СЛУЂЕНА А НЕ РАЗБУЂЕНА

Како данас жалим што сам га много пута корила. Када би могла да тргнем речи. А љутито сам му говорила. Тебе је ухватио куњавац. Цео боговетни дан жмијеш. Ко зна шта думаш? На големо ће да испадне. Спрема се велики белај. Узалуд ја себи зборим, женска главо притуви не таласај. Доста је забуне. Ти си ми помрсио рачуне. Ова земља ће да те прокуне. Докле ћеш ватати зјала овде на тргу. Она не падају са неба. Блесав си  мајмуне. Како да те растрезним? Разболела сам се од твога назеба. Одавно ниси пио расо. У нашој кући годинама се не кисели купус. Расушене су нам каце. Спали су давно зарђали обручи. Све дуге су распојасане. Туга Божија. Подрум нам оневеселио. Мемла се осоколила па свуда господари. Мемљиви дани и године освајају. По чему ћу их памтити? Ко ме је удружио са овим несмајником? У шта ми је живот прошао?

Данас увиђам и ова успомена стари. Речи су избледеле. И заборав напредује. Није ми јасно одкуда толики људски немари и плитке женске свађе? Ми жене џангризаве, а они толико дуго терају свој ћеф? Може им се. Многи су дрвени и дрчни. Јежи ме сва та тврдоглавост. Диче се што су Балканци. Но то им није алиби. Ко ће да их вади када им се ћеф заглави? Свакоме своја плата неће изостати. Сви се варамо да се правда либи. Спора је, кажу, али је достижна. Кукала нам мајка. Батал нам поуздање. Проклет мушки инат и женски језик.

Но и мени је закукала мајка. Ништа се олако не троши као године. Постале су јефтине. Само их неразумни троше и живе на вересију. Вересија је ружна омча. Кад тад стегнуће за врат. Речено је, дуг није мио брат и друг. Сви ми смо дужници година, и наивно је веровати да су оне наши дужници. Пажљиво са годинама. Када се осврнем уназад да прегледам потрошене године чини ми се да се све није угатало. Мислила сам да ће бити. Штетовала сам, а нисам морала. Штета се не може надокнадити.

Дужник самој себи, то ти је голема мука. Како од себе зајмити? У мојим бисагама, има ли чега? Кад извучем шаку збуни ме болна празнина. Чиме посејати гладно поље? Ако не буде сетве, неће бити ни жетве. Мука је кад се некада домаћинска кућа нађе у пукој немаштини. Мој домаћин је зашао тамо негде, ко сунце кад зађе на запад. Но оно се поново рађа, изгрева јутром на истоку, дању путује свој пут, а пут мога несмајника је неповратан.

Ни мени ето ништа друго није остало до куњавица. Куњај кукавна куњавицо. Ноћ ће и онако проћи, и дан ће као лупеж доћи. Зашто сам урасла затрављена болесним кореном? Никуда се нисам и не могу се одмаћи. Све моје друге, недруге, и моја браћа Пеленгаћи, отперјали су пут својих промаја. Сулудо време никога не чека. Слуђује успут свакога. И ја сам слуђена. Нисам још схватила да сам слуђена, а не разбуђена. Куњај... Куњај... И онако ниси видела бели дан. Господин Цензус година је давно прошао. Пред зору питаћу се, и ако касно, за ким звона звоне? Још неко је данас отпутовао у Недођију.

Моје душевно растројство је за неку другу причу. Бламажа је пукла комшилуком као развејани маслачак преко сеоског атара. Бруји цела околина. Заковитлана прича у кихот се дала. Још мало абер ће стићи и до Магарева. Ујдурма плитка сазрева брже но тикве. Потаје траже сараје и лагуме историје. Чујем јогун ветар како манда разапету траку над раком попут оне са опоменом: Стоп ! Опасно по живот... Одбијам омчу. Чему вешање? Увиђаја нема, а што би га и било? Жртва се сама жртвовала. Нећу... Живот је мио, ма какав био. Јес пасји, удовички, безнадежан... Из ове се коже у другу не може, збори народ.

