ПЕСМА ОПОМЕНЕ

Јутрос сам ношен побожном надом

Шетао сам… А врвило је мноштво градом

Пут цркве… И ја сам прошао мимо туда

Не слутећи да ћу бити сведок чуда

Како и зашто у промрзлој зимској чари

Да се збуду тако чудне и ружне ствари

Са друге стране улице стајао сам дуго

У неверици… О људска бедо… О туго

Вечерас не могу побуну душе да оћутим

И ако срдњу прозваних слутим

Чудо се обзнанити мора да се не прикрива

Не очекивано из просвећених порива

Породила се сама песма опомене

Запитаност не може збуњивати само мене

Данас у једној порти храма

Била је велика гунгула…Фама

Једни друге руше…Газе

Отимају се… У грчу екстазе

Две нововерке се туку

А свештеник се цери… Бруку

С гађењем примих и трон полтрона

Галама је надјачавала бруј звона

У песми овој призор ми се обзнани

Поновило се нешто слично као лани

Парадни хришћани… Полтронисти

Од вајкада и вазда исти

Новопечене лажне удворице

Љигавци и пузавице

Чаколисци мрсни и подбули

Извијали су вратове и главе у гунгули

Вртели се фарисеји бескичмени

Куку њима а и мени

Омађијаној води и руљи

Нико да се освести и опасуљи

Данас је овде светост изгнана

На трону срца столује сатана

Је ли то Пилат пере руке

Ил народ беспућа кулучи кулуке

Рукољуби туђе скутоноше

С пута куда и данас зађоше

Ти лијани повијуше

Продали су своје душе

Све несоји до несоја

Земљо и песмо моја

Тешко теби речи прекађена

Док је ова порта простачка арена

Где кадија и тужи и суди

Пук је овај у заблуди

Простаклуке сипа нечувене

Опор језик брбљивице жене

Умље вређа… Ружне речи збора

Као блека стада расутога тора

Покварили су дан и светост ореола

Зашто су срце и ум пали у коб раскола

Паство преко твојих леђа

Крвили се око међа

И опет се у прегоне дали

Одавно се нису на зло растајали

Преклињем и молим

Истину свету коју волим

Лажи не рађај ожиљке и безуме

Песник овакве порте и обичаје не разуме

Шта и коме разбожени значе

Расточено и што се растаче

Зашто иста судбо и овога века

Има људи… Ал нема човека

Доста нам је крста и распећа

Лојаница… Где је срећа

Надграктале чавке вране

Како земља да поднесе згубидане

Све је ђаво узео под своје

Разверени неће да се зброје

Одјек чујем… глас Јована

Са древног Јордана

Породе аспидин чу ли за покајање

Бог се јави… А ти у грактање

Неку своју фешту тераш

Знаш ли… Небу се замераш

С флашом богојављенске водице

Срљаш камо…А од Бога си окренуо лице

Христа на том крсту нигде нема

Докле ће савест да ти дрема

У обичајима празноверним

Без стида… Пред Богом смерним

Покај се…Истинитом путу живота се врати

По делу или неделу Бог ће да ти плати

До године кад распеш стару водицу

Исчупај исклијалу злехуду клицу

Пре него опет приспеш у неку порту храма

Покај се… Сети се данашњег блама

Опомени се сваке ружноће

Бог чисто срце и праву побожност хоће

Нису му мили лицемери

Не силази с правог пута… Ходај у вери

Часној... Буди истинско Божје дете

Не дај да те празнословље смете…

©  19.01.2017.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

ВАРВАРОСЕ /2017/ zelenakap.blogspot.com

ИМУНОЛОГИЈА ТРАЈЕ

Време је сезоне заразе и грипа

А ја у невреме одано заражен

Под ногама ми бели целац шкрипа

Нема пртине… И снег је не угажен

Док мноштво вакцине тражи

И у страх се увлачи и замотава

Са зебњом слуша вести и лажи

Од истине свете у врућици прска глава

Мене ветрови и кошаве гоне

А ја им у пркос истурам груди

Сметове гацам док умор не клоне

Претражујем даљине… Завејани су људи

Са ћудима мећаве данима се косим

За прегршт утехе разгоним тмуше

У бисагама мојим песме им носим

За њихова срца и окрепу душе

Од болних мисли из окупираног ума

Да се разбистри савест и човечност сване

Огуглао сам на мој песнички грип из прашума

Са маларијом чудном закачен у време тарапане

Ове епидемије људске имена чудна носе

Животињска… И скраћенице Бог зна које

Моја зараза поезијом место смрти ниже откосе

Речју и римом… Навиљци бели престали да се броје

Кад нанос сметова пртину прошлу замном затрпа

Од густе поетске вејавице и зид ми овај побели

Ако неко украде песму целу и неки стих издрпа

Не кудим но благосиљам што се мој грип сели

У неке туђе главе и собе да зид им не тугује

Поезија је најбољи лек и зараза коју готивим

На телепатској жици кад гачци чуче и срца брује

Нову азбуку и ноте вере… Од невремена оног живим

За сваку нову сезону заразе и грипа

Волим што сам неизлечиво заражен

И кад ми под ногама бели целац шкрипа

Утабао сам пртине и снег је угажен

Стаза је ево постала тесна док не ојужи

Поетско поље пршти уоколо од вакцина и граје

Песмом пелцовани у раме деца жене и мужи

Неће оболети од богиња… Имунологија траје…

На овај дан  © 15.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ  /2017/  zelenakap.blogspot.com

КАД УМ ПРЕГОРИ

Где смо то у заокрету свести залутали

Зашто смо одавно склизнули ка дну

Колико ћошкова још нисмо изгланцали

У овом крду трку неће довршити стари гну

Углове што смо обили робе нас онако крњи

Нисмо имали времена да избројимо ожиљке прве

Од црних гавранова само су људи црњи

На трпези савести и под софром не збирамо мрве

Крлетака живота затворена тражи слободан лет

Слободне мисли да падну и доказане заблуде

Мудрац на свом походу сужња стигао је у Милет

Мало је одважних било историјо... Готових да им суде

Опет се вратило на мала врата време продано досади

Некада горљиве усне занемеле су напрасно

Рђа има јака уста кад загризе... Све најзад разгради

Зубу времена ништа се отело није… Освоји ласно

Људи су несносни ко из наших поњава буве

Размилели се по топлокрвним венама

Свет овај пробисвета није видео веће протуве

О зашто их је антихрист с неба донео нама

Криве досаде поимања представу голицају

Надани урес изневери и овај пут није за дику

Истину прво каменују грешници дужни опроштају

Издаја погрешне ноте свира а људи следе њену музику

Резони слабе мудрости заручницу у наум изводе

Згужвана мисао пре спознаје у запећак је бачена

Балони мржње закрили умове и ником очи то не боде

Нараштај овај преживети неће… Тутњи стихија паклена

Истина нема коме да се збори... Кад ум прегори

Људске калкулације не важе за погодбену трампу

На земљу пада црна киша пљуском... Згасли метеори

Чађави фитиљ досадно дими а немамо другу лампу

Угасило се поверење пре поноћи ко догорела свећа

Не дају се у кофер живота спаковати успомене

Затрпани су путеви и раскршћа... Гуше нас гомиле смећа

У помрчини проданих душа умукла звона опомене

Пропустили су воз спасења тражећи зарасли колосек

Уснулом долином до зоре оста нестижица да галопира

Опет су се вратили инквизитори и њихов тамни век

Богоугодно стадо пати у прогону гонича остало без пастира

Одавно знамо ко нас је плагирао у првој и задњој ноти

Не жалите… Песма није сиромашна за разногласје јаука

У шевару промрзле баре цвиле слепи бачени накоти

Чиме ће народ да се брани од урока... Зар чесном белог лука

Рођену децу револуција у млину уништења меље

Узалуд смо се пели на постамент… Расколи трају

Неки нови зидари царују ложама… Припасали су кецеље

Умрљане бестидно... По заповести запада комишају

Наше мобе за своје салаше… Није им доста овог посртања

Ни што смо предуго носили жар у голим рукама до пепелишта

Зајарчиле се неке нове браде па мудрују на тргу умовања

Рођена земљо још ниси стигла да ожалиш прошла губилишта

Где смо то у заокрету свести залутали

Зашто смо одавно склизнули ка дну

Колико ћошкова још нисмо изгланцали

У нашем крду окончавамо трку у смртном сну

На овај дан © 13.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2017/   zelenakap.blogspot.com

