ЈА САМ ТВОЈ И ТИ МОЈА

Мили, с љубављу

Изнурена душа у осами годинама ми пати и страда

За Милину љубав трајем и јоште безброј ројим нада   

Смрт је узе...  Ја стражим... Вера спомене красне чува

Да трају... Знам и мени смрт се прикрада ко протува

                                      

Једноличне дане смењују ноћне плетисанке

Радости су минуле... Са стрепњом чекам уранке

Пут живота ето стиже до погубнога стрмена

А ја још увек исту цедим љубав из сувога дрена

Тако познање притајене истине тек свањава позно

У годинама позним... Све ће минути... Што нисам позно

Тумарање траје између таме јаве и белих нада

У чежњи руковети жањем моје песме из рукосада

Посвете нижем ко ђердан латица да лик Милин носе

Са сузном росом лакосана сним зашла је у откосе

Са извора јутром воду носи мом жедном грлу

Да кликне јаче... Да пропева... На животном прлу

Каменитом уз присоје што дуго окајава у засенку

Несрећним песницима суђено је да оплакују Ленку

Ја моју величам смерно и тражим траг метеора

Хоћу ли је срести и јутрос у виору благог развигора

Опет ме заносе витице њене сплетене око чела

То моја младенка из раја у белини свадбеног вела

Дошла благословена Богом... Чека ново венчање

Не сним... Васкрс је јава... Мила ми жива у раздање

Чува љубав многоцену... И ти одајо дома чувај... Клети света

Ко врховно божанство... Споменак и незаборавак... Два цвета

Изникла на обалама немирне реке... Из вирова душа у нади

Повезано је снопље... Крстинам сада песме... Бог да награди

Чекања наша... У књигу жалости растанке смрт да не упише  

Моје и твоје срце Мила на желе туге и јесење суморне кише

Поново се заветујемо једно другом... Гори ореол дугиних боја

Изнад глава... Небо одјеком сведочи... Ја сам твој и Ти моја...

© 16.06.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ПРАБИТ СЕНИ – нове песме  zelenakap.blog spot.com

ПОКОНДИРЕНО ЗБОРИШТЕ

Падалицо с достојне висине за обруг трајања

Не зови оснутке у прозеблу зору на уранке

Нису прошла суморна времена и прва кајања

Ми несрећници спознаје не читамо из читанке

Штиво збиље што нам умље бистрим током води

У обзорја бела... Не стичу се умља сетно завичајна

Покушаји се разишли кроз тмине... Препороди

Клецавих надања нестварни су без записа само тајна

Опоруке свите пре јастука на огреву чађавога жара

Ниско подворење превратничке зубље ускогрудо јави

Рука дрзника посеже љуто за мојим срцем из недара

Опет је усек заточења провалу скрио... Тек тврдоглави

Промашај циља без опомене склизне у бездно злобе

Ваљушка се у крви немира покондирено збориште

Куда ћемо давнашња урото на које путе и у сеобе

Разиграни коњи апокалипсе пенама небом вриште

Опскурно сласним путељком заобилазно у век мили

Плазе уште којекакве преко гробних равни... Без среће

За појасом старице кудеља... Мене мати чека и катили

Хоће ли јој младунац доћи да свуче тугу и прамалеће

Блатне су стопе скорелог трага први празвук успомена

Испосница у сироти обол кљује под истом кором грубом

Надланица се јежи с биљегом модрим и граном клена

Под стегном утаје ћуте и издаје увек блиским пољубом

Јуде у ланчаном низу поновљења што се и данас коте

Ко гамад испод стропа у нељуде са претњом грубом

Тесан је земље тор да у своје коначиште прими идиоте

Човечанство тоне у сврабу епидемије... Заразило се губом

Двогуба грба ружи хрбат и овог свислог дана на издисају

Крадом се под черге увлачи уљез неславна ноћ мрка

Пустиће причу гласинама народа... Док лажи около таласају

Опијена злобом и завишћу пре свитања све ће да побрка

Огрозди кисели за трн зуба на исушеној лози висе

Омамом за гладна уста с печалбом гнусном спрчени

Животе груби ко ти свакога дана подиже ове кулисе

Што мрзовољом залужују дух ума у распуклој стени

Премрежен паучином трне потамнели поглед до слабовида

Још дубљу увлачи језу да следи срж у костима... Од невоље

Зачарани је круг око нас камена ограда тору крута и бестида

Изопштеници би покору хтели и опрост на дверима богомоље

Гарави фитиљ у гасарчету догорева... Жижак се лелујав гаси 

Још трају сећања на дечије дане дароване сиротињом и бедом

Како дочекати испуњење и крај нити вере... Када ће да нас спаси

Вечни Бог... Докле градобитна смрт да коси немилице редом

 