Бежите од мене црне мисли. Једном у животу морам бити херој а не кукавица. Исплакала сам цео овај монолог. Чврсто сам решила да остварим бекство у поље. Ево бежим у росу. Нека ненадно придошла слика мога човека, та болна слика са трга, и цела ружна успомена буде у пољу затурена. Одбијам дангубе. Куњавац је опасна зараза. Идем у природу на молитву. Тамо ћу тражити за обоје опроштај. Бог мира, знам слуђеној души пробуђење и мир даје...

©  03.05. 2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot.com

ОСУНЧАНА СЕЋАЊА

Сломоврат говорили су наши стари за сваку стрмен са понором. Ретки се усуђују да се туда веру. Ако сломе врат нико их неће покупити из провалије. Не играјте се са сломовратима. Јуначење на њима није паметно. Бирај други пут...

Бивало је кад кад надобудника. Осионо су се пели на сломоврат. И тек кад се угрувају и поплаве од модрица, на пола пута по сломоврату одустајали су. Крили су убоје и ожиљке, али никако да признају сујету. Знали су сељаци да се подгуркују и да им се ругају. И кад прође време и када се зацеле остајао им је надимак „сломоврат“. Тако је сломоврат бивао све страшнији. Ми деца смо га се плашили понајвише.Није чудо што је ушао у легенде.

Не бих знао рећи, знају ли ови млађи, шта је далавера? Ову реч носим из детињства. Памтим тако су говорили за неког несмајника из села, да је далавера. Он је био врдолама. Лажљивац. Створ без речи и части. Никакву дату реч није држао ни одржао. Просто није му се ништа могло веровати. А богме, ни сам себи није веровао. Вера му је била јефтина.

Како се требало клонити сломоврата исто тако требало је избегавати далаверу и знаног ниткова. Он је био и матрапазин. Кварни препродавац стоке, то вам је то. Узме на вересију, прода и пазар присвоји, а месецима, или годинама отеже да плати вама ваше. Наивни су се једном или два пута опекли, и никада више. Одавно своје сељаке није могао да вара, па је залазио у друге атаре, да тамо ојади некога, пре него зли глас о преваранту до њих дође. Тако лутајући које куда забасао је и у моју причу. Тек да се зна, да је и ако мало село имало разних јунака.

Уз далаверу Благоја и кривоноги и главати Стојан, био је непостојан. Погрешно су му име дали. Лева нога му је била краћа. Вукао ју је са муком док се гегао. А тек како је био незграпан кад потрчи. Деца су му се кришом смејала. Но нико му није пред очи излазио. Чупав и намргођен уливао је језу и страх. А још када левицом потегне камен или тољагу, бивало је куку леле. Не нашли му се на биљегу. Главурда велика као бучук била му је онако несразмерна са телом и вазда прљава. И сама његова сенка претила је да му нико на њу не згази. Бежи иза плота, док кривоноги и главати не прође, шаптала су деца међу собом.

Ја нисам имао ружних искустава са њим. Нисам му се смејао, нити му се ругао. Некако сам га сажаљевао. Он је то видео у мојим очима. Тада би се машио руком у недра и уместо камена пружио би ми оскоруше које је узгред убрао. Брже боље ја сам кратко прословио: Хвала чика Стојане, и клиснуо у трк за осталом дечурлијом. Једва сам уграбио да спазим како му се велики бркови развлаче и ледене плаве очи шире.

Никада нисам дознао шта је он у својој глави тада думао. Али сам предосећао, да и такав какав је, он носи и део неке благородности у себи. Душа је на љубав умела да буде самилосна. На грубост и зло умела је бити прека. Тако се он бранио од заједала, и тако се одуживао захвалнима. Знам, заједање је ружна работа, а љубазност не остаје без награде.

Мислим да до сада нисам исписао неуке реченице. Разумни ће разумети. Осталима нека је Богом просто. Сломоврат, далавера, кривоноги и главати, све је то под овом небеском капом дато. Питање је само како ће те се ви и ја определити? Можда иза неуких реченица има врло учених поука. Благо сваком ко их препозна и прими. Све што сам записао треба мудро толковати. Не заборавите и неуке дају поуке.

Дуго сам газио шушкор. Свикао сам и на тај говор. Безброј пута сакупљао сам иверке. Њима сам одржавао моју списатељску ватру. Не судите пребрзо и површно. Дериште се није ускопиштило и раскребечило. Не мислим да уображавам. Признали ме или не за писца, јасно казујем, нисам пискарало. Није ми се прохтело да жврљам. Животне истине и придошла сећања неће у сандук заборава. Ко девојачка спрема сећања жуде да се изнесу на сунце, да се просунчају. Путник ненамерник нека застане и нека се спреми диви.