РАЗВЕРЕНИ У ВЕРИ

Разверени у вери предуго патимо

Шта ћемо овде и шта тражимо

У простоти никако да схватимо

Ни молитвама више душу не снажимо

Они прозвани чувари отели су нам срећу вере

Невером прикривеном и себичношћу својом

Нигде смерности понизне ни части намере

Шта следити… За ким ићи…. И црквом којом

Крстоносни продају веру у безчашће лако

Церемоније множе и празнике у крило традиције

Жaлосно је Боже кад чин понесе и одежду обуче свако

Неосвећено вино прокисло дају а неук народ пије

Народна Богодарја у луксуз и разврат троше

Немилосни и отуђени од свог пука и сиротиње

Сам Бог зна бруку невиђену и дан кад зађоше

Са Божјег пута распојасани живећ на рачун светиње

Јели се то Христос забавио на небу горе

Кад ће да сиђе и поспреми све цркве одлутале

И испремеће “пећине хајдучке” и покоре

Распе у прах… Развали двери… Пробуди заспале

Хоће ли “луде девојке” да се вери врате у покајању

Народ се призивa к Богу делом а не гласом

Толики пук не сме да страда Мили Боже у незнању

Док клер уздиже себе а лаос грца под ужасом

Разверени у вери предуго патимо

Шта ћемо овде и шта тражимо

У простоти срца време је да схватимо

Милошћу Божјом задњи пут душу да оснажимо

© 11.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

ГЊИЛОСТ МЕЂЕДУШЕ

Спознаја окупира само било мртви не ратују

Ратове са нама и у нама воде само живи

Нису сви извори свађе ко вода на Мериви

На пољу бола у рату речи нови се мачеви кују

Избрисати је данас лако по неки траг пера

И прогласити да уљез није по мери кружока

А откуд толико модрине у плавих перуника и калопера

Још један сеф тајну ће етикету  ознаком без рока

Носити за смртнике… Којима није дано да знају

Како се лажи похрањују за Трајанове уши

Прекасно биће кад неке нове зове изџигљају

У долинама срама трунуће гњилост иста по Међедуши

У празну безобличну мрљу ако се и векови расточе

И свемир се посрами од стида без човекољубља

Буди на страни правде у дан суда бар ти Небески Оче

На прамцу брода пусто је кормило и све до подпалубља

Нојеви тесари и послуга око барке истину су знали

Од живог спасења дража им била надница и напојница

Воњ и катран су слаби изговор што се нису укрцали

Нараштај овај с ивице амбиса вратити неће клацкалица

Два дана се заклињаху око Божћа на мир и Богопомирење

А трећег већ ваде очи и мржњом спаљују изгажену сламу

Вештичаре на гумну љубави у бесу бацају камење

На мученика… Валак је платио клетву пророку Валаму

Но нема чини што похлепом дозвати се може

Друга је пророчка песма у Божјим рукама све је

И ово перо у своме трагу траје речи да се Обоже

Окречених гробова клоним се… Богу препуштам фарисеје

На овај дан  © 08.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

ХРИСТОВО РОЂЕНДАНСКО ПИСМО

Пролог:

Време је празника, нерадних дана, који ће јануару украсти половину. Верујем кад се буде освестио поклониће нам другу половину времена. Тада смо позвани да прочитамо ово закаснело писмо. Можда ће многи зажалити што је стигло тек на окриље Божића. Немојте тада кривити неажурност надлежних, иако је било сметова и мећаве. Прочитајте га у миру... Размислите шта ћете у одговору написати пријатељу Исусу? Иза овога дана нови је дан. Шта ћемо са собом у следећем дану, и свим данима до новог Божића? Можда је упутније чути вечно пилатовско питање "Рече им Пилат:   -А шта ћу чинити с Исусом прозваним Христом? Рекоше му сви: Да се разапне." Ово питање Пилат упућује народу на ноћном суђењу Христу са балкона своје палате, оној руљи што урла - Распни га!. Јеванђелист Матеј у својој књизи записује догађај и питање у 27 глави у 22 стиху. Чујете шта римљанин, незнабожац, пита божји народ онога времена, и чудите се. А помислите да у ове прзничне дане сам Исус Христос пита хришћане. " Шта ћете чинити с Исусом прозваним Христом?" Исусово писмо поставља ово питање. Шта поступци и пракса говоре речитије од речи. Ја и себе самог налазим под пилатовим балконом. Не волим хорске песме и еуфорије. У неком кутку моје душе, у време осаме и тишине, набасах на ово писмо, и започех да га читам себи полугласно, и помислих можда би још неко могао да ме чује. Себичност није, и не сме бити хришћанска нарав, па ето добронамерно, делим ово писмо свима. Мени ничији одговор не треба, ја нисам пошиљаоц, него као и ви прималац. У потпису је Исус Христос који чека одговор. Ево његовог рођенданског писма,

Писмо:

„Dragi moji voljeni:

Kao što dobro znate, približavamo se mom rođendanu. Svake godine održava se proslava u moju čast i mislim da će biti i ove godine. U ovo vreme mnogi ljudi kupuju poklone. Na radiju se stalno o tome govori, u TV reklamama, i u svim delovima sveta skoro svi pričaju da se približava moj rođendan. Lepo je znati da bar jednom godišnje neki ljudi misle na mene. Kao što znate, proslavljanje mog rođendana počelo je davno, pre mnogo godina. U početku, izgledalo je da ljudi razumeju šta sam učinio za njih i da su zbog toga zahvalni. Ali u ova vremena, izgleda da skoro niko ne zna šta se slavi. Nisu znali kada sam rođen, jer nikome nisam rekao, pa su izmislili datum, koji nije ni blizu doba godine kada sam zaista rođen. Porodice i prijatelji se okupe i dobro se zabavljaju, ali ne spominju ono što je trebalo da bude svrha slavlja. Sećate se da je i prošle godine bilo veliko slavlje u moju čast. Stolovi su bili puni ukusne hrane, peciva, voća, orašastih plodova i slatkiša. Dekoracija je bila izuzetna i bilo je mnogo ukusno upakovanih poklona. Ali znate šta? Ja nisam bio pozvan! Trebalo je da budem počasni gost, a oni se nisu setili da mi pošalju pozivnicu. Zabava je napravljena radi mene, ali kada je veliki dan došao, ja sam ostao napolju, jer su zatvorili vrata preda mnom. Zapravo me to nije iznenadilo, jer oni zatvaraju svoja vrata preda mnom preko cele godine. Pošto nisam bio pozvan, odlučio sam da bez buke uđem, kako bih video šta ljudi rade na moj rođendan. Stajao sam u uglu sobe i primetio da većina ljudi pije alkohol. Neki su bili čak i pijani, a skoro svi su pričali šale i nevažne stvari. Zabavljali su se, ali ne po principima kojima sam učio ljude. Kao vrhunac svega, pojavio se jedan debeli, maskirani čovek sa belom bradom, obučen u crveno. Vikao je Ho-Ho-Ho! Sva deca su se okupila oko njega, kao da je rođendan bio u njegovu čast. Dao je poklone male vrednosti onima koji su navodno bili dobri, a niko nije razmišljao o poklonima ogromne vrednosti, koje i dobri i loši primaju, od mene tokom cele godine. Otvarali su svoje poklone, ali niko nije ostavio poklon za mene. Kako bi ste se osećali kada bi za vaš rođendan ljudi delili poklone drugima, a da vi ne dobijete ni jedan? Shvatio sam da sam nepoželjan na njihovoj zabavi i tiho otišao. Svake godine postaje sve gore. Ljudi se sete samo da jedu, piju, dele poklone i da idu na zabave, a niko se ne seti mene. I ako broje 2013 godina od mog rođenja, skoro ni jedan dan života ne provedu sa mnom. Voleo bih Božić u kojem bi me pozvali da oplemenim njihov život. Nisam im otkrio dan svog rođenja, jer nisam želeo da budu sa mnom samo jednom godišnje, a većina njih ne provede sa mnom čak ni taj jedan dan. Zaboravili su da sam dao i svoj život na krstu, samo da bi ih spasao. Mnogi čak ni to više ne veruju. Reći ću vam nešto važno. Mnogi me nisu pozvali nikad na svoje zabave, ali ja ću napraviti svoju proslavu, velelepnu gozbu kakvu niko ne može ni da zamisli, ni da mu na um padne, gozbu na kojoj ću zauvek obrisati suze svima koji se odazovu. Sada sam u poslednjoj fazi priprema. Šaljem svima pozivnice, i nije mi još puno pozivnica ostalo. Želim da znaš da i za tebe imam pozivnicu i da želim da budeš prisutan. Rezervisao sam mesto za tebe i ako se odazoveš tvoje ime će biti upisano zlatnim slovima u mojoj knjizi. Samo oni koji se iskreno odazovu dok je vreme, moći će da uđu na veliku večeru. Oni koji ne odgovore, na žalost, ostaće napolju i ako će tada svi želeti da uđu unutra. Spremi se već sada jer je sve već spremno za gozbu, samo se čeka da odgovori još nekoliko osoba. Biće to večera koje ćeš se večno sećati. Vidimo se uskoro. Evo, dolazim! Isus!"

