... Ако је буде имао ко чути

Кад крст сатруне пољупце голубова сниће

Моја песма вере љубављу ће додирнути

Трећи миленијум... На обзорју покајања

Градиће нови пастири небески град мира

Моја им душа нова пространства поклања

Да њима харфа бруји гласом псалтира

За расцват вечног пролећа рајска поља 

Уз Христа Цара неба и земље, све васељење

Да се збуде не моја него Његова воља

Хвала Христу што крст је носио и за мене!...

13.11.2011. ©лавими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

НЕК РОСА ОРОСИ ОВА НЕВЕРНА РУНА

Земљом где дани плачу a дрхте ноћи 

Многи гацају својом странпутицом живота

Знају када ће сумрак... А дал ће јутро доћи

Неби се клели... У друштву мудраца и полиглота

Све идеје о љубави давно су прокисле

У сјају туђе превласти избледеле боје

Мало је трезвених што сами главом мисле

Поводљиви ће пљескати другима… Тако је

Јесен је изгризла зелену боју одмор за очи

И трулеж се у вртлозима пред ногама котрља

Исцепан и мокар плакат о Богу тужно сведочи

Полуодлепљен на зиду... Док народ самоверни срља

У неки свој свет издаје пропалих снова

На голој стази живота само да преживи

Из бачви пластичног ума пао је излив отрова

На све стране горчине као у Мериви

Извори јед горки и жуч точе уморној души

Са угашеним сјајем у свакој очној дупљи

“Како живети у свету који се руши ?”* 

Филозоф Библијски одговор нуди... Хоће ли шупљи

Лавори Пилатови држати истину... Лучу небо је дало 

Вечну за избављење света... Христа страдалну жртву

Или ће мрак да угаси жижак вере... Ово светла мало

Не презирите надобудни... Оставите вашу бару мртву

Јесен умире да се пролеће иза опоре зиме роди

Да васкрс ума процвета у цветку малог каћуна

Свет изнова подиже Небески градитељ… Све плоди

Испод његове руке нек роса ороси ова неверна руна

Ново је време судија... Бог ће приспети скоро да суди 

Гори а не сагорева купина... Заповести љубави се објављују

Свеколики хришћански народ разуђен у атарима блуди

Докле за поглед вере пустињом на штапу уздизати гују

Мојсије по провиђењу за крст Исусов с Голготе… Знате 

Ко је Господњи к мени… Позив долином сузном одзвања

Прљаве руке залуд је прати а савест не опрати Пилате

Сведочити истину а не примити је... И данас само послушања

Пут су у царство небеско... Дух уздиже Зборну гору

Званице на крунидбену свечаност сам Христос збира

Вечно је јутро рајско свануло... Пролеће расплиће зору

Зелена боја буди очи... Једа и жучи нема… Из Псалтира

Нова песма нову риму сплиће... Не плаче дан… Изнова пева 

Ни ноћ не дрхти јер ноћи нема... Свеза савршенства траје

Небески сат није пешчаник што из левка у левак песак слева

Време нема поделе и границе... Овде се не мери… Откуцаје

Љубави Божје велико срце сваком срцу штедро дели

Небески свет се не руши... Земаљски је минуо у забораву

Свет који се руши верним животом верни су преживели

Истинољуби рајски живе... Вољеном Христу одајем славу…

© 09.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

*“Како живети у свету који се руши?” Радиша Антић

РУКОПИС ИЗ БОЖЈЕГ ПЕРА

Васцели мој живот није ништа друго

До једна уморна непроспавана ноћ

Кад зора помоли лице немогу лако рећи

Било је ружних снова... Лаку ноћ туго

Опет започне дан бола... У кораку је немоћ

За моје слабашне наде... Хоће ли праг прећи

Још није време за пут смрти куда сви иду

Ви ћете даље путовати кроз живот и маште

Ко од нас иде бољем... Време ће казати своје 

Сократова одбрана по Платону у мом бриду

Жуља мој ум о смислу смрти и живота и речи таште

Што их збирах у мудрости за рајске перивоје

А где је рај... Све горче питају моје потамнеле очи

Кад хоризонт живота губи обрисе у даљини

И удвајају се сени магловите између јуче и сутра

На решету година откуда штурост данас... Шта сведочи

Зелена светлост умрљана... Јели све у патини

Што покрива... Хоће ли успомене живе дочекати јутра

Васцели мој живот није ништа друго

До једна уморна непроспавана ноћ

Кад зора помоли лице немогу лако рећи

Било је ружних снова... Лаку ноћ туго

Опет започне дан бола... У кораку је немоћ

За моје слабашне наде... Хоће ли праг прећи

Они трагачи и извиднице пре лукавог ухођења

Да људском збору јаве шта Ханан тајновити има

Живот свакако није мед и млеко... Смрт је пустиња

Песма је само шарени лептир ил олтар заточења

Жртва песника за помирење... Сакупљен гној у набојима

Изгорела купина са Синаја... И магла што прамиња

Кланцима живота за утају планинских висова

У тражењу сунца изнад облака тмастих бремених брига

Навреле сузе су прокапале... Добро јутро туго

Недам потопу силу да ме сруши бујицом оловних слова

Небо није библиотека јада ни ризница земаљских књига

Други је рукопис из Божјег пера... Збогом Мисирска каљуго...