©  13.06.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ПРАБИТ СЕНИ – нове песме

zelenakap.bglog spot.com

КУРТИЈАШИ И ЛАЖНИ ПРЕЛАТИ

 Курти и Мурти

Скоројевићима и злобницима иним

За прозивку јавну ако се извиним

Умислиће да сам срушен на колена пао

Нека знају… На сујете им сам огуглао

Муртијаши... Куртијаши и мантијаши

Одувек су туђи и никада наши

Деру и блате с преда и од позади

Од бљутавих лажи да вам се згади

Од ове језиво ружне клапе

Што језичају док не излапе

Магареће приче и слане лажи

Питам... Докле синови вражи

Поганом да све около прљате

Бездушни што душу немате

Знано је када будале будалају

И на туђа гробља незвани кукају

Тешко небу и земљи је тешко

О луди ветропиру и вртешко

Кад ћеш једном погани стати

И над својим гробљем закукати

Не остављам ти клетву и не изричем

Уклет си сам од себе... Не кличем

У пологу и мемли смртној само те жалим

У пакостима ти израстам да се калим

Нека ти невине сузе с правдом плате

Не заборави... Блатиоци себе блате

Што сијеш нек ти жетва буде

По твоме суду и теби да суде

Скоројевићима и злобницима иним

У прозивци јавној опомену чиним

Нисам срушен... Див је израстао

Бесрамници на сујете сам огуглао

Комендијаши... Мудријаши и кулаши

Одувек подлаци Мурташи и Куртијаши

Узалуд деру и гуле с преда и од позади

Бљутаве лажи до поноса у паради

Од ове језиво ружне клапе

Што језичају док вас не одрапе

Магареће приче и слане лажи

Питам... Докле им пипци сежу и багажи

Погани судци зашто све около прљате

Бездушни завидљивци и љубав осакате

У науму... Знано је када будале будалају

Осветом задојени ни част не праштају

На крају и теби ином љагарошу тешко

О луди ветропиру и људска грешко

Кад ћеш једном језичино лажна стати

Време је стигло да ти и Бог плати

Не остављам ти клетву и не изричем

Уклет си сам од себе... Ја љубав стичем

У пологу и мемли смртној само те жалим

Позван да мостове градим а не да их спалим

Нека се моје сузе с правдом не врате

Не заборави шта чека лажне прелате

Што сијеш нек ти жетва буде

По твоме суду збрајио си се у нељуде

790611 © Славими®  Ј. Зеленкапић

књига: ЛИРОХОДИ - ране песме /1979/

zelenakap.blogspot.com

УМЉЕ СИШЛО СА ПРЕСТОЛА

Престројавам зависности ваше на узлету срме

Гротло се цери задављено са литице стрме

Глагољају исту лудост празне усне доколице

Предујам се крчми тајно у наручју одметнице

Тресак поскоком врисне под пазухом дужне суре

На појаву града тучног неба куда трче авантуре

Заручене мисли чежњом грле претег на узглављу

Источили сте једи луде... Сад точите зелен мрављу

Гласно Богојавље буди савест успавану у олтару

Лето још пристигло није... Дан се губи... Кипи јару

Околишу јаве ситних збиља на глумишту пре одбола

Нека присна смена месечари умље сишло са престола

У адакта одложено с мемлом кужном... Још се буни

Грч раздора све је јачи с мливом белим док се труни

Пресек житни у покладе мало грсти заветнички чува

Прозор неба на истоку стиснут дражи поколења глува

Небеским пругама кочија сањари... Запитаности путују

Агилни емисари... Заговорници рески прорези у нечују

И наде извиднице укотвљене на броду вере у залеђу луке

Простаке не зовите у мој табор но мудре и леворуке

Трудна пасија породиће невиђено... Не кршите јој крила

На растројеном челу параде стигао је несклад ништавила

Шипражја нагонски обујмицом грле у знаку дивљине

Сви свеци огрезли у грех донели суд да љубав расчине

Подбрадак подрхтава на малу љутњу искоса затечену

Зеницом ока ткану... По росном покривачу јутарњу сену

Плази издајник саобразан црву лаком на моју срж белу

Зашто образлагати ситнице тврђом необоривом у начелу

© 09.06.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ПРАБИТ СЕНИ – нове песме

