Песнику одмажу кад га блате
Док је дреждала ноћ
Киша је лила као из
кабла
Умом је газио шљап
Сагињала су се уморна
стабла
Још се вуку тешке магле
И рогуше слутње
А очи невине и плачне
Боловале су нове туге
И ја сам упадао у
каљуге
До сржи мокар и сморан
Није се предавала душа
Ни дух ми ратоборан
Сиротиња се сублимише
У густи чемер ткања
Никако да патину кише
Мучне су јесење уроте
И болна моја батргања
И дан је заиста ружан
Суморни двојник ноћи
Путник ненамерник
Мним... Песник сањалица
Са олујом не сме проћи
Залуд је мамузати сате
Рага од дана је инатно
трома
Боле и ови кратки
трзаји грома
Песнику одмажу кад га
блате
Забасалом у пустош сиву
Обамрла су околна поља
Стисли се шатори града
Улице су крвоток пусти
Овладала је зловоља Златоусти
Разјурене су поето твоје
наде
Видиш свуда трагови
смрти миришу
У баре зашла сва људска
потонућа
Наивни народ криви
милога Бога
Зашто је пустио убилачку кишу
И не признаје своја верска
изврнућа
Чему опела и тамњан иза
верског помора
Не сахрањује нас ни
једна јесен
Ко лишће трулиће само
кварне кости
Знај нико са тобом и за
тобом не жалује
Нису се удвојиле
жалости
Истом претегом дан и
ноћ слепа
Вуку у досадном јарму
Заглавила се народна
кола у глибу
Док мамурлук богаљно
шепа
Тољага владичанска
слабо припомаже
Раја крстина раскршћа
живота
Белезима разлаза и
раскола
У шуми које каквих
традиција и идола
Сад ничу печурке
отровних заблуда
И блудни народ кумирима
се клања
Докле ће празна прича хранити
наиве
Истине вечне остале су
у запећку заточења
Ал не сме ова песма
ивер од камена
И ако није пала далеко
од подножја
Залуд је чека покров
маховине сиве
У сивом дану клонулом
од сивила
Није умрла чим се
родила
Ни песник са њом не
умире
Док сања далека пролећа
Религије му је доста
одвећ је гњила
Крај се вратио на
почетак
Поново ноћ нова дрежди
И неумољиве кише лију
Песник је изашао из
каљуге
Љуби своју песму а не
амајлију
©
10.09.2015. Славими® Ј.
Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА
ЗВАЊА, рукописи /2015/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар