ОДЈЕК ПУТУЈУЋЕГ

Тешко звону гласом путујући и паметном лудог слушајући

Коме сам ја сада потребан?

Њој! Не. Ње више нема. Преселила се у вечност...Она је сада моја неумрла љубав.

Њима! Они су одавно отишли из породичног гнезда. Свијају своја... И њих љубим.

Коме сам ја сада и овде потребан?

Окружењу! Не. Оно је као негостољубива прашума. Наликује на зверињак, само што је окрутно људски.

Друштву! Друштва више нема. Раздружило се. Свако животари и глувари сам са собом.

Коме сам то још ја потребан?

Себи! Тешко појмљиво. Ни себе самог више не налазим. Увек се питам служим ли ја животу или сваковрсној глади која неумољиво тражи да буде утољена? Преживљавање нам је свима судбина.

Очима! Не. И оне су потамнеле. Поглед жеља и жудњи сваким даном само чили.

Гласу! И он је све тиши и немоћнији.

Рукама! И ове руке су попут дечијих, очито нејаке. Тако су пре времена окраћале. Једино ме ноге још носе. Камо? Куда? И докле?

Коме сам ја заиста потребан?

Повременом другару рачунару! Истинито али болно. Других другова готово и да нема. Познаници нису исто што и пријатељи. Кажу да је он прозор у свет. Нажалост, општа људска себичност и апатија су затворили сва врата и све прозоре. Пријатељи и комшије где сте? Неутешно је и друговање са рачунаром, али ипак када се стварни свет загубио ту је виртуелни, и ако често нестваран. Ту је да се привиђа, да мами, да заводи. Овај други свет сеје илузије. Нисам једини који у илузијама омркава и свањава.

Требам ли мојој соби?

Нисам сигуран. Мој осамљенички кутак није једини бетонски кавез у које су се многи људи нашли. И бетонски кавези су многима предодређени. Овде ја само коначим. Жељан авлије и ширине дању из њега бежим. Бекство није издаја. Моја соба може да траје и без мене. Њене ствари никада никуда не одлазе. Хиљаде књига су ту. Само што ме нису затрпале. Бојим се да и моја библиотека има неизвесну судбину. Коме ће сутра допасти ако не буде легата? Штета за три библиотеке у једној, и штета за ово једино благо годинама сакупљано. Ја сам био и остао само човек књиге.

Коме сам ја заиста потребан?

Понавља се ово болно питање. Недам да ми ум замути. Шта су године до трен према времену вечности? Знам да и године нису више што су биле. Све су више жуљне и тегобне. Зашто их човек сужањ сабира? И ја сам их сабирао. Нисам хтео и могао да их распем. Било би то неразумно. Васпитан сам на скромност и захвалност на малом. Ретки су они једном скромни вазда скромни.

Још увек лебди питање коме сам потребан?

Коначног и потпуног одговора нема. Необориво стоји сазнање да свему има време. Велика је и истинита древна библијска истина „да има време кад се гради и време кад се разграђује“. Волео бих да у неком другом тренутку запишем и кажем вам моја промишљања поводом ове и многих других вечних и крунских библијских истина. Ја сам верујући човек. 

Признајем да нисам песимиста, а ни олаки оптимиста, и ако је данас тешко бити на једном или другом крају амплитуде. Заблуда је о постојању златне средине. Шта су људи без става? Мислећи се од следујућих разликују по куражи да постављају питања, да су трагачи и сањари, да промишљају и размичу хоризонте, да имају визије, циљеве и идеале. 

Данас се на сваком кораку сусрећу људи чији је поглед прикован за земљу. Летаргија је чини ми се болест већине. Већина није и не мора бити у праву.Часно је бити изван руље. Свако је рођен да буде оригинал и уникат, а не копија.     

Коме сам, људи моји, ја потребан?

Никоме и ничему! Можда је ово сазнање пресурово. Нека и оно буде под упитником. Али под упитником није истина да сам ја на силазној путањи. Иза мог и сваког другог „трећег доба“ има ли четвртог? Ко је то људски живот поделио и овенчао поделу на доба? Човеков живот није само жито да прво ниче, потом расте, и на крају зри. Не поричем да у коначници је ту аналогија жетве српа смрти. Питање смрти је велика не испричана тема кроз сву историју цивилизације. Из тог разлога одустајем да је образлажем. Далеко би мој запис отишао, и одвео би ме незнано куд.

Враћам се низу животних доба. Иза трећег неко „четврто“ доба могло би се звати доба развалина, осипања, нестајања, доба праха и растура, али то није доба живота. Сваки живот се са прошлим даном редовно круни. Године тако брзо позобају сваки дан-зрно. Кочањику чека гомила трулежи.

Коме сам ја потребан?

Немоћнима, хендикепиранима,слепима,младим ствараоцима, маргиналцима... Одиста њима да. Човекољуб и хуманиста не може а да не буде то што јесте. Још увек ме испуњава мој волонтеризам који и ове зреле године некако оплемењава. Истински ја живим много више за друге, него за себе, не само у ове дане, јер сам живео, живим и живећу. Тако дарујући се другима од као знам за себе, делим зрнца радости у њихова срца и збирам их у своје. Не треба ми по овоме ни слава ни хвала. Рука која даје увек је изнад руке која прима. Хуманост не сме и не треба да труби. Пустићу другима да је гласе и да причају о њој. Ја имам своје име и то ми је довољно. И промишљање о имену вреди споменути.

Коме сам ја потребан?

Имену! И име кад тад одлази у заборав. Све ће ређи бити спомен у мимоходу прошлог имена. Када избледе дела, слике, песме, успомене, избледи и име. Ако га сутра неко други и буде носио он ће бити он а не ја. Име је наслеђе без суштине прошле личности. Када умре личност са њом веле неки све умире. Када се прво потре и задње се потире.

Коме сам ја потребан?

Загушује ме сазнање. Живот у животу умире. Има ли нечега да траје и да живи. Има! То је моја уметност. Више од пола века је стварам. Ту су моје песме, приче, записи, цртице, дневници, есеји, осврти, прикази, рецензије, дизајн и још којешта друго. На решету времена као једином валидном суду вредности ако опстане живеће и трајати. Верујем да писани спомен маховина заборава може прекрити, али и да ће се неко негде осврнути да је разгрне. У тој вери, у овом децембарском дану осаме рекох овој белини папира неке од мојих промисли, и не дорекох све. Коначног одговора нема. Дан је на заходу, а судбоносно питање коме сам ја потребан, и даље је ту. Нећу му допустити да ми ум гиљотинира. На крају не могу вам рећи ко ми је украо пањ. Ужа још нису отпуштена.

Ненадни врисак је прекинуо смртоносни сан у глуво доба. И ова ноћ осаме је болна. Сањам ли ја то стварност? Далеко је до зоре. Остављам теби незнанче овај запис. Не очекујем ни твој одговор на све моје овде исказане дилеме. Не потребујем твој одговор, будући да ће и тебе једнога дана у неком твом трећем добу сустићи исте дилеме на исто питање. Коме и чему си и ти потребан?

Моја оловка се исписала, па ми се кида траг рукописа. Не чудите се што је овај пролог постао епилог, и што почетак нема исчекивани крај. Сабеседниче мој не обећах ти наставак, будући да би то било понављање. Ја се нећу понављати. Понављачи су окужени. Трезвен сам и при пуној свести. Сва ова моја промишљања нису лудорије. Једноставно, прихвати и ти, да промишљањима нема краја. Ово је био само један одјек путујућег. Тешко звону гласом путујући и паметном лудог слушајући.

©  20.12. 2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com