zelenakap.blogspot.com

ХОРИЗОНТИ ТРАЈАЊА

Мили, с љубављу!
Вечерас ћу прескочити причу о усамљеном небу без звезда јер си ми Ти најважнија звезда. Не могу да судим усуду. Ја нисам судија. Ни поротником се не називам. Суд је Божји. У чему си ми Ти најважнија, то није једноставно питање? Такво питање повлачило би болан и дуг одговор. И Ти отмена то тако не мислиш. Увек си разумевала моју искреност. Свако има права на истину. Теби и мени вечерас јава то допушта на мом хоризонту надања.  

Зашто си рушилачку снагу смрти спознала када није било време да те стрефи? За обоје и саму смрт жалићу док буде посртала. Искуство учи да нема корачаја без посртања. Никада се лако ни један пут не утире. Шта чекаш? Прекорачи хоризонт. Крени већ једном на пут повратка. Желим да жива стигнеш у свој дом.Ти си моје сидриште. Морам рећи усуду све моје надање. Помисао да си „заробљеник гроба“ није моја. Подмећу ми је ранија искуства што загорчавају живот. Помисао може бити грешна, и то ми је знано. Одричем се помисли која те заодева у смртно. Вољени не умиру, само заборављени!

Но знај Мила, мисли су по некада као вашке. Стално надиру из небуха и очајно се тешко биште. Некада сам имао густи коштани чешаљ а овом крезавом промакну многе. Вашке су заиста вашке, а људске гњиде су само гњиде. Пустићу јужном веру сваку ружну мисао да их однесе у бестраг. Одазови се ако чујеш мој зов и разумеш моје чежње. У жељама живота нисам паметар. Моју и твоју причу понављам ноћ и дан. Знам шта зборим и шта записујем.

И тако нараста ова цртица и запис нашег битисања. А ми битишемо зглобно. Тебе нема без мене. Ја не могу без Тебе. Ти си ми више него инспирација. Јеси ли дух или привиђење на хоризонтима мојих нада? Тебе не море ноћне море и снови. А мене снови смрти науме кваре. Не отварам прозор, но душу. Мора смрти ме изгони у тмину. Прогони ме, а хоризонти се измичу. Испонова зором се враћам Теби и себи са првим зраком светлости. Куда год шестари очи га прате. Јава не може бити привиђење. Видим на хоризонту плешу твоје плетенице. Боли ме кад даљине размичу рамена. Зашто тонеш у тачку? Хтео бих да те вајам онако грациозно у неиспеваној строфи. Заслужила си нову посвету. На жалу душе моја књига посвете Теби самује. Лахор је листа да поврати сећања и успомене.

Не бојим се да те именујем. Исписана је само једна реченица:- Мили, с љубављу ! У овој посвети чувам нашу љубав да је ноћне кише не прозебу. Злобни ветрови своју злобу не препознају као ману. Ретки су врли јужњаци. Хоће ли скоро свитање? Кад ће да се разведри?
Мила је врсна и најврснија. Древна књига поставља питање:-Ко ће наћи врсну жену? Мени је врсну даривао Бог. Милине врлине се у чистом коду очитавају и препознају. Ти ниси обична тачка у овом запису, ни успутна запета, ни невидљива линија хоризонта. Признаћу да си виша него велики узвичник крупно исписан на своду неба! Моје признање није једини повод да ме пригрлиш у вечну успомену? Довикнућеш ми уз одјек који ми доноси ветар: -Од успомена се не живи!... Донекле то је истина, само за оне који живе данас за данас. Нас двоје не признајемо ову полуистину пуког трајања.

