ВРТЕШКА НИКАКО ДА ПРЕСТАНЕ

Једва да сам свестан њене злурадости црвљиве

Оно некада грлено небо самоћом се надвило

Напале ме неке чудне језе по истини тугаљиве

Мука ми је како да обојим дан невољни и црнило

Хоћу да се уздигнем изнад једне простакуше

Она ме злобно смуљује у давеж њеног хира

Што с вечери плази пољем пречисте душе

Моје срце у сваком импулсу увек опрост бира

Измети разни засипају земљане и земљу худу

Сваки дан се немилостиво јавно фекалише

Ко све није зашиљио оловку у свом разблуду

И ко све и свашта овде и тамо прозукло пише

По загађеној земљи у смраду изметнуо се измет

Коме се све не по срећи да га полуписмени хвале

Збуњује кога сада лицемерно служи тобожњи кисмет

Осоколила се разна боранија па збиља нема шале

Колико ли је несрећника што балаве своје бале

Докле ће измет да измеће ружне и подле земљане

Отежали су... Земља не може више да носи „але“

Расули се обручи земни а вртешка никако да престане

За тили час и ноћ црну ко печурке ничу пре но сване

Пружају губаве руке да сиротињски лајк испросе

Подарја своја жучно завијају у ружичасте целофане

Врљају жито и клашњају по стрну туђем у своје откосе

Ко још од Вишњег проси чисту памет и уздарје талента

Не маре што им измети разни засипају бронзану главу

Умишљају попрсја своја на врху сумљивог постамента

Јуришају немилице изданци с покличјем за пролазну славу

Знају... Али не хају… Збирају је бучно ништавну и ташту

Претачу глупости у ситна слова недостижна великог досега

Клептомани краду све од реда чим им ишта заголица машту

Ретки се усуде да осуде прљаве појаве што се ваљају иза брега

Простакуши не држим слово... Она је устоличила своје лажи

Сујета прска маглином заразу језика... Гуруи учестало руже

Засејану истину поетске речи у трулежи гину згужвани багажи

Сурутку њену кусати нећу из њене сиротињске балаве муже

© 18.09.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић 

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com