ЦВЕТ НЕ МОЖЕ БИТИ ЗАО

Вољеној, у спомен

Свaкoга jутра лептирасто пoмириши Твој цвeт

Знај човече: Он нe мoжe бити зao

Пре нeго увене и однесе га у далеки свет

Нејасни сан... Јa сaм Милин опет мило мирисao

Смрт ми је украла моју ружу

С годинама дугим копни у гробу

Кад жена прерано умре мужу

Падају мушке сузе сакупљајући тескобу

Треба разумети и његову душу

Обути ципеле оне које он носи

Појести истински исту оскорушу

Засведочиће вам по искуству седокоси

Душом лептира мирис туге кад се шири

Па се сплиће меандрима била

Талас таласа и немир се не мири

Нису посустала од умора поетска крила

Свaкoга jутра лептирасто пoмириши свој цвeт

Знај песниче: Он нe мoжe бити зao

Пре него увене и однесе га у далеки свет

Нејасни сан... Јa сaм Њен и мoj годинама мирисao

На овај дан © 28.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

КАД ВРЕМЕ СВЕ РАЗРОЧИ

Благонаклоно гледање није здраво

Није по вољи за урокљиве очи

А опет једно појање се точи крваво

Са ожиљцима душе траје да сведочи

Гладијатори новог доба с јавом

Тамане стенице по урушеном зиду

Глас народа ме је издао заборавом

На рушевинама морала место стиду

Не тражи... Истина спознаје може да опржи

Ко изненадна жеравица кад праском скочи

Неко ће рећи мудро је... Руке подеље држи

Избледи разлог брзо кад време све разрочи

Затурили су објаве у метежу туђих

Каним се да се латим старих записа

По мом забораву имало је и луђих

Нека остану шаптачу иза људских кулиса

Није време глумити глуматање

На завршном чину у цик вешања

Толике друмове су преорали... Орање

Марково не гази нико... Епска песма то сања

Луд народ гуслара и данас у свашта верује

Виле и вилењаке зове.. Лако га је лаковерног завести

Мрав или цврчак... Ко овде свира а ко танцује

Раја се сама покрсти и сама погази заповести

Заведен јуче данас је мртав... Спава свој сан

У трауматском стању остао је без свести

У празно конопљу трли трлицом и сије лан

Празнује и слави ал незна кога повести

Са собом у збегу преко великих вода

Лоше су благовести и пророчки знаци

Вазал вазала за груду соли ће да прода

Небо опет прилике врже... Тешки су облаци

Бук у пени вришти немоћан разголићеним умом

Нечасно је украсти име народу на тврђи лажних крила

Преци су претопили олово са крова цркве да куршумом

Бране праг родни... А данас ко га чува усред лудила...

На овај дан © 27.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

РЕМ ЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

ХАЗНАДАРИ И ЗЕЛЕНКАДЕ

У моме знању није када ћу Богу прах да вратим
Од ког ме Милостиви сазда у рајском дану
А Он мени ребро у сну што ми за Њу узе
Твар Творцу дуг дужи... Данас сам готов да платим
Реч са почетка... „У почетку беше реч...“ Богом казану
Плач рођења и плач смрти... Прве и задње сузе...

Света јабука рајска трула је одавно
Сада само реч љубави зри у пуној сласти
Берач спрема корпе песник златоусти
На тргу Аман или Јуда на вешалима јавно
Ако се ко усуди реч љубави ми украсти
Песму ће нову крстоносну жртва да изусти

Нећу пустити даровану реч да је ико раздевичи
Ни песму посвете да је негве ил мемла заточи
Витез ће бранити замак и своју умрлу Љубу
Песма је песма и реч реч кад на мене личи
Ако јој дадох сузе дао сам јој и рођене очи
Крунску реч распет изустићу распећем на стубу

Упарађени мужеви витезови у низу бројеви
И њихове вите жене милоснице лепе бројке
За губилиште нису речи... ни стрељачки строј
Невини откоси... редови песме... стихови... слојеви...
Ни недоношчад у утробама несуђене тројке
Тек су моја кошница медоносна и нови рој

Разројени за ново време а не за гробаре
Свештенике и фарисеје крадљивце наде
Како се пише и чита последња песма зна
Песник речи не трампи на бувљаку хазнадаре
У врту срца и душе цвату алеје зеленкаде
Дарови живота... И љубави јаве побегле из сна