© 08.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

МЕНЕ, МЕНЕ, ТЕКЕЛ УФАРСИН*
МЕНЕ* БРОЈАО ЈЕ БОГ ТВОЈЕ ЦАРСТВО И ДО КРАЈА ИЗБРОЈАО
ТЕКЕЛ* ИЗМЕРЕН СИ НА МЕРИЛА, И НАШАО СИ СЕ ЛАК
ФЕРЕС* РАЗДЕЉЕНО ЈЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ И ДАНО МИДИЈАНИМА И ПЕРСИЈАНИМА
Књига пророка Данила 5,24-28.

ЗАГОН ИСТИНЕ

Лепота нечујем цвета разбором тишине

Остатак дана није прозрачан и бео

Душа не уме да ти каже дно дубине

Волим те Мила руковети моја... Дар зрео

Гребен живота наднео се над кланцем 

Како језера прећи на уставама река 

Остати свој у свом атару... Не бити странцем

У родној кући где посрнули праг одавно чека

Мрак нагони зебњу у посивеле очи 

Доход се надом разгорева на огњишту

Мисао што лута уоколо тек опет крочи

Земљаним подом... У касу долети ишту

Месечину угашену у прошћу на рубу сокака

Полазну тачку пораза и загон истине 

Заглавила се успомена раселином пре мрака

Уоколо је чкаљ наједрао у црнилу купине

Грех је одузети ми слободу битисања

Док ратује устока са преваром милости

Мој дух се само Божјем духу клања

У овој пустоши прибирају се преци и кости

Преврат у души се не догађа поругом

Иако мисли уједа зебња разрока

Авлијом детињства избраздане тугом 

Лутају сироте сузе свисле у провалијама ока

Прегршт сећања здробљених у шаци носим 

Све своје поседе прекривене мемлом ноћи

Да посветим запису отиском босим

Завет је заклетвом потврђен и гост ће доћи

На раскршћу гумна страх множи утваре 

Низ реку покајањем протиче зов пољуба

Пси развлаче иза плотова све преваре

Зелени и бели лишајеви прекрилили ко губа

Ноћ се није вратила прагу празна и нема

Посвета је написана и хумка наду чека

Бремен је мој руксаг рима, мирисних поема

Сабориште химни љубави цвета у обзорја мека

07.11.2011. ©лавими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

ТЕРМОПИЛСКИ КЛАНАЦ

Две пратиље сумња и несаница

Неизбрисиво трају…

Прва је неуморна кртица

Подземним ходницима тумарају

Око логора разапета је бодљикава жица

Уз сваку људску стопу

Неизлечива пошаст сањалица

Разиграва копите у галопу

Поета у земљи Страдији живи

Где Бог је бол

Горак му извор ко онај у Мериви

Не признаје да “Он је нико и ништа

Загубљен северни пол… 

Поларна ноћ тамног коначишта...”

Не разуме до краја шта је "џиберчина"

Можда је то неки лола 

Луталица… џукела... стрвина...

