ТРОПЕВ НА НЕМОМ ПРАГУ

Злобном старцу Налим Вуку

         1.         

Касачи чудни касају набреклим умом

Низ пораза мимоишао се са друмом

Искидани гласови дозивом се траже

Језик се завезао... У ћутњи дрхте страже

На месечини белој чами головрат створ

Облаци тмасти некуда журе у ниски смор

Праисход тучни гине за ињем затурице

Све је умукло бесаном жудњом грлице

Гороломно успење од прекјуче занешено

Који би песник збрао у несрећи раздељено

Док сиротиња дрежди пука под месечином

Затрпавају нас злокобе здушно са урвином

         2.         

Питале су бојазни скупљену незнану срамоту

Куда даље стићи... Пристиглу до краја живота

Како бити жива ватра... Ко ће на вечну уроту

Чему изговори... Лажна причо старог идиота

Блентав умом старомодних речи безуб чова

Од брбљања десетлећа просте песме шкраба

Злобни старац на немоме прагу кварног зова

Гадан здушник злокоба за себе несносна татаба

Сулуд још се гласи уз дрвљаник трули по иверју

Саможивим егом подлац гнусно збори и тењезга

Тужно звечи збраздана челенка прозукла у неверју

Горчи му црвљива воћка и она сама црна мрезга

Налим Вук вучјим гласом моју дољу разјарује често

Док  улизице повлађују сујетнику за сујету му криву

Подвалом окупира оснивачка права на клубски престо

Клубаши преварни жању маглу и мемлу метиљиву

  

         3.         

Оваплотила се истина... За моје риме нема злог тумача

Давно сам изашао из зверињака... Минуо све туђе таме

Ново се слободоумље жари у пепелу испод мога сача

Песме нису усплахирене сиротице ни остављене саме

Неминовно је да са човеком узгред и време остари

Докле неизбежни сејач да смртна поља још засејава

И распад низова се свије у мучну мрљу што господари

Недам да ми дух рани на концу клоне и вера малаксава

Урезао сам све трагове личне... Има ко ће да их следи

Рођени тучак обгрлиле су латице цвета... На родној страни

Разродиле се дивоте по раскрућалој крошњи...Труд вреди

Нећу допустити да ме загуши закоровљеник марионета

Плевим поетско поље да кукољ не пева на овој њиви

Брижно молим да се оплоди све што се плодити може

Наше забране зајазио је уклети губар мучки насртљиви

У песми нема места за ситне душе... Нека се још гложе

Остављам заробљенике у њиховој сујети до скончања

И Налим Вука... Дроб и душа су му кварни до сржи

Хвала великом Богу што татабе и гњиде са пута склања

Усуд им се јежи... Увелу траву слана правде већ пржи

  

© 07.09.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com