Да не заборавим, хоћу вам рећи, нисам пао са склада и преко туђе међе. Имам ја своје њиве и ливаде. По некад ми их неки крадом опасају или преоравају. Веле неки: -Међе су светиње. Браним их како се брани свака светиња. Ја никоме не браним да залази преко мојих међа. Љубим своје светиње очински брижно и мним да је то најважније.

Решио сам да се зарочим. Увек треба одржати реч. После рока касно је. Реч и тачност људи цене. Не изневеравајте их. Вакатница увек о вакту стиже. По некада помислим да ми писање не иде од руке. Можда је то и сада случај. Ако вам се учини да је ова цртица „с брда и с дола“ како се то код нас каже, не замерите. И мени се чини да још нисам од прве бразде одмакао. Запело је у првој врсти. Неда се први ред. А ја наумио да вам много шта кажем. Просто, шта бих пре.

Ако вам се увод не допада, и ако мислите да лош почетак слути лош крај, читајте од средине или на прескок. Верујем засигурно, ипак ће те се вратити овом голицавом тексту. Не дозволите да вас савест жуља, зашто сте подлегли првом преварном утиску. Утисак је пун када целина записа прионе за ваш ум.

Ако и даље тврдоглаво остајете у свом убеђење нећу вам замерити кад промрмљате:         - Ћути, не зановетај!... Сачекај да прво наиђе инспирација, па се тек тада маши оловке... Допустите да вас питам:-Знате ли ви шта је инспирација? Наслућујем одговор, али ипак вам хоћу рећи:-То није кастрација речи. Она је првотна нит на коју се привезују све друге нити. Прва мисао рађа другу мисао. Тако мисли ткају причу или песму из душе.

На крају крајева размисли и промисли о сваком ретку. Буди Бог с нама, говорила је моја мајка кад год би се у нечему брзало. Отац је знао рећи. Стани, промисли... Јутро је паметније од вечери... Читаоче, је бих ти још рекао:-Не допусти да ти ум обузме тама. Зашто да ти сутрашњи дан буде саздан од срама? Не јагли на сломоврат. Не буди далавера. Кривоноги и главати не треба да буду обележени твојом поругом. Пусти да свако носи свој жиг. Знај не постоје неуке реченице, него неуки људи. Кад год могнеш сакупљај иверје иза писаца правих дрвосеча. Пискарала су кратковека, јер брзо замрче. Повинуј се и својој инспирацији. Сети се и сам својих осунчаних сећања, као што ја овде изнесох спрему из сандука заборава, да се осунчају...

©  01.05.2016. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot.com 

БАБИНЕ

1.      

На лажи ко је славу стекао

Жали боже труда, мастила и тоалет папира

Тугаљиво стари виспрени глас би рекао

Истина је у оспама због кужних им манира

Гадно су се самозвани свеци заиграли

Збор зборују више оних које куда

Боже драги ко ће све оне да жали

Отисанане без пардона вољом „часног“ суда

Изрони из баре ту и тамо збораш који

Има нешто пабирака ситних и питке бозе

Ко ће пуноглавце да преброји

И окуси небране јагориде са старинске лозе

2.      

Од осталог трну зуби

Празнични венац обичајно сплетен

Јудин пољубац невино чело ко да љуби

Шта ће читач разабрати умом сметен

На плот пољско цвеће ко окачи

Зна ли да ће већ сутра оно свенути

Раштимована је синфонија а мутни гудачи

Убијају збиљу потмулим тоном љути

Тешко ће венац о довратнику

Следећи пагански празник дочекати

Одзвања рефрен хора „љубим своју слику“

Ко жели да игра коло мора да плати

3.      

Од знаних имена очекивало би се више

Човек отрежњен тек се болан запита

Величина зашто разочара... Дух им балдише

Зарђали су тријери и загушена сита

Зар су ово наше перјанице и главари

Гроза грозу мори и мањкава елита

Како су се устоличили самозвани хазнадари

Тешко је следити скитницу кад се проскита

Литургијско путујуће позориште

Од тврдих корица богме какве вајде има

Гњиде се тешко требе узалуд се биште

Пркос на пркос... Гинемо на пркосима

Коме допаде столица а коме трон изанђао

Рекоше да је сабран мирисни цветник

Претерали су с хвалом зна и онај ко га је брао

Далеко је од истине замршени заметник

4.      

