ГАЈТАН

Латио сам се писања нове цртице да ми се не разбеже мисли умовања. Треба се поново огласити. Није свеје- дно шта ће у запис ући обисерено јутрос новом истрајношћу. Неке ће ноге сигурно у неки сутрашњи дан овуда проћи и оставити свој траг у моме трагу. Била би то издаја да будућег намерника наведем на криви пут. Све што је срочено овде мора носити печат јасноће, сигурног путоказа, и вредног напора промишљања. Не питајте зашто је неко и негда ово записивао? Запис треба да дарујем у наслеђе незнацу који табана по мом трагу уписујући и свој. Повода има, намера је ту, а и разлози не недостају. Пролазе умовања, а записи остају. Траг се у траг слива, да се трагања продубе и зававек урежу и упишу у баштину поколења. Хоће ли оно, или неће бити достојно, то није моја дилема? Где се вреже сумње, ту нема места искреној предаји. Бистроумни и наивни не сумњају. Пророчки промишљају и детиње верују. То би се дало звати врлинама, а не маном. Добро разумем шта је мени небо даровало, и по тим промислима исписује се лична животна прича. Тако је било јуче, тако је сада, а тако ће бити и надаље.

Позван да градим а не да разграђујем. Позван да стварам а не да рушим. Позван да мењам а не да каменим, мењам колико знам и могу, градим а не разграђујем, стварам ново, и не рушим раније створено. Само себичњаци чауре и егоистично згрћу за се. Учаурено и окамењено најзад само маховина препокрије. Чаури и камењари нажалост, ипак нису срећни, као они који себе дају другима без остатка. Највреднији су они цветови што на камену процветају. У усамљености својој познају се и издвајају. Просто и јасно речено, реткости привлаче поглед. Док се и посебни цветови у мноштву осталих цветова на цветној ливади лако изгубе у мноштву. Бити јединствен и редак то је оно право. Сведочи вам ове истине истинити делитељ, који делећи множи, а не ситни и дроби. Они који ни мрве неће дати ближњима од надутости своје и ждерања брзо цркну. На супрот њима су дуговечни и благородни, са даровитим рукама и чистим и часним срцима.

Свако цвета тамо где поникне. Свако плете свој гајтан. Неко за украс на раскопчаном прслуку, а неко за омчу око врата. Витез и витештво нису што и потурица и кукавица. Прозваше ме витезом уметности, зато им хвала. Титула је истински тешка, и ваља је носити као оловни панцир. Но у име тога, радост на штиту части није оловна. Витез и штитоноша неће осрамотити титулу, ни одложити штит, ни по коју цену. Тако је то, кад си под знамењем. Знамење се заслужује, а не купује. Песнику су његове песме највредније знамење. Знам да знамените најчешће забораве савременици, и да то бива жалосно. Но патина никада не може да прекрије сјај и лепоту знаменитих. Искуство и историја сведоче, да увек дође време у коме знаменити запламсају небосводом човечанства пуним сја- јем, као новоспознане звезде. Има ли шта лепше за дивљење од непрегледног звезданог неба? Убројити се у звезде није дато свакоме. Пада ми на ум народна изрека по којој је пут до звезда посут трњем.

Гунгула се разбудила. Троношка је измакнута. У празно висе обешене идеје. Шта ће се догодити док се буду клатиле на ветрометини? По самом разуму тешко је докучити праузрок овој ујдурми. Глуво поимање замениле су гласине дрекаваца. Језу је тешко слушати. Гине у зебњи преварени дан. Шта носи остатак прибежишта, ко ће ми рећи? Прибежиште и није заклон од зла, но покисла шиндра. А прозеб се у кости увлачи. Овде је саучешће одавно минуло. Потпис катранског црнила на огубареном лишћу завичајно се удомио. Господари иста посивела слика на све стране. У гро плану скитница и просјак грчи празне руке. Голубије сећање се врежи под балконом самоће. Од јуче се нема куда пред законитом нуждом.

Губимо се у маштањима нестварним. Преварно нам је осећање блаженог тренутка. Он је уствари осудни час. Следећи корак води у бездан. Каналише се погубни ток. А он се неда свести у једнозначну петљу. Ко и како бунари по успоменама да их испреврће по порубу и окачи на сеоски плот? Које га то задовољство нагони на преметачину? Успомене нико више не може да сакупи са родољубне депоније. Опомена се цери са тужног бреста крајпутника с леве стране друма. Гладишевину је тешко истребити. Гули се тужно ознојен ум у безумљу удаве који га потискује под воду досаде. Малверзације су уносне и сваковрсне. Имамо много експерата којима су преваре и проневере једино занимање. Лешинари се увек занимају само за туђе. Развучена дроб заудара од злурадости. Галопира зло узводно и нагиње у стрмину. Бољитак не очекује уветована нада. И њу су раздробили канџама грабљивим идиоти. Наврзли се и накотинили ови несмајници па миле одасвуда.

          Мој гајтан није поружњао. Чини вам се да су се мисли разбежале и растикале као пилеж пред олују, али нису. Ово мајчинско крило кадро је да их сабере и сачува.И ти се чувај од чаурника и камењара. Они су све опаснији кобци који вребају плен. Плаши ме помор. Урлик којим покушавам да се огласим нема ко да чује. Истрајно браним да ми овај запис не однесу вртлози олујни. Будући намерниче, ово је пут којим се ређе иде, али у истину није криви пут. Ступај по њему, моје искуство биће ти сапутник, а не злокобна сенка. Најзад, намерниче знај, свака гунгула једном протутњи. На заосталој пустоши тражи необорене путоказе, оне који су запечаћени и оверени мојом вером. Природно је да сутра она буде и твоја баштина на коју се можеш ослонити. И твој раскопчани прслук ширит овог витешког гајтана нека краси. Витез уметности како је произведен тако ће и тебе произвести у наследника реда витезова. Срећно ти витештво!

©  04.09.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com