/izvor : Marija Balog Zivanov / Rodjendansko pismo/

Епилог:

Заиста сте у праву. Ценим што препознајете узрок. Хришћанство се удаљило, и удаљава се од себе самог. Искрени хришћани ће рећи да је настала бујица парадног хришћанства, или церемонијалног, а све је мање суштинског и изворног. У мору површности има часних и преданих хришћана. Сећам се давног разговора са једним достојанствеником цркве, који се изговарао на период комунизма, казујући да су цркве биле отворене, и да су они у њима свирали, а што народ није долазио да игра, то је њихов грех. Просто да не верујете овом. Паства је вазда крива, а не клер. На опаску да су по Христовом узору били дужни да иду међу народа, а не да чекају да народ долази к њима, просто се наљутио. Гунђао је на то да су позвани да буду водичи а не гоничи, да су морали да се мешају са народом, да не певају и свирају себи у храмовима, него да уче народ вери и да га просвећују и томе слично. Црвен је смењивала модрина, па белина на лицу, док сам говорио да је Христова проповедаоница била изван синагоге. Често је то био какав узвишени камен на падини горе, рибарски чамац на обали језера, градска капија или трг, као места окупљања и обављања јавних послова. Бројни су сусрети Христови са појединцима изван мноштва, исцељења, подизање мртвих, опрости и сведочења, задовољења потреба људи. О преметању храма "пећине хајдучке", како то сликовито говоре јеванђеља, зар треба сведочити поново. И овде не генарализујм, јер увек има оних часних изузетака. На ум ми пада знана Гандијева изјава "Христос да, а хришћани и хришћанство не" Овим такође не унижавајмо хришћанство над другим религијама. Једино Бог хришћанства је жив. Није до Бога, није до Христа пута истине и живота, није до науке Светога писма, али јесте до следбеника, до хришћана, до вођа и институција, до легализма, фарисејства, фанатизма, пренаглашене традиције, и свега осталог успут. Многи социјолози и аналитичари хришћанства потрошили би дане и дане да дају одговоре на све ово.

Али није далеко истина. Рођенданско писмо је погодило жижну тачку истине. Хвала Марији Балог Живанов, од које је преузето. Мене је ово писмо покренуло да му само допишем пролог, а ово би му у неку руку био епилог, ако има кога да чује?.

Остаје још само додатна напомена:

Све ово је писано и објављено пре три године. Од тада до сада нисмо искорачили ни три корака напред, и очито је да се ни за јоту ништа не мења, па могу само да жалим због готово опште глувоће и мноштва које не жели ово да чује, што смо још даље зашли са пута на странпутице које лакомислено табанамо, у пукој традицији преузетој из паганства. Драги Христе опрости…!