Сакрили су са јатацима хајдучију

Племенска братија под туђи барјак ступа

Овдашњи бербери на суво брију

Никада то признати неће савест им тупа

На једном месту сустигли се сви сломови

Чудан плишани вашар и посна трпеза

Нема дизгина само оглав и амови

Жвалавог пегаза кроте док копита језа

За таљиге не гајите превише наде

Од скитње завртеће вам се у глави само

Шта на концу остане иза лакрдије и параде

Потуцање боли а ми се добровољно потуцамо

5.      

О Спасе колики овим шаром корачају

Шопави нису загледани у звезде

Небо се тужно смрачило у уздисају

Куда ли наши месечари по мраку језде

Ко овде пали фењере а ко гасарчиће тули

Издале су вас бивше лучоноше

Певачи престони на другој обали уснули

Некрологе у спомен пишу лоше

По азбучју узваница на гозби превише

Колико старих дама и седокосих дилбера

Одбацише трнови венац и круну снише

А круне нема... Слаба би им вера

Има и оних што не знају за корзо стари

Уместо ордења диче се сјајем демоде броша

Свако своје свиђање фура и час глувари

Мало је косаца на моби нико од водоноша

Неће да се одазове и да служи

Гура се протува до протуве без фрака

Подворица ко плеве... Ко кога тужи

За истом софром много je дошљака

6.      

У сред тајновитог топољара

Велика граја креја и сврака

Ни од куда видарица и бољара

Само јефтина журка бучи са сокака

Ако се сувише предате машти

Може вам се свашта причинити

Одкуда копривњака у овој башти

Како кукавичије јаје из гнезда избацити

Хоризонт преширок ипак је скучен

Иживљавање смутно и наручено

Ко је од детињства правди учен

Не признаје ништа непоштено

7.      

Зна ли се ко коме узвраћа уздарје

Под трулим ниским доксатом

Красно је наше вароварје

Покорна послуга кличе јатом

У горобиље идемо на уранак

Они тамо из брда су трице и кучина

Погосподио се опанак

Не жалите умље на сабрању балдахина

Хајде да трућамо руку под руку

Огласите се добошари врли

Даје се на знање пуку

Нека трлица стара у празно трли

Касно је за чарања

Кад ова литија мине

Спремамо будућа величања

Нашем чеду славили смо прве бабине

©  30.04.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/

zelenakap.blogspot.com

ИСПОД ЦРТЕ

Велике истине нема у скочањеном уму

Бремене тајне исконом заветоване трају

По размацима силазишта и отуђеном зуму

Надсвесне нечасти празноглаве тумарају

Сокаком ужљебљен тупо извирује мук

Превратничи ешалон некуда мравиња

Трен се уписује у запети набрекли лук

Пламичак иза решетака слабашан тиња

Од јутра заклоном уденут визир чучи

Иза ограде просте завезаних врљика

О кад би могло повечерје да се случи

У исти ритам постојања свих одметника

Акутна грешка све је већа ко чир мрки

На потиљку... За песничке снове живим

Изазов месеца изостао и мудрац белобрки

Излуђују се суђаји сами... Никога не кривим

Адути неважни изборнику пуклом мисаоно

Више су омча око грла... Извитоперена сена

Ливци су несвесно давно излили лијаво звоно

Чекам да врисне искра раздања из мог камена

Одасвуд гњурци преоравају застакљену сверу

Одбегли свици неће се вратити скоро у круг

Још нико уман није срочио оду личном малеру

Израбљен ланац цвили... Само што није беочуг

Разједан рђом пуко на пола... Дангубо ћути

Речи су излишне пред скрамом мртве тишине

Уз стазу гробну прилегли су белутци расути  

Разуму су до сржи противни закони гиљотине

Овај глас се буни на подворништво и издаје

Земљописна карта карактерних чиме се црта

Цртачи љубави то знају... Злобу и промашаје

Неки не збрајају у рачун... Одржавањем врта

  