Играч на кецу ил перјаница туђег кола

Са дивљим раздељком косе

Што бежи на своју страну

Док очи буље мраком ко у казану

И слепи просјаци милост просе

Кад мука кључа у нервозни дан

Нови запис ожиљка што гноји

Зарезом бразда длан

Помутило се све… Стали разброји

Кофер је препун сакупљених сећања

Осуда и пресуда дана 

И ноћних већања

Свој удес песник грана

Са песмом или без ње да га схвати

Пре но приспе време

И живот смрти дуг врати

У једну маргиналну тачку обоје стреме

Замравињају многи трнци лако

Кад језа песмом мили

Бије се битка за превласт рако

Спартанци у кланцу… Термопили…

У страху распредају се древне легенде

Историју дремеж и сан векова хвата

На окулару ока пале уморне бленде

Од Христа на овамо толико Пилата

Што руке перу у туђој крви

Без кривице… Част нису сачували

И онај Јудин пољубац издаје први

Понавља се сваки дан… Сви су издали

У соби смрти нико да поцрвени од стида

Под ножем пуца чвор… Све дубље блато и тиња

Бесциљно тоне савест између четири зида

Жутило старости са штапом пуко главиња

Песме су одавно исписале умрлицу

Живот упорно заварава траг

Бекством… Недам се том злицу 

Нек ми је милостив Бог и укор благ

Нова сећања у сепетима носим даље

Без ордена су песникове груди

Нема никаве значке ни медаље

За храброст… Нећу што додељују људи

Драже ми мрље расуте крви и жучи

По пољима поезије и живота

Залуд су други украли пламен лучи

Моја ће опет да гори иза свих урота… 

© 06.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

ПРЕКОПАНИ СНОВИ

Понизно тражим азил за моје песме само

Мени га данас засигурно дати неће

Ја правоверни… Дисидентима по кад кад дају

Нисам од ове феле… Из моје лепе зашто ићи тамо

Овде сви шврљају ил пишу да умреш од среће 

Још једна ту је мана… Песме се не читају

Не чита се ништа моја жалости лепа

У теби пискарала више но читача

Књигама можемо ложити ватру

Ова нација моја код очију слепа

Вашаре готиви више и испод сача

Жарено у обмани… Сви под јeдну шатру

Као под шљиву кад се будемо збрали

Ил какав храстов запис с клепталом

Док наш владар задужбину гради

У нас куда год крочиш црква на сваком ћошку

Уз помпу нове темеље опет су освештали

Благоверни кличу и здушно величају хвалом

Заклињу се и моле великомученика у нади

Не слути сироти народ измаклу троношку

Око празне софре зашто беспослен да седи 

У кулуку нека бар смерно теше бели камен

За будући храм што ниче с благословом

Градити библиотеке болнице ил школе не вреди

Вазда су биле прече Богомоље… Ко знамен

Ктиторства и власти… Узвишене са сведеним кровом

И крстом велечасним у страху за некрштене

На твојој улазној капији до јуче црвени граде

Још једна црква приде није на одмет народе

У време парадокса све су нам многоцене

Зар је битно што их је више но верника… Параде

Хришћанства и помодарства ко непогоде

На наше улице бујично муљ и шљам наносе

И унуци ће нам сутра гацати у глибу

За благдане на причест кад буде хрлила руља 

Пред храмским дверима песници нека просе

Ко ће за нову књигу да удели… За хлеб и рибу

Док роси сирота киша и плазе глисте из муља 

Ценим сваку цркву нашу и часне духовне темеље

Градитељству и ктиторима ни овде не замерам

Дивно је кад се приводи к Богу народ покорни 

Знам не треба само свеце него и песнике просветитеље

Моја земља лепа … Неко воли песму кад зашкрипи ђерам

А ја изнад свега волим књигу и библиотеке … Ратоборни

Црквењаци новог владичанства премного је ваше соли

У ово бљутаво време… Знајте уста су нам одавно горка

Са улаза храмских протерани су слепи народни појци

Доста је шатри и игара… Има ли права песник да моли 

Разјапљене су жвале сотонске… У суноврат иде поворка

Народна… Праћена нарикачама… Ком опанци ком обојци

У кукавно време залуд свеколике цркве док се затварају школе

И кад су нам књиге одбачене… Само су јефтина роба са бувљака

Коме ће звонит звона са звоника… Поколења чујте болни одјек

Докле да дижемо црвке споменике и у наручја љуљамо идоле

Нејака нам је коњица за трку уз руљу посусталих пешака

Циљ уласка у коло лажних звездица удаљен је за читав век

Зар ћемо увозити њихово наслеђе родоскрвно и параде

И узимати их за цивилизацијски домем и вишу меру

Пузајући слугерански у њихов азил нећемо стремити 

Пегаво сунце на западу како ће румено изаћи на истоку наде 

Кад нас ко трошне мрве буду збрисали… За њихову вечеру

Ми и наша презрена култура слуге и слушкиња ћемо им бити

Између библиотеке и цркве на раскршћу како остати

Књига или кандило шта ће јачу лучу дати неимари

Која ће задужбина народу повратити веру да преживи

Оба олтара упоредо на суду времена ко богаљ сакати

Оплакиваће судбу кад буду зврјали празни олтари

Песници или свештеници није свеједно монашки уклети

Раздељен народ мучиће се да преживи још један смртни дан

И сутра ће упирати свој поглед свако у своје небо горе

Метанисање и писање су залудна посла и празан кад

Песнику без биљарде на Бозману кад прекопају сан 

А нови владар пожели веће ктиторство из љубоморе 

Канонисани писци у свеце без ловћенске капеле слаби су над

Азил у гробу и пеме остале без корица… Кад сатрули лес

Другом у закуп продаће гробно место… Моје није имао ко да плати

Ни другу домовину песме нису хтеле… Неко се бојао уљеза

У новом миленијуму цркве су порушене… Последњи земљотрес

Слутим с доласком Христа … Нико их више неће подизати

На новом градском тргу шестариће крагуји око покислог кнеза

Ко ће тада рецитовати моје песме код крста на књижевној зони

Писати ћирилицом летопис владрске цркве за чија житија

Прекопани снови тужиће сузом у истој некој јесењој киши 

А песници свеци јездити маглом векова у избегличкој колони

Црвеним градом не умем вам рећи која ће се вући мртва литија

И ако песме нико ни тада читати неће… Песниче не сустај… Пиши…

© 03.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ТРАГОВИ У ТРАГУ”

ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

ЗЕЛЕНА ГРОБНИЦА

На хрпу књига раскњижених какве вредноте

Испод цене распродају они којима је књига роба

Залуд што су писци дали дане… године… животе

Сад лешинари рију утробу испражњену од дроба

Покидана су црева несрећног писца и издавача

Жутица заузела папир па трну модра слова

Критичара одавно на бувљаку нема… Ни плача

Ретки заљубњеници сиротиње траже књигу снова

За своју душу… По нешто овде на галерији и нађу 

Стотинак метара даље под куполама све блешти у вреви

Промотери… Продавци и радознали шетачи кад зађу

У шуму књига и реклама… Завезано како да се расцреви

Вашар је у метежу… Са свих страна нуде се чари

Песнику гладна душа и очи лутају пуне жеља

Тискају се… Гурају га… Док се отимају лешинари 

Око стрва… Под мишком песмуљке пријатеља

Грчи обузет сетом… Судба песника у кутији од банана

Чами и чека нечију руку да помилује корице меке

На полицама нема места за “живог песника од рана”

Ожиљци усирене крви само су трагови и бразде далеке

Канџама лешинарским разнешен дроб… Шупља празнина

Бездана јама смрћу занавек зјапи… Не мећи стегнуту руку

У чељуст кутије офуцане… Плитка је ова песничка домовина

И тврд је гребен пресахлог мора поезије… У ранац стави муку

Велики је вашар… За једну обданицу не можеш стићи

Да видиш сва “лицидерска срца”, “луше и празне пене” 

Зашећерене чудним нагрдама…Заборав ће мимоићи

Песника од рана… Знао си… И ловоров венац напокон увене

Кутија од банана једини је ковчег великих и малих

Где се живе и мртве кости песника свадити неће

Склоњене су бронзане бисте… У магли векова залуталих

Све је више на гробљу књига… Соко и гавран бдеће

На мртвој стражи у црним крошњама јабланова

А неки “новоиспиљени” грактаће из туђих гнезда

Тешко је мој народе кад се на кило продају књиге зова

Једног живота у који улазе нови варвари… Најезда

Пред собом остави пепео само на згаришту поезије

Трагове крви олујне кише ако сперу шта ће родити бразде

Опет сам се гладан прокисо и празан вратио са литије

У моју собу међ' моје књиге сиротице… Напољу газде

Остале су да вашарују трљајући своја благоутробија

Дописах “Спомен у неспомену” нову песму мог рукописа

Изгубио сам битку али не и рат... Моји пијуни… Моја поезија

Јачи су од ловаца топова и коња… Призивам сабрата Диса

Плаву гробницу нека моја зелена чува “Утопљене душе”

Књигама не дајем вечни помен… Оне не умиру… Живе

Да бисерају за чисте дланове без сузе гласом васкрснуше

У време мога времена једрим словима засејах добре њиве

С пролећа неког све ће да озелени и плаво да помодри

Вашара књига и кутија од банана незнам хоће ли бити

Дали ће неки вером смело ходати по води Петар бодри 

Моје “Неутопљене душе” нико и никад неће утопити…

© 02.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМНЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

КОПИТЕ ПРОШЛОСТИ

Јутром беседим са собом 

У стешњеном разговору 

Опхрван разлозима мучнине 

Не општим сујетно са снобом 

Примити неће покору 

Ни задњу искру истине

Има ли икога да ме сусретне 

На спруду ума

Жели ли ико да прозбори 

Бар две три разговетне

У мутном вртлогу наума

На мојој соби не светле прозори

У повечерју дуге осаме

Речи су одгон сумрака

Гласно се немир кобеља

Кад вране крештањем загаламе

И ход се растаје од корака

Оста не отпечаћена повеља

Под копитама прошлости 

У прохујалом процепу времена и снова 

Рубовима плазе сумње окоштале

Полом разноси моје кости

Побегле из запењених токова

Лепршавости су давно нестале

Количник слободоумаља је изгубљен

У предсобљу наде од јесени трули 

Сечиво круто на ивици свраба

Колоне језде мрцварне сен по сен

У залеђу напаст кожу гули

Дошљака не позна мртва касаба

Мозгујем и не разумем потеру 

Након отписаних речи казивања 

Не подношљивих проврта бургија

Избушише и саму самциту веру

Опоро јесте да се кадија судији клања

Од када се то “бегу” не покорава спахијаž

© 28.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига : “ТРАГОВИ У ТРАГУ”

ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com