На овај дан  ©  07.01.2013  Славими® Ј.  Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

СИТНА ВРЕМЕНА СУДИЛИШТА

Опет као и лане дошла нам времена ситна

Сваке године говоре жреци… Душа нам је битна

Слаткоречиви у благдане… Празна им утеха градобитна

Докле ће на ватри бдења да се дими срце сагорело

Хоће ли видети паства да је време за љубав дозрело

Слаби су вапаји у миросању… Крстом помазују чело

Блато увек остаје блато и пепео луг кад се скори

Небо ће још за кратко одложити свитање долазећој зори

Шта ћемо чинити људи браћо… Нико не пита Петре априори

Дан освећења иза бдења хоће ли свечани доћи

Ако остане стално тумарање и привид у слепоћи

Нећемо никуда кренути даље остајањем у моћи

Неуки зборе ускомешана руљо куда те предводници воде

Можда у ропство полувере а не на пут спознаје и слободе

Шта могу орловска гнезда до само грабљивце да породе

Знаш ли народе да земна каца одавно прелива… Млечи

Новом пеном под ногама... Ко ти и сам живот гњечи

Мути библијске зденце и соли памет… Традиција јечи

И у ове дане шира се лева док бучи река опијена

Долина живота чије је царство… Можда посед хијена

Осушила се па вене наследна лоза… Много је јалових гена

Шта благородни пород да прими… Кисело ће кисело дати

Јагориде горке у нашем наслеђу Бог неће препознати

И трнуће нам зуби под вињагом а гласови прегрлати

Мук ће пожелети у ситно време које изједе наслада грозе

Не бих био дивљи ластар… Нећу ваше вино виноград и лозе

У небо смерног и чистог хоћу Илијине кочије да ме возе

Доста сам у ситно време за ватромете походио сузну долину

Кидао жудњом паукове мреже и речју Божјом тргао паучину

Људску… Изнова песмом и молитвом предавао се Божјем Сину

Данас када му многи славе рођење а у срцу се родили нису

У Њему и Он у њима… И ове ноћи бдења Бог зна чији су

Кад небеске књиге немају њихов запис живота у златопису 

Од Божића до Ускрса у круг смеју ли цркве бити позоришта

Претворничке вере… Ако Бог прстом испише “ништа”

Кад се завеса спусти за гладне душе истине у време судилишта

Мрље зависти блатњаве душе грубих речи и себична дела

Ни Божја суза у ову ноћ студену није спрала згаришта до пепела

Бог ће одлучити не пристрасно за круне мира чија су достојна чела…

На овај дан  © 06.01.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

ПУТ АЗИЛА

На путу незнаном у азил за поетску грађу

Кад прошли дани у таму данашњу зађу

Врти се прича азила… Старија смени ову млађу

И ум то ни у сну не прогласи за мутну крађу

На путу незнаном у азил за поетску грађу

Једва се вучем изморен тугом и глађу

Не предајем се стихијама кад ме снађу

Ни горку жељу не мењам за неку слађу

На путу незнаном у азил за поетску грађу

Мој чамац дана избушени не сања ноћи лађу

Велику и белу… Хоћу Нојеву барку опрхрван јађу

Са воњем животиња спасоносну ситимску заграђу

На путу незнаном у азил за поетску грађу

Мојим чамцем спасења Христос весла кад сунца зађу

По таваници мога живота давно омрченом чађу

Ако ме изгубљени свете гоничи а не водичи пронађу

На путу незнаном у азил за поетску грађу

Нечитак запис у лавиринту чува осуђења да не изађу

Ове речи одметнице побегле у песму неће свађу

Подвезнице грла нека ме удаве у забрађу

На путу незнаном у азил за поетску грађу

Сан ме одвео у моју Топлицу и малу варош Житорађу

Где су ме пелцовали од туберкулозе…У предграђу

Крај споменика заклетог литерате уснулог међ липе у залађу

На овај дан © 05.01.2013. Славими® Ј. Зелекапић

ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

КО ОВДЕ ПРОДАЈЕ РОГ ЗА СВЕЋУ ?