Ретки вртлари поезије знају умилно да облагороде

Висинске разлике савладавају куражни с трудом

Дође на концу конца време када се рачуни своде

Шта траже они испод црте пред поетским судом

© 27.04.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/

zelenakap.blogspot.com

ПОЉУБЦИ ЖИВОТА,ПЕЛЕНГАЋЕ,И БЕЗОБАЛНА ЛАЖ

Нека умна глава Горјана, тог необичног имена, своју књигу насловила је „Пољубци живота“. Нисам је читао, али промишљам по наслову шта би то могли бити и какви су то пољубци живота? Пољубци као пољубци. Аналитичари, свезналице, паметњаковићи орни на реч, свакако би рекли: Пољубаца има разних, од оних лажних до правих. Потом од страсних до нежних, или ти брижних, заштитничких, утешних, па чак и оних издајничких, којих је поготову данас премного. Тако ће осуђивачи споменути Јудин пољубац. Има оних који су чули за тај пољубац, али не мари што ништа о том пољубцу не знају. Просто тај оцрњени Јудин пољубац је сваки пољубац издаје. Тако је он жигосан за сва времена.

Али шта рећи себи као истину, или је оставити другима као спознају, ако вас саме властити живот изда? Дали је и то Јудин пољубац? Како властито издајство обући у туђу кошуљу? Нећете да се помирите са том истином јер је живот ваш. То боли много више него када вас изда туђин. Властито издајство. Каква мука? Питате се, зар сте живели туђински живот? Разочарење у свој живот после толико година трезни ли или убија? Проклетство, рећи ћете, а порицати да вас то убија, да вас је дотукло.

Шта збори Горјана у својој књизи? Можда о горким пољубцима? Они који су јој дали име Горјана били су несвесни да су нешто пророчки знали. У духу имена чекао је  горки живот. Она га свакако не би бирала. Живот који горко љуби и оставља горке ожиљке, ни ја никоме не бих пожелео. Ако сви ми носимо горке ожиљке, а особито песници, и у песмама их разголићујемо и пребрајамо, зар нисмо сви од реда „горјанци“? Зашто су наше горе изнад људских низија? Како то да читавог живота стојимо на ветрометини? Можда допуштамо да нас пољубци живота очврсну до пркоса. Можда их призивамо:-Падајте горки пољубци на гору, на стене, падајте на ове борове песнике, и јеловите песникиње.

Осећам приспело је време да и сам отиснем низ стрмину мој камен избраздан пољу- бцима живота. Био сам Сизиф који га је сам годинама гурао уз брдо, па имам права сам и да го отиснем низ брдо. И онако мој живот се круни и осипа. Али ова гора неће да улегне. Опире се. Неда камену да се угнезди и остане ту на пркосном врху. Браним се од Јудиног пољубца. Само се Христовом пољубцу не опирем. Жељујем га сваки дан.Знам он је мелем за све пољубце живота. Сећа ме на онај очев или мајчин пољубац пред спавање.Та милина која се понављала сваке вечери још ме и данас обузима. И вечерас кад главу полажем на јастук уморан од пољубаца живота чекаћу Христов пољубац. Очевог и мајчиног пољубца одавно нема. Обузима ме туга и сан.

Како да завршим овај запис? Ако наставим забасаћу у дубоку поноћ. Шта би сте ви саветовали? Ако раширим започету причу разводнићу је. Ја не волим разводњавања. Ако је прекратим бојим се биће кусо. Ни ништа кусо никада нисам ценио. Казаћете:-Све са мером. Али шта са животном издајом која је превршила меру? Куда ћу са жуљевитим пољубцима живота? Опет у запис, у причу. Опет у неку недрагу цртицу. А кад већ мора нека се придода још једна или две. Дошле су ми у сећања као незвани гост. Дошљаку се не затварају врата.

Пеленгаће су неки недраг. Којим добром дошљаче? Има ли шта драго од недрагог? Не љути се, недрагим те сви у селу зову. Ја нисам равнодушан. Не могу те тако ословити. Откуда одбојност према теби? Опоро би било питати те зашто мржња? Сме ли човек човека да мрзи? Лаконски је одговор, не би смео, и неби требало, а мрзи. Шта га на то нагони? Какви га то црви изнутра нагризају? Чини ми се човек је гори од црвљиве јабуке. Свакако си безброј пута чуо да човек збори о некаквој „јабуци раздора“ а сам прави раздор.

