ДУЈА ПОКВАРЕЊАКА

Са гумна вреве сазив ума гурнуо је у нулу

У сплет трске разводом опкладе да труне

Јадиковке не помажу... Свет нам је у расулу

У крај друма љутићи жути узалуд се буне

  

На судару трпно плаши дрскост исте језе

У коси збуњенога царства са маглом сивом

Испредају се језиве легенде и страх очај везе

Нема дозреле свести... Опхрван сам наивом

Размилели се скакавци покошеним пољем ума

Покварењак је априору одузео искљчиво право

Песник одважан подиже глас буне због зулума

Док узурпираном земљом осионо господари ђаво

Од досаде тежег посла нема... Лењивци мрморе

У мемли тињавој влажне очи несном колутају

Рашље бездана зјапе... Вртлози свијају уморе

Душа ми је у носу... Зли језици опако палацају

Заблуда пораз не признаје... Воља кути отуђена

Болно је гледати истину одвећ дужну у процепу

Док по пустоши лута неспокојна горча од пасдрена

Пијучу голуждрави птићи... Ко да докаже акрепу

Да сунце сјајно восак топи а блато камени

Он образ продаје будзашто у дану јефтиноће

Људскост је давно пала... Част је на стрмени

Река понорница у пени злобе тупо клокоће

Не касни допев почетне строфе и наслеђе ми нарави

Докле ће зарђали мандал дреждати на капији света

Острва моје прошлости да не населе тупи заборави

Још једна стрела смртна из лука живота је одапета

Кужни пород се подло одродио од прамајке... Судбине  

Саборишта разума гину... Давно су јавно пала у чаму

Умножили се по кожи ожиљци и ружне одеротине

У потуцању не расчворих ни једну његову заврзламу

Осакаћено време на мртво завезани чворови жуљају

Овешталу обућу штавну опуте  једва држе уз глежње

Мој бешик искоби са празном сламљачом ветри љуљају

У плесни паучине... Храстови и гробови тамниче тежње

На закоровљеном сеоском гробљу старине... Легла гуја

Оставила су свлакове беле уплетене ко седе плетенице

Мучно је кад те оговарају погана уста... Осећа се дуја

Покварењака... Смрад свуда разнеле стрвинари птице

©  14.09.2015.   Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com