Разљутила се зима и одрекла снегу право

Да нас покорава својој вољи пре пролећа

Нико да поверује од истински тврдоглаво

Ћуд јој је вазда наопака... Мудрост се сећа

Какве су некада биле зиме то ти је за причу

Да те заболи глава од сметова и вејавице

Још кад загуди кошава и кад вукови урличу

Језа се свуда леди с ињем побеле трепавице

А оно ево ти сада зима пролећу дане краде

Каква се ово збрка годишњих доба збива

Кад дођу бабини јарци све ће да надокнаде

Зима мора да искија бридом… Зар је она крива

Лаковерни што поверовасте да ће скоро ласте

Да се врате и да остану да се више не селе

Висибаба како ће без беле капе да порасте

И каћун од кога жутило да украде… Деца веле

Немогуће је да пролеће игра коло на кецу

Кад вазда било је коловођа весељак живи

Можда је ћудљива јесен слагала наивну децу

Или су лета с југа на север утекла по наиви

Ко је то заспао и није извршио смотру чета

Уврстава се свако где му је воља преко реда

Откуда на зборном месту зиме михољска лета

Како су вилинске косе замрсиле власи с преда

Скривено лице докле ће да се игра скривалице

Докле да тугују збуњена деца што нема снега

Јесу ли се годишња доба раселила ко селице

Или су загубила путе без белутка држећи се ега

Непокорности можда нашу децу неславно уче

Нек зима испружи прсте да је учитељ опомене

Шибом… Јесен у ћошку на зрневљу од јуче

Нека клечи стара лола тако се учи школа… Чуј бене

Докле ћеш да се правиш луда предуга зимска ноћи

И да дечије звездане снове кријеш на леђима змаја

Кад га висине у тачку скупе… Лапонац неће моћи

Лажју црвеном од стида о Божићу до дечијег раја

Стићи без снега и украдених санки… Ко мари за жеље пусте

Исцепала се врећа и помешале се легенде кумири и свеци

Деда мразеви и бабе па неки Божић бата кроз оџак да се спусте

Лажу… Ко овде продаје рог за свећу и ко се руга паметној деци

На овај дан  © 04.01.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “МИЛОКАЗИ” - ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

РАЗМЕЂА

У тишини душе кад свет је урлао и крешто

Ноћас се родише речи песме и слана их расу

Распела с раскршћа и висова кренух да склањам

Куда си ти прошла ноћашња лудоријо и фешто

А мој пегаз ужареним небом пројезди у касу

Ваше је тужно и немо прво јутро а ја израњам

И самном прва белина странице моје књиге

Имам поуздану руку и нешто дара да је окренем

Ко ће да листа остале странице толико дана

Кад сваки пише нову стихом и печати отиском бриге

Пре него стигне моја јесен нећу узалуд да свенем

Царинарница између два лета залуд је била распевана

За прелаз у сутра мноштво ноћас није оверило пасоше

Иако се разметало лудошћу жеља да оно биће боље

Јутрос их гуши од јуче себичлук тврдокоран и саможиви

За једну ноћ вреде ли сви улози живота да се потроше

Зашто ужитку продати себе и пробудити се на јастуку зловоље

Није једина ноћ света но дан размеђа… И данас мора да се живи

Буди се јутрос жалостан с мамурлуком у пепелишту

Мој луди град остао ноћас у бунилу недосањаних снова

Од ватромета и буке да се вида у самообмани лажног сјаја

Пренете муке и коби верне сенке у нови атар ка губилишту

Пристижу… Кошуљу лудости кад раскопча ко ја ова слова

Спознаће немилости олуја и мутљаг поплавне воде насртаја

Како затрпавају тињом право и слободу сиротог живота

Решен сам да носим крст свога распећа... Истином у све дане

Да се браним… На стрв кад се сјате лешинари але и вране

Једино великом Богу признајем вечито право да размота

Клубе свих мојих година и дана… За ожиљке и ране

Нека разгрне заблуде људске и удели ми мрва што остане

Са софре незаситих птица да гладна уста утоле црева

Пространа је моја књига покапана и листови бледи

Дивитом части… Са поља искрене душе ницаће семена

Песник не може да мучи кад српови жању… Срцем пева

Ако је Божја воља да се на дожеваоници здену руковеди

И последњи сноп живота у задњу крстину... За времена

Вечности што наступа без смена кратких година и дана

На хоризонту спасења нека песма песника близином грли

Прође дочек и испраћај… Лажно размеђе у ноћи подметања

Најзад су исцуреле све густе смоле бола у слуз катрана

Збор година се не постројава за смотру… Знају сви неумрли

Доста је било у прошлој акова суза горчине и болних сећања…

На данашњи дан   © 01.01.2014.

Славими® Ј. Зеленкапић   књига: “МИЛОКАЗИ”  

ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com