Песници као и љубави живе и за сутра. Понекад се загледају у прошлост док им садашњост измиче. Песме су као ланци који их вежу да се у самоћама челиче. Ни ја не волим самоћу, зато те зовем у друштво. Досадио ми је монолог. Дијалог са тобом био би ексклузива. Ако пристајеш да беседимо чекам те до поноћи, да нам се хоризонти сусретну. Шапутањем се разбија глуво доба и прекида линија хоризонта. Уз тебе Мила једино ћу преживети ноћ. Нека те моје жеље дотпрате пре зоре до нашег дома. Без Тебе нови дан ми не чини неко задовољство. Сви дани су ми исти. Сумор и пустош су у мојим бисагама. То је крст који носим и бременити пртљаг живота. Од замршеног клупка бива мука. У размрсивању прође ми живот. Што дан размрси ноћ замота.

Распричао сам се сам са собом. А ти си одлепршала некуда.Подсећаш ме н а ону красну лептирицу што помирише цвет и хита даље. Галопом те никако стићи. Твоја прерана смрт је обогаљила мој живот. Упркос њој ја не шепам и не трчим кљасто. Кулучару кулук не пада тешко. Непрестано сежем до хоризонта. Све за Тебе и због Тебе моја Мила. Ти си у песми и причи наново рођена. Веруј, и у роман ћу да те преселим, ако срце узмогне.
Смрт је дијалог живих. Нисам и нећу да се помирим са гробом. Допусти ми још једну ноћ и дан да душу исцелим новом постхумном посветом за Тебе. Посвете спајају наше хоризонте трајања. Мила је моје лице. А смрт је бирала наличје. Ја ћу свој жуч испити. Нећу се одрећи хоризонта трајања...    

© 09.06.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ - цртице

ЗЛИ ПОЛИПИ

Милости нико да удели у судњем дану

Разбоји зависти ткају полу по полу

Сам си... Окренули су на другу страну

Назови ближњи... Нова прича о расколу

По свему се узрочно последично збива

Поља нам зарасла у купине и коприве

Грабљивице су позобале сејано са њива

Већ дуго дуго по телу гноје ране живе

Докле да те блате непоштедним речима

Они што из каљуге своје не знају да изађу

Колико паучине носе у празним бучуцима

Ни један запис не може рећи... Замећу свађу

И кад јој време није и кад је превише има

Ако се браниш или ћутиш нипошто не ваља

Знај страдлниче... Погана им је срж у костима

Црњи су од чађи са старог загорелог ватраља

Куда би се склонио роде да се спасиш од беде

Ум се наивом вара да ће имати једно зрно части

Узалуд мниш о самилости... Самозване веде

И ведете немају је ни зере... Зло их преласти

Као какву бену... Потом кључа док не искипи

И попљује вас жешће но летњи пљусак кад лине

Кога нису снашли не разуме... Зли људи полипи

Од претворне им речи и погани смрадне курвине

Отреси прах с ногу... Заповест света те поучава

Ал чиме остругати лепљиво ило без озледе

У земљи кадија и судија не тражи своја права

Безакоње ће само здробити себе и пашће веде

Трули су им корени саможиве власти... Знај

Срп Божји скоро ће жети кукољ и уродицу

На заталасаним пољима слободе ти класај

Стигао је дан мира да смени ноћ превратницу

 790608

© Славими®  Ј.  Зеленкапић  

књига: ЛИРОХОДИ – ране песме /1979/ 

zelenakap.blogspot.com

ЗНАЈ ДАРОВИТИ ПОЕТО...