На овај дан © 04.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

ИЗГУБИЛИ СМО БИТКУ

Вољеној, у спомен

Даљине гробне љубави моја Мила јесу ли нам блиске
На пола средокраће живота и смрти играју се тајне
Неко је вазда злобан… У рингу ударце задаје ниске
Ја верно сплићем риме у твоје плетенице и колајне

Смрт се бестидно повраћа земљом… Понавља се обредно
Уз лелек… Опела… Некрологе… Кратке песничке омаже
Напокон све ово избледи… Смрт опет бане невино чедно
У претворничком руху… Лупеж се ушуња да се прокаже

Незвани гост на челу софре осионо заседне пре црнине
У страху жмиркају свеће и мук се у празне чаше точи
Прозебле сенке јаве шарају дуваре… Ноћне птичурине
Црне надлећу кућу туге… Зашто се живот рођењем орочи

Толико му је суђени век… У губитничком болу веле људи
Данас му је ишчитан запис и здробљен восак на убледелом свитку
Нека је лакој души опрост на исповеди горе док јој се суди
Јесен смрти стресла је нови лист… Изгубили смо битку…

На овај дан © 02.08. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com

У НОЋ РАЗВЕЗДАНУ

Вољеној, у спомен

Преорали ми умовање заразном тугом
Раздружују се речи свикле на истину
Тамне посејана поља бола истом вугом
Докле помори да требе блиску заовину

Гине добра нада усред кругова јаве
Вилорого крдо мисли разјурено лута
У прогоне на пашњаку душе… Окрваве
Муком исписану жељу што оком колута

Зле гласове зебњом истинитом проносе чауши
По зазору прапочетном тиња на обронку језе
Гребен миља сивом маглом додворење гуши
На ивици гробља капљу сузокриле беле брезе

Наружено биље још сакате дане снива
Васељена се преселила у покоју другог пута

С ближњег плота у сутону скамењена шљива
Баук оку бива… Каква ли се тамо врзма кнута

Велесиле мрака табанају кужне муке
Како да дозивом самилости неслућене
Узмем љути камен бачен из туђинске руке

Са вечном жудњом да добро по добру крене

Великом мишљу пробуђеном из једине бајке

Властан нисам да свој живот осветом раскрчим
Уздарје да примим са колевке песмом моје мајке
Вишњи јоште милошћу чува… Високо чело мрчим

Ако испод ребра рез зареже по катрану
Прокуљаће нова гнојем збрана тмина

Не рушите јој гнездо… Пустите врану
Да кров мој надлеће и слути преваре висина

Нека виси раздор над урвином ојађени

Док вашу злу сујету вишак мржње распродаје
На све стране света… Не вену песме невени
У моме перивоју… Небо је спознало издаје

Дописујем те у округ мојих сенки и жалова
У пасош вере за путницу брода до острва наде

Пучина се опет смеши изазовом у пени валова

Погледу ока залазак сунца у утонуће да не украде

Зором ће други зрак протрести јутро снено
Разложно једро привезати на каменом спруду

И појутарје позлатом извести у гесло омиљено
То снева песник невичан бури… За срећу луду

Наговештај нема… У одјеку звона зру дозрења
Ничега новог са учмалог торња до истога бола
Будилица свести окаснела залуд задржава хтења

Урушио се ноћни храм бекством лажних идола

Око свода развод грамзив нову збиљу мути
Опомена задој отровани разбистити неће
Истином све је изровано… Утопили се мамути
На прозору оста видик скучен у тињању свеће

Кратке су ми руке да те дохватом обгрле
Мила… У преломном трену тонем у катрану
Једино песме нису празне трлице… Хрле

Теби… У сазвежђе Ориона… У ноћ развездану…

На данашњи дан © 01.08.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛПВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com

СА МАЛИМ ЧУНОМ ТКАЛАЦ

...Даде ми се у месо жалац... *

Како на разбоју душе кроз нити живота
Бити и остати с малим чуном ткалац
На рођењу нико слутио није
Да је рођен песник... „Генијалац“...
У доба детињста растао је само
Бистрооки дечак... Неки чудни малац
Није сисао весла у колевци
На пртеној сламљачи но палац
У школи је без чуђења увек и у свему
Био прави мудрац... Зналац...
Кога су тукли прутом по прстима
Због књига... Шта ће бистри радозналац
До писати песме кад неправде боле
Био је његове истине жалац
Напокон изучи мале и велике школе
И оста само Песник... Интелектуалац...
Слободни уметник... Ни у трећем добу
Не пристаје да буде „професионалац“
Песник песмама својим целог живота
Би и оста верни заточеник и талац

Живот брзо прође... Тако као сваки
Непобедивој смрти најзад је талац
Господар речи животом риме гради
Лакоћом душе ко неки тамо професионалац
Нажалост мој заблудели роде
Није свако ко је писмен интелектуалац
Песничка болест у телу песме и риме
Увек је слабост романтичарски жалац
Песме са римом су узвишене куле и дворци
Бајновите... Ту залута сваки радозналац
Кућа и песма без зидова и прозора
Слепа је и трошна... Зна то сваки зналац
Не браните другима ако желе да сисају весла
Прави песник ће радије дудлати свој палац
Песме нису куле од песка
На океану поезије којима се данас игра сваки малац
Песник је по рођењу песник а не занатлија
Приучени тобожњи самозвани професионалац

Векови ће тек да суде поезији и песнику
Не волим да досуде оно „генијалац“
Ни у чему нећу заблудели роде
Да слави празној ни данас ни сутра будем талац
Не браните другима ако желе да сисају весла
Апостолски стих и гесло сведоче
„...Даде ми се у месо жалац...“
Целог живота остати песник искрено дете
Најлепша је титула „необичан малац“
На разбоју душе кроз нити живота
Бити и остати с малим чуном ткалац...

На овај дан © 31.07. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић
* Друга Коринћанима посланица апостола Павла 12,7.
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com 

ЗАГРЉАЈИ СКАКАВАЦА

Ништа је покошено поље за скакавца скакача
Испод врелог сунца да изводи плес ведрине

Можда мишиће задње вештином тако тек јача
Кад јара ужагри дан и млитавост се још расплине

Зелена изворна игра траје васцело боговетно време
Дивљење није на видику великим вратоломијама
У вери журбе за сутра оставио је опаљено семе
Још два скока... На крају поља чека га скавица дама

Љубавна игра под врелим сунцем... Непомућена слика
Ово је дан живота... Пропустити се не сме заокрет среће
Није чудо... Исто се пева или пише предаја хомилика
Покошено поље није мало... У освајање мужјачи креће

Скакавац скакач не признаје препреке... У истом ритму жеље
Први и задњи скок чини... Да се домогне скоре љубави
Није забава свакодневна... Колико толико да потраје весеље
У лето слободе непознате су зелених скакаваца нарави

Заокрет среће поуку носи... Предаја милине заувек годи
Изазов је покошено поље и откоси траве у навиљке збрани
Порука среће живи... Потомак из загрљаја љубави се роди

Ни сунце ни поље... Ко ће данас стати насупрот њиховој накани

Ја сам упорни скакавац скакач... За данашњу младеж поука
Грлите се загрљајима љубави... Ниједна љубав није неплодна
На овом узаврелом свету све је дивно удесила Божја рука
Опет ће бити берићетна знајте када се отвори година родна

Ова преносна песма носи велику мисао... Васпоставити вољу
У застоју рађања људског рода... Окитите сваку капију
Склоните оклевање... Игра скакаваца на покошеном пољу
Узор нека је да умирање не побеђује живот и нашу нацију

© 29.07.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

КУДЕЉНО ВРЕМЕ

Срео сaм своју душу свислу у тами расејану
Облаци мушица безглаво надиру са истока
Градим седимент слободе у првом дану
На трвђи збиље преораних дужица ока

Преворница се није зајазила у плавно време
По сивом камену трагове увелих маховина
Читају ветрови са севера будећи свеле багреме
Поцрвенеле очи од бола гребе маглена прашина

Клишеји отрцани и приче калупе туђе броје
На сведеници искре милост се у румен буди
Витка мисао надраста себе саму и застоје
У обданици тражи се човек у мноштву људи

Бритко огледало воде грабљиви корморани
Заталасају лако двобојем вечних маскенбала
Полегла повијуша дрежди на западној страни
Елипса закривљена на теме истине je пала

Гиб ваља трауме и наносе прљавог муља
Несвикло градиво понавља туробни час
У људском глобалном селу људскост бауља
Потковани коњи у натрашке касају одбегли кас

Опоруку наслеђену бол цеди у вртачи ума
Гледне очи граорасте горе јужним жаром
Немирну децу још плаше... Ако их покупи чума
Доконе бабе куњалице у магновењу са кошмаром