Именујем те именом да никога не увредим.Ти си Пеленгаће. Сељаци ми неби опростили да признам како ми у кућу долази Пеленгаће. А ти у истину јеси. Има у твом презимену, или ти надимку, нисам сигуран шта је по среди, нечега тајновитог. Пелен или пелин, како ко вели, је истински горак, а гаће свачије обично смрдљиве. Дакле „горке гаће“ су мој дошљак или „јабука раздора“?. Колики их носе скривајући голотињу мржње, не умем вам рећи, а ни то у чијим је све недрима сакривена јабука раздора? Сва је истина да има небројано много завидљивих људи. Земља је отежала од завидљиваца. Шта са њима? Како се искупити? Све јадан Пеленгаће недраг до недрага. Нема тог и таквог пролома у коме би сви и све пропало и скончало. Хоће ли се бездан отворити?

Бездана времена се тешко листају. Не бих да отварам ову књигу. Ни књигу мржње нисам читао. Знам да је књига љубави лепша. Њу читам и њу ћу читати и ако су књиге љубави ретке. Верном љубави не досади да стално чита исту књигу љубави. Ретки су и они који пишу или исписују књиге љубави. Такви метеори брзо гасну на нашем небу мржње. Ускоро ће ово мргодно небо да се ороји љубављу и Христовим пољубцима живота. Пеленгаће ће лелујати у засенку месечине. Пеленгаће ће се лепршати овалним свемиром. Звезди Даници остављам да чита моју књигу љубави. Ова књига се не затвара. Прва два слова „не“ су остала не земљи. И сада је драг једино драг. Нека тако и остане....  

Ономад чух неко је споменуо „безобалну лаж“. У први мах био сам збуњен. Зар и таква лаж постоји? Ја закључујем:-Лаж је лаж... Шта ту има да се дода или одузме? Однекуд ми као одобравање шапну:-Ништа... Али заврзох свој ум у помисли да постоји и „камуфлирана лаж“. Шта ћу са њом? То је она неодређена лаж, ни тамо ни овамо, што би рекли полуистина. Ја не верујем у такве квалификације. Полуистине и полутани код мене нису на цени. Претворна камелеонска лаж је гора и опаснија од чисте лажи. Мука је када ниси начисто са лажју.

Шта је то безобална лаж? Свакако мутна лаж. Лаж која се излила и разлила преко неутврђених и плитких обала. Многе усне данас зборе лажи, и тако имамо поплаву лажи. Лаж је елементарна непогода. Мало је рећи елементарна непогода, она је катастрофа. Лаж људе уваљује у ванредно стање. Како се изборити? Безобална лаж доноси шљам и за собом оставља пустош. Људски род се дави у муљу и глибу лажи. Докле ћемо тако каљуге  гацати? Нисмо очистили корита савести. Јадно су запрљана свакојаким смећем. Запрљана савест увек се немилосрдно освети.

Бујице лажи погубније су од водених бујица које су нас недавно скољивале. Од вода се бранимо, по нешто и одбранимо, па потом накнадно и поправимо. Само су штете од бујица лажи не надокнадиве и не поправљиве. Ниске су нам обале части. Плитка су нам корита ума. Загушили смо канале љубави смећем и чкаљем, и ето катастрофе због наше немарности. Када и како ће мо безобалне лажи да укротимо? Лажи су сувише подивљале. Опаметимо се. Пољубци живота су неумољиви. Пеленгаће су смрдљиве. И нас ће однети матица прљавих безобалних лажи и смртна неукроћена бујица. 

