ЗАВЕТНИЦИ ПОЕТСКИХ РИМА

Ма шта да је узрок окомито узнесен а стран

Нећу се препирати са тобом насеобино злобе

Зацрнило се небо над утајом и тврди повез вран

Скрива ти очи наочите а упале у чудне тескобе

На полазишту занемеле још у окајању речи ћуте

Под брдом слободоумља тишина глувоћу чува

Племенске вође у време своје ере познале су путе

Макањче туђе испод ребра суђаја род јаве не сазува

У реду трајања и духа искоснице се одавно не своде

По сплету врзина и чкаља несигуран је корак јаве

Још један дан неми без песме мину… Сучеље у заходе

Узалуд траже свици у намерењу и светле пруге дојаве

Истинољубље љубе само часни заветници поетских рима

Древни глас песника преломио је зов у коло ноћних вила

Које то тајне силе кидају немили вез магле по нашим брдима

Док твоје очи смождене дугом муком још болују од сивила

Млинарице су стале након издаје сувог и празног јаза

Одавно у њему не пени и гргољи вода уз знани бук

Нису ти казали песниче да је зарасла девојачка стаза

На којој си бдео данима чекајући Њу… Чуди те мук

Глувог поднева и праискона… Зашто је љубав свисла

Разум не може то чисто да разабере уз успомене јаке

Знаш толико тога у не допеваној песми нема смисла

Кад низ се оспе у пролазности а очи се заброје у кораке

На јужном ветру векови ће све твоје године да свеју

Не тражи спокој мира у плеви… У њој нема зрневља рима

Скрива се истина да су продали незаслужнима алеју

Самозвани песници утекли су давно са затонима дима

© 18.10.2018.  Славими® Ј. Зеленкапић

Књига: „ТАРПОШ“ /2018/  zelenakap.blogspot.com

ГЛУВО ДОБА

Не распредам се причом у име суштине

Помислим на моје скучене године

И врисак отекне до плафона у паучине

Све оне горке и наопаке покрију истине

Вечерас смо сама ја и пауци будни

За запис покајања а не за сеир туђи

Куда да се разминем сутра у дан оскудни

Тешко је одолети нараслој мемли и буђи

Паук и ја у своме ткању умрежени ћутке

Шта ће се десити сумње не могу рећи

Неко нам кида конце док дрхте лутке

У мрачном поноћном плесу умине и глас псећи

Дах на тврдом црвљивом поду исте самице

Нема опела и гласа звона кад сиротиња не плати

Рука и језик залуд чешу и лижу бубуљице

Све начичкане красте украду болесни сати

Тешко је бити пасторак живота без свога заклона

У опустелој кући натрулих греда и урушеног крова

Орати туђе њиве у трулом царству худих полтрона

У ждрело слевати чаше једа и издаје до отрова

Навиљак песама је ко прокисли шатор са даром језе

Одбранити се како од ала што вас данима мељу

И туку маљевима у истој ступи док мито тражи везе

Да подкупи подкупљивог калфу да прода кецељу

Песници и шегрти бар да сте часне водоноше

За одабране косаче док пристајете у откосе

На силу би сте за софру а знате да је у ћоше

На троношцу вам место… Мрве кад се просе

Самилост понизна или презир груби следи

Пруженој руци од руке која даје без чести

Лажни свет морала огрезао у лажне заповеди

Готов је да подлост у речи или делу смести

Од кога нарасте свраб без црвенила и стида

Подметнутој клечки моја мука неће да служи

Нагледао сам се најезде проданих људи и гњида

Одавно ме то не штреца ни грубост у мужи

  

Паразитлуку су склони зеленаши лихвари

И сваковрсне бедне пијавице на телу народа

У земљи где седла власна јашу говедари

Образ нема цену… Будзашто за марјаш се прода

Пробисвет и битанга… А наша раја стење и ћути

Док не догори до ноката… Онда ће бити куку… Леле…

Кад народ прокључа… Знате ли јадни мрави жути

Куда ће те се растикати у глуво доба док се векови деле...

