РАШИВЕНИ ПОРУБИ

1.     СВЕШТИЛО СВЕТОГ РАЗУМА

Опало лишће по угловима збрано трули дуго. Коси заокрет јаве бежи у тупом вриску. Нико се у овом часу због губитка неће узбудити. Празнина је законачила на свратишту дангубника. Плитким и тупим мудровањем узалуд је дозивати мудрост. Тупо  подрезан опиљак савести креће путем у расток. Сочно а промукло казивање у неразум се разбежaло. Првина смислено таји свој рођени час од уљеза.

Седефни приберци су огуглали на опоруке и забране. Врло кратко траје повезница у свештилу светог разума. Заплет осаме мути бистрину с повечерја у себичном собичку. Злобне колевке разбраћеника крију ујдурму. Трећеразредне сподобе по нагону упале кваре визију пута. Разливеним меандрима гребени оштро секу прилеглу измаглицу. На овом решету густина заборава се неда просејати. Тече промисао чекаоца истине из заповести у заповест.

На прочеље издужене сенке изненада избија нејасни профил. Кривотворене искре варниче иза судара косника. За јужну половину поноса није факат. Раскројен крај не може да се састави. Погруженом ставу душе преостаје да разноси крхка сведочанства сећања. Она се не подају вертовима као стари брестови међаши. Устрептала казивања неће да тињају и вену у лелујања. Докле ће грешно новим грешкама да се поткива? Заиста није лако докучити треба ли остатку суђаја предах или посланство среће?

Давно смо превршли меру па нам покајања слабашно кубуре. Опрости су све ређи и невештији. Густиш сујете уврзао се око довратка усана. Столовања се угињу пред  превисоко наслеђеним поносима. Зли гласи ко лавежи кужно завијају око поноћи. Бубуљице се распућем несрећно роје по целом пољу врућице. Како дочекати зору док ко последњи сиромаси одумиру ови позни часови? Тумор ума нараста ужурбано. Оставиле су ме речи. Не замерите ми на немости. Рани мраз је спржио све пелцере душе.

2.     НЕ ПРИСТАЈ У ИВЕРЈЕ  РЕЧИ

Шта моје искуство истинито закључује? Касно је разбудницу возати по прошлом сну. Гледам како се облутак завидљивог чаврљања ваља под снагом таласа.Чуди ме како су се тако брзо рашили поруби приче. Не замерите сузама што капљу. Прогон сумње наваљује до пренеражених листова трајања. Глистаиво избориште мучи се да посрнули трен врати у постојање. Радијус кретања тмине све је шири и туробнији. Губитак познања неосетно свиленкастим путима маглања хрли у непознато. Паукове нити намножиле се овом нашом пустаром.

Игроказ превратничи громиља одасвуд дангубничку заклетву. По првом радијусу  сказаљке ума описан је зрели круг истине. Вашариште постаје све залудније. Од тако свеноћног добовања олука самилости једва се чује жубор брига. Апсолутно искључује привремено. Бележим трећи покушај залуталих мисли да их скрасим наузнако. Од мене до опкладе превелика је даљина. Језиво је сведена у посмртнички понор.

Нисмо се одавно барабарили раме уз раме. Нисам ни пожелео да ти истински јемчим колико сам бољи од тебе. Ривалство је само твоја окупација. Ти си препредњак и тешко те је држати за реч. Нечитки су ти вандализми. Сви твоји графити исписа оставили су дубоки траг на мојој меканој души. Одавно сам спознао да скота не треба прозивати. Он се увек сам јави. Докле ће трапаве и трепераве речи да паперјају ко облаци ове ноћне измаглице? Зашто смо срушили односе, то само ти знаш?

Надланица је помодрела у сливу набреклих вена. Нећу ти допустити да се напијеш мастила из мог набреклог крвотока. Азбуку су ми покрали туђи скаквци из синоћнице. Опет је пажња ума ослабила у дослуху са слабим видом. Грубо узрашће претиче наносе туге и затрпава видокруг језивим налетима зла.

Оставио сам самоћи право да егзистира. Допустам јауцима са северне свере да гуглају преко мрких гребена. Апокласи су још недозрели за сурогат времена. Бременита и времешна жена уклетницу носи у повезници избледеле мараме. Наносили смо се марама тужна историјо наша.

Уским колосеком заборава прошли су сви далеки возови изнурених сећања. Пропустили смо последњу прилику милости. Безосећајниче чујеш ли опомене? Не гули кору са младара. Пусти га да пропупољи. Душник се згрчио пред криком и вапајем. Никако да изусти речи покајања.

Мој изабрани савет душе има став. Нећу се светити црепуљашу ни пепелишту. Небо ми је дало необичан знак. У потрази сам за врсним тумачем. Може ли раније искуство да ми га протолкује? Нисам склон да нагађам. Но, у истину не знам какав се у твојим недрима запис крије. Узалудан је то посао.

Гарежи овде ти није место. Засипаш ли ме из наума. Не познајеш свој вакат. Журиш да полегнеш опоре мрке честице по белини мога лица? Хроничар циклуса није ми казао коначну реч у којој се понавља твоје падање. И иверје речи упоредо са гарежом засипа ме немилосно.Ту сам на педаљ од дувара илузије.

У знак одбране сви препредењаци не зборе истоветну своју нечувену докологију. На овој катерди је збрка од невиђене гужве. Тебе кога ће задесити прилика да три пута зашиваш овај поруб умољавам да ме не изневериш. Издајства су одувек била и остала погана работа. Камелеони су свуда око мене. Маскаради се не назире крај. Рашивање поруба иде даље. Стиже ми заповедно последња опомена савести: - Не пристај!

3.     ГДЕ ЈЕ МОЈЕ ПРИБЕЖИШТЕ ?

Високи разбор тренутка увија своју мудрост у лево ткање. Критична поетична тачка не познаје своје постојање. Изврнута навика клизнула је у апатију. Колико још навода треба свести у доказе? Било би жалосно замрсити ток приче до самог бесмисла. Рашивен поруб зјапи свом тугом.

Задњу опоруку су однели праменови магле иза залеђа. Све је некао у неочекиваном поредку обгрљено заборавом кренуло у супротном смеру. Падају окрајци жеља у саму пустошну симболику. Готово увек будућност се врло лако изјалови. Колико пута се може преварити моја наивност?

Опрез није заспала у предсобљу душе. Нећу допустити да се ушуња превара и да ми крадомице подилази под кожу. Сумњиво јутро увијено у маглу као да није одмакло ни за јоту. Све је невиђено замршено. У ово клубе ни једна истина не може да се угнезди. Ја жарко желим истину у гнезду живота. Пут до истине је зарастао у чкаљ лажи и подвала. 

Каријатиде на могили сетно стражаре са свим ожиљцима. Раселине су одавно велике тајне. Куда иду ови распути? Хоће ли уснули брег да се одрони? Зановетала су ту да чекају уклети дан. Има ли кога да уздигне постулате вредне живљења? По мрком своду неба грудвају се и гомилају облаци. За њима и јато чавки савија свој лук.

Само ја не знам где ћу заноћити. Наивчина је поново упао у нови пораз. Порази су вазда бројнији и немилостивији. Поуке живота су тешке а лекције се споро уче. Питам се баксузлук или суђај, ко ће га знати? Тешко је убогом створењу да се провуче кроз иглене уши. Ко нам је ову тескобу скројио?  Порубу нема спаса. Игла је изгубљена. Много је овде излизаних питања а ни одговора нема. Где је моје прибежиште?

©  децембар, 2015.   Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com