©  24.04.2016. Славими® Ј. Зеленкапић 

књига: „БЕЗ ФЕЛЕРА“, цртице /2016/  

zelenakap.blogspot.com  

ПОЕТСКЕ ТАЉИГЕ

Расписујем се по навици за дијалоге са собом

Пред истинољубљем забрањујем пролазе лажи

Са друге стране моста нико ме не чека раздеобом

Саучешћа у мојој муци... Свима су драги багажи

Љубоморно их прте и вуку кроз живот свуда

По дану дангубе отписали би сте их лако

Ретко се среће човек слободан од заблуда

Никада крив сам себи и када падне наузнако

На другом кругу појутарја грли вас моја жеља

Куда бих испловио из синоћних снова у јаву

Из романтике у хаос... Срели сте „сочинитеља

Разумних песама“ писаних зрело... А не удаву

Пискарала намножених ко коров што гуши

Узалуд неће ме потопити таласи олујне освете

Све ограде су пале и авет се инатно рогуши

Не самосвојне стилом време ће заувек да помете

Претражујем сигурна места у будном уму

Крилата слутња шестари изнад збуњене главе

Мени је страна и не бих да уђем у ову прашуму

У свакој песми хоћу тон виши јаче октаве

Под прозором изниклица штркља у копривњаку

Препознајем јој лепоту и опој кад очи мами

Бљутаво је и бездушно развлачити исту жваку

Из песме у песму... Велика слика неће да се урами

У мали рам скучен осиромашеним језиком

Три пута порушену ограду опорављам гласом

Тешко ми пада корида са разјареним биком

Окрутна борба и ниске страсти воњају расом

Пригушена реч се ослобађа да пропупољи

Висину ума жуди моја нова песма сама

Силно желим да данас у односу на јуче бољи

Будемо бар за једну јоту у поетским таљигама

  

Уловили је као скитницу шинтари злобни

Нажалост азил заточења за песме не постоји

Како сада романтичар бити и „кул“ истодобни

У поезији нашег века... Обузимају ме неспокоји

Поетске таљиге никако да изађу из глиба

Заглављене све дубље тону до главчина

Тршчани кров прокишњава муком... Колиба

Склона паду неће опстати сведочи ми истина

© 19.04.2016.  Славими® Ј.  Зеленкапић

књига: ДВОСЕКЛИ  РЕЗ  /2016/ 

 zelenakap.blogspot.com

МОЈЕ ЗЕЛЕНЕ ТРАВЕ

Мили, с љубављу

Докле ћемо ја и песма да се прегањамо

Најбољу чини ми се још нисам написао

Боље од бољих има узгред ту и тамо

Толике године пишем и нисам одустао

Ко је коме и чему узрок можда прерасли

На разделници мога ума и света дивоте

Увек пред зору палим жишке што су гасли

Ноћас на промаји... А они се у песму оваплоте

Не гушите се риме сливом у поетском левку

Нектари моји и хлорофили рођеног стиха сами

У време преседана слободног стиха нећу задевку

Знам да сте умилни и тихи у свеопштој галами

Запенушане братије од заноса песничке славе

Самониклице у прошараном открављеном пољу

Мило ми је кад крену бујати "моје зелене траве"

И весници пролећа облагороде расцвалу дољу

Множе се венци... И струк по струк се уплиће

За овенчање најдражег чела орошеног росом

Вољеној Мили дарујем постхумне венчиће

У њеном сну без снова... Свезани небеском осом

Истом љубављу живота и смрти за вавек трајемо

Најбољу песму посвете Мили тако приснивам

До скоре средокраће на путу сусрета не сустајемо

Бескрајни свемир зна... Не умем то да скривам

© 18.04.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/

zelenakap.blogspot.com

ЗЛОСЛУТ ИЛИ ЗМАЈ

Негде на закосини постојања

Суревњиво и свето у двојби сами

Бат сујеверних корака одзвања

Тражи се светло умрло у тами

  

Голи сумор га узалуд скрива

Пре истине заставе лажи старе

На ђубришту у бокору коприва

Лепршају поцепане за нове преваре

Умрљану истину по разводу остатка

Ко ће да тражи када црв сумње ровари

Лаж је умиљата... И прича није кратка

Жабочречина све је гушћа у нашој бари

По обалама рзливен је црни хумор

У опоруци нагорелој уз врбаке

Нечитљив рукопис замире у умор

Пук следи луталицу и његове кораке

Пред мутним очима опијених људи

Небеса трућају колоплет измаглице

Кад разум забразди трезвено да просуди

У истину како разлучити поздер од трлице

По нашем тврдом каменом путу

Поникла трава у запуштености очаја

Опомене што збори прогласе за злослуту

Искобе из свог круга песника витеза и змаја

Густину муке ничим не разреди

У поеми исконска најава наде

Пролог и епилог ко ће сутра да следи

Ако остану неми за плотом заваде

Од светих тајни није остало ништа

Офирали се самозвани свеци у лажове

Истински верујућих нема... Светилишта

Жуде часне речи док се заблуде слове

За истом софром сујеверја се служе

Ројевима мува данас је дан гозбе и радости

Домаћи и дошљаци до сржи се гложе и туже

Велики Бог је на муци да помири кости

Магарци у празном обору одавно њачу

Урлик смењује урлик... Језа урликања

Не слути на добро... И црни гаврани гачу

У бару бачен камен на концу у ило потања

Просјак песник ко на косини косник

Нек држи на пола испружену руку

Можда ће проћи неки самилосник

Испред црквене капије... За моју муку

Суревњиво и свето одавно не маре... Сила

Закрвила се двојба... Луча светлости тиња

Плам пева...Неда се стучена трска свештила 

Песнику витезу указала се другачија светиња

© 17.04.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/

zelenakap.blogspot.com

ОД СЕЈАЊА ДО РАЗВИТКА

Неукоме: Д.Р.

Не реметите поноћну сифнонију песници гудачи

Риме да умукну пред далеким појем зрикаваца

Ретки су велики мајстори стиха звездани берачи

Написано и окот у ватру и воду не сме да се баца

Ти би сваким стихом да те расчитава на тенане

Читач ко кад обедује с бошчалука простртог по њиви

Сит је твог првенаца... Чему плитке бразде не сејане

Ум лењи неће да замара... Ни куда то путују живи

Беспослено у ово поспано време после ужине

Нека болују ћутке књига и жгужвана страна

Доста му је песника што дахћу оморине

Небулозних строфа... Ако се буде бунила не читана

Још даље тамо преко закоровљеног јарка

Нека је листа ветар ил оплакује млака летња киша

С вечери кад се дан растужи ко за Лауром Петрарка

Станите била живота и успомене... Глас да се утиша

Опхрван вревом у бледом засенку спокојно спава

Јастук му увела трска довољан за дремеж несуђени

Читача уходу можда је у потаји скрила блудница Рава

Не крећи потеру песме... Штитоноше опомињу сени

Изгубљен рат тешите се није прва изгубљена битка

Последњи чин исчекује у атријуму пробрана свита

До клице много времена мине... Од сејања до развитка

Годишња доба се смене... Читач ће да се начита

Не реметите поноћну сифнонију песници гудачи

Риме да умукну пред далеким појем зрикаваца

Ретки су велики мајстори стиха звездани берачи

Написано и окот у ватру и воду не сме да се баца

©  16.04.2016. Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ДВОДЕКЛИ РЕЗ /2016/

zelenakap.blogspot.com

СУСРЕТ ПРОВИЂЕЊА

На платформ ума устоличе се језе

Мој знанац стари опет успоставља хипотезе

Узалуд ја не болујем од заборава

И када није дозвано сећање васкрсава

Три копља увис шикнуло разуздарје тупо

Тоцило смисла лежи на размирици глупо

Вештину занесењака ко би да позна лепу

Иза угљенисане стигме запале у процепу

Количник у негативном салду збуњен касни

Програм једва чујан још крчи краткоталсни

Дворјани избеглу свиту крију да је ико прокужи

Умрљан летњи дан скончава да пун месец лужи

Моју заљубљену песму испод уснулог дрвореда

Волшебна тмина заливено ћути ко глава проседа

Излизала се прича давно утамниченог ордења

Несрећу слутим иза твог задњег огласа и презрења

Јачег од робске кладе за осуђене невине ноге

Све си ексере почупао из сандука за брлоге

Иверјем ложећ ватру моје свеколике муке

Није ти доста изроде што одслужујем кулуке

Приморан дрским нагоном окрутне ти власти

Обману твоју знадем сваку и све подмукле преласти

Не држи те ни једно књишко гнездо прелетачу

Селидбар уз нос тера своје... Не сломи ову грбачу

Крадљивче истинољубља у опоруци завештања

Исписујем ти последњу вољу речју коју песник сања

За свебор и сабор бораца у досуђеном дану јаве

Чека се нагоркиња вила да узабере лековите траве

Са тајног присоја дивљине заборављеног света

У загрљају успомена и круцијалног аманета

Призивам муштулук првог носиоца незнане вести

Провиђење унапред знаде место где ћемо се срести

©  14.04.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/  zelenakap.blogspot.com