Опстоји красногорна у своме цвату лепото сама

На узенгији вртне трке мислило није докучено

Недослух пути голица устоку јутарњим веригама

Међашу збори кочоперном... Не дај се љута стено

Видик распукли немоћ ока никако у жижу да сабере

Посустаје намера изокола обљубом продана још јуче

Нико ми није посведочио уздање лично и прве намере

Два пробисвета уз опрост греха дивљину кад заруче

Високом мером надраста упливе јужне самилост сува

Извориште се пени истином и задевом посред слемена

Чанак топле сурутке сколио облак насртљивих мува

У процепу двају косина попушта ослонац болног темена

Вариште језикословно узбуном траје на преседану

Мигољи зубљом трозуб у празничном мимоходу  

Одрекли су се јеванђеља неверни помодари у молебану

Закопани бисери вере чаме у мемли недостојној роду

Апсолут још се држи упркос што га по резу сечива тупе

Подливи модри трују прозукла поља коже за добош продане

Узалуд се комарци труде да отуђеност стару раскалупе

За откуп сиротињски продали су ђинђуве лажне и ђердане

Костобран испод левога ребра побочно уздарје жуља

Клесар се заморио уз длето... Сањив му поглед врлуда

Јемство шићара плаћа скупо испод жита кад се муља

Проклето поколење на твој праг ускоро стиже пресуда

Абразив оштри тоциља камени точак по спарном дану

Насади мучни превратом зује по оси старог сврдла ето

Скупљање меда на брусу никако да оправда марљиву накану

У цвету песме мирише нектар дражи... Знај даровити поето…

© 05.06.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ПРАБИТ СЕНИ – нове песме

zelenakap.blogspot.com

ЧИТАЧИ ЗВЕЗДАРИ

Умор је поразио моје очне јабучице

И немо испразнио бездан дупље

Радост се у њима не гнезди ко птице

Све је глуво и чемерно за муку скупље

Од биографије ове шта ће остати на крају

Хоће ли ми бар име стајати у фусноти

Кад године са успоменама саме одлепршају

У заборав заборава... Ко песму да оваплоти

Изгубљене идеале у трагу записаном горе

Кад се поетско небо смрачи без моје звезде

Читачи звездари бројаће сутра пале метеоре

Хоће ли и мене збројати међ оне што језде

Заборављеним понорима сведеним у тачку

У мртва нестајања на крају свих тамних мрља

Псалтир ће рецитовати себе неком црном гачку

Странице беле римом засејане ко ми шврља

Још невешт кад га уче да сриче прва слова

Дечије керефеке умилније од песникових речи

Јесење кише одавно сипе уместо мог зова

Не часите руке и дланови жуљни... Згњечи

Беоњаче и вид здроби... Згужвани листови... Скончање

У паду суза... У нади порази жеља... Мртви идеали

У црној ноћи без вида... Замрло је задње кикотање

Авети људске и злобе... У бездно сви су метеори пали

Спрженој земљи и пепелишту иза апокалипсе од олује

Дремеж векова мук подари...  Поетском небу таму

Ни бола одавно више нема да мртвим дупљама кљује

Рука ревнитеља ко капке навукла је безвиду скраму

© 04.06.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ПРАБИТ СЕНИ – нове песме