Вест по вест и исповест пре олтара страда
Кудељно време векови више не снују у рају
Побегли у нужди са села побрали су муке града
Два живота у једну раку беде никако да затрпају

Ожиљк ружни ношен разбија ритам месеца
На клацкалици језичак падне безумних речи
Празнина пробој и рупа... Траг жила испресеца
Забезекнуто време за гором узалуд јутром млечи

Дубоки минус читају на левој страни кантара
Одступнице нетријараних речи брлога и шљама
По атарима душе зла коб ваша увек ће да се вуцара
Песма копиљуша никада није песма и дама дама

На овај дан © 28.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

ЗАБЛУДЕ И ПОКУДЕ

Ожуљих дланове да расчистим многе заблуде
Жустро и ревно у зноју… К'о лањски снег
Разбацујући их испред црвоточно малог прага
Док неки песници у туђе авлије бацају покуде
Затрпана истина преостала је једини белег
Пустим сокаком још тумара протува љага

Ветар наноси свом силином нове намете
Животу просјаку затрпава прву пртину
За ово болно завејавање песник не мари
И што с отежалих кровова висе ледене освете
Нове заблуде неба падају у исту помрчину
Док около преплашени чкиље прозори измећари

Оговарање сипи све јаче преко плотова јава
Залуд васцели дан чистих моје беле пахуље снова
У болној зимској смрти прерано умрле ми стопе
Жути снег долину душе упорно ноћас затрпава
Наивне заблуде и туђе покуде мрве наде теже од олова
Хоће ли скоро дунути јужњаци да лед узгред растопе

По мојој белој коси… Ко ће те следити поето заблудели
Касно схватих да се заблуда луда на леђима закопчава
Те циркуз поетски не одлази из атара и из мртвог ума
Овај залеђени крајолик заборављене душе невесели
Скапава у наносу муке и прти гладну песму остава
Што их носимо у пртљагу живота после овог зулума

На овај дан © 27.07.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com

ДОЖЕВАОНИЦА НЕБЕСКИХ ЊИВА

Вољеној, с љубављу

Семеном бола засејао сам цели свемир
Сада пре узрења тугује свеколика васиона
У небеским њивама је настао немир
Од твоје смрти Мила душа ми бона

Далеке звезде на плавом кругу ко свици трну
Олуја изненадна их усколеба... Где беже звездана јата
Још даље у дубине црног бескраја уплашене прну
Задњи изгнаник из живота наде ваја и не схвата

На постаменту бронзане статуе жељене љубави
Чека да их позлати месечев зрак одбегли сјај звезда
Пре него праскозорје нови дан бола на своду најави
Читаву ноћ сакупљам успомене у пребирању небеских гнезда

Уместо нада пред зору осу звездана киша
Два незасита гротла у моје очи гасну
Умиру далеки метеори... Што даљи смрт им тиша
Мила, ни ова ноћ није спознала моју намеру часну

У трену бљеска падалице и твој је минуо траг
Испружене руке примају дар празнине
Ко те је украо не докучих, ако не смрт тај црни враг
Опустошено ми срце пошло у црно село на заветине

Без тебе Мила убого ко развaљени тор небеског стада
Распуђене звезде нико више сакупити неће
Расуло се моје прошће на авлији и изба већ пада
Пабирчим опет залутале строфе изгореле среће

Небеске њиве пожели су други на поноћној моби
Моје је гумно празно... Како године гладне да преживим
Песнику су пре рођења досуђене ове болне коби
Бронзана стражо пустићу да позеленим и да посивим

Нека бар птице уморне слећу да одморе крила
На небеским њивама позобана су сва семена
Тражим и тражићу жудњу што си ми је оставила
У дожеваоници уплетену плетеницу за вечна времена  1/

На овај дан © 26.07.2011. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2011-2021/ zelenakap.blogspot.com

1/ Некада док смо наше њиве жели српом на крају жетве у последњој њиви, при врху, мој отац је увек остављао једну руковет не пожњевену. Онда би мати од те руковети плела тројне плетенице, а ми деца чупали околну стњику и око сплетеног жита правили стог уз молитву коју су одрасли изговарали са жељом да година буде опет родна, да жита буде као звезда и кућа да буде благородна. Тако сам призвана сећања детињства и опустелу душу као наше њиве и празно небо након смрти моје Вољене, у титрању успомена и жеља пренео у ову песму "Дожеваоница небеских њива"