zelenakap.blogspot.com

ЈАВНА ИЗДАЈА

Прихватницу свелу узорито време на устоку јави

По другоме кључу превратничког дана у поселу

Неки мутни затон јуношно се жали у истој удави

На искону неба прве грашке зноја и обзор по челу

Трулост прошла у задеву смрадном голицава траје

На дуборез свикла опоменом јужном тачка закрчена

Точили су вино у бокалу реском и мрвили насртаје

По сведеном уму претражили сидро мога првог гена

Атрактивно зборје колоритом мили по дубрави душе

Вилинске постеље пауци су смакли да своје рашире

Моје куле наде осветници мира и старине опет руше

Ко да воли осионе дужде празновите и круте колире

Постулати нису они што су негда били... Подеране јаве

Браздају ми кућне двери уздуж и попреко... Учворене

Дивне умне згоде ко још збори посестримо пуке славе

Издали су тајно безбожници Бога... Јавно издају и мене

Покорности кротка немаш часну цену на бувљој пијаци

Препродавци без морала с наказама моје име трампе

Поезијом сад владају пипци ждерни... Овештали ти подлаци

Украли су моје жишке и гас преточили за њихове лампе

Узалуд је... Довека им горети неће... Праскозорје стиже

Иза тамне ноћи мој се обзор светли са источне стране

Беле овце из торова подкрадане моћ ћара не стриже

Маказама тупим... Зборим... Улизице лажне нека се окане

Пастир не оставља стадо у немилост љутих вучјих шапа

Заложиће живот да оно преживи... Капија се брани

Као рајска врата... Ватром пламених мачева и штапа

Борни стражар бдије верно...  Небо је на мојој страни

© 05.06.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

Књига: ПРАБИТ СЕНИ – нове песме

zelenakap.blogspot.com

СУЈЕТЕ поема

         
1.         БАЛЕГАРИ

Уморио сам се од њих и од њихове паламиде

Што корови моја житна поља

Просто ни овај дан се не заврши

Све јаче класају зависти бестиде

Кукољ и уродица на људској врши

Зашто је изостала на првом месту воља

Великог Ја сам у небеским одајама

Он нас чека да спасење слави са нама

Док по овој блатној земљи ми још вучемо

Своје кужне животе у таљигама

По неком тајном списку безредно умиремо

Балегаре је ласно препознати по балегама

2.         ПУТ БОЛА И МУКА

На окретници кола што живот меље

Одавно се уротило зло у стална бдења

О зар и поезија има своје бурдеље

Бруји ми по глави несагласје живота и света

Без вертикале и мере узнесења

Од памтивека траје нека нит уклета

Три корака одступам уназад збуњен ето

Да се покорим заповести уз признање греха

Ал разборито мним узашачће свето

У послатом писму остала је порука

Моја љубав није закаснела ни утеха

Славан је пут бола и пут мука

3.         КАМЕН СУЈЕТЕ

Мислило живи скучено у позној ноћи

Ослушкује неке тајанствене далеке гласе

Тешим се све пролази и ово ће проћи

Историја се низводно прелила

У беличасте пене загледана у плахе таласе

Мир ће се вратити иза лудила

Висости часна угибај свој престо висине

За дохват моје маленкости ситне

На дохват руке близу сам атару небеске домовине

Нећу се бојати зле руке мрзитеља мојих рима

Кад на ме камен сујете који од њих хитне

Не збори мудрост узалуд где има ватре има и дима

4.         ДАВЉЕНИК СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ

Плужиле су мене недаће многе

Ожиљци небројани сведоци су уморне душе

Претурио сам преко главе бројне раздоре и неслоге

Што моји дани вере саграде тврђе бедема

То њихово злокобно намерење и ноћи сруше

И где ме нису сијали ницах и тамо где ме нема

Око зла двојбе неће бити увек се само од себе прокаже

Отворено уме да се јогуни

Ни деца више не верују у шарене лаже

Жрвањ смрти не престаје

Из дана у дан пабирке живота осветнички круни

И ако усплахирен дављеник се не предаје

5.         СЕМЕ СЛОБОДЕ

Јамачно све су маске напокон пале

У партији бездушне игре они држе погубну страну

Песник у мени једино брани идеале

Лукавство поентира

Нова црта се додаје големом збиру за ћуд опробану

Ни по коју цену не одричем се мојих псалтира

Знам да злу лека нема жреци су ујдурму призвали

Наивни још увек остају слепи

Упркос свему гранитни су ми идеали

Знаш ли мој животе незнани

Иза завесе кези ти се онај рогоња дугорепи

Семе слободе тек клија у рани

6.         ГУМНО ДАНГУБЕ

Пружам руку да разгрне засторе тмине

И ослободи речи да буном проговоре

Те људске мреже само су мреже паучине

Ни мрамори црни уврстани по војничком строју

С тугама непребола до грозоморе

Не могу да угасе жижак вере и наду моју

Хрву се са накнадним промислима

Хоће ли бити неке вајде ја се питам

Светлу слободу видим у Божјим очима

На гумну дангубе прегажен живот истрајава

Гњило је време мало успорило ритам

Осећам све је ближе и ближе Божја слава

7.         БЕЛА НЕВИНОСТ

Запажања су ми бистра и поуздана

Свуда уоколо по путевима лутају кокошари

Лужница моја лагано се крави... Та јужна страна

У белој невиности сирот ко безазлено дете

Нисам се ето надао подлој превари

Не зборим исте речи као они... У мени нема освете

Узалуд су пошкропили мој задњи летопис вере

Ужасне су ове расуте скореле мрље

Нико никада не покори песнике пролетере

Ништа на овом свету не може да покрије бруку

Напокон све им испадне офрље

Конац приче увек жуља оне што счињају муку

©  21.05.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ПРАБИТ СЕНИ – нове песме

zelenakap.blogspot.com