На овај дан  © 17.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “БОЗМАНСКИ ПЛАТО” 

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

АНЂЕЛЕ БЕЛИ КУДА ?

Мила док жедна земља чека кишу

Орао спутаних крила Тебе и небо жали

Иста нас је колевка страдања одњихала

У долини сузној ја сам овде странац

По сену смртном њоме пролазим

“Лакше је натерати коња да уђе у Троју

Него натерати га из ње да изађе”

Продан у сужањство за љубав вишу

Походим гробље где су ми снови стали

И збиља смрти руши наде у глиб кала

Понор живота све је дубљи кланац

Река смрти још га усеца… Како да је прегазим

Многи су ткачи потку ткали на мом разбоју

Мрсили оснутак пређе и потапали лађе

У испуцале бразде мога ума зјапи празнина

Сваки пролом смонице страва је тамне раке

На Бозманском брегу насукала се твоја барка

Иза потопа смрти уместо голубице орао кука

Мила мени су спутали крила окови самоће

Небо је високо а земља одавно жуља гробом

Не чуди се што су ми риме тешке и стегнут глас

На позорници живота о концу завршног чина

Спушта се завеса расцепљена и сузе квасе шаке

Ко у храму кад Христос страда… Маглена варка

Очима видело гроба скрива док расте само мука

У грудима вулкан кључа… Залуд се браним од смртне злоће

Љуља се Бозмански плато и све се мрачи с тобом

Из привиђења анђеле бели куда одлазиш у овај час

На овај дан  © 16.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “БОЗМАНСКИ ПЛАТО”

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

У ОЧИ ПРАЗНИКА УПОКОЈЕЊА

Незнаном песнику

Знаш истину са којом се нећеш измирити

И све полуистине су ти знане као мора

Лажи су просуте одавно ко лишће јесење

Нека их кошава носи у истом кошу северу

Незнани или те има или те занавек неће бити

Димне завесе ја презирем и лажне магле збора

Назови песничког братства збраног на бдење

Уочи празника упокојења… Сваку неверу

Опомињем јасном песмом и гласом збиље

Не играјте се лупешких игара у колу подвала

Поезија је узвишени валцер чедне душе и ноте

Великог срца на клавиру живота у кључу вере

На сваком пољу не расте и не цвета горобиље

Мирисних дражи… Домете високих идеала

Изван свемирских тајни не досежу многи лепоте

Кад себе саме и поезију самозвани олако изневере

Још стоји гесло “Ватру у песму ил песму у ватру”

Мудрога ума заветне речи свим песницима и овог века

У трње баците ваша пера ко што су негда бацали копља

Велико је питање… “Шта ћеш чинити кад Јордан устане…”*

У древној књизи је записано… Узалуд понављаш мантру

Мислиш да си превеслао једим веслом и да те обала чека

Дичиш се да си на житном пољу зденуо у крстине снопља

Шуљавог жита с уродицом… Верујеш да ти је писање без мане

“Кад си трчао с пешацима па те уморише

Како ћеш се утркивати с коњаницима

И кад ти је тако у земљи мирној у коју се уздаш…”

Шта тражиш у земљи меда и млека преко реке

У време силних поплава у муљу после кише

Удавиће се све твоје строфе или у вртлозима дима

Нестати у вихору… Зашто се губитнички тркаш

На хиподрому туђем… Знај и обале су далеке

А тебе матица с пеном низводно погубно носи

Незнани увир у смртном кланцу чека да те зграби

Твој вапај дављенички у хуку спасиоци неће чути

Пресудио си сам себи загазивши у воду осионо

Тако то бива грешни кад ни сам незнаш ко си

И кад си хтео бити што ниси… Како се пилеж ваби

Не слутиш залет кобца… Истурио си кљун жути

Изван сигурних крила… Твоје је пепелиште монотоно

Иза песама без жара и пепео је тињав и сиви у кући

Бар да је неки угарак у коме јоште мало наде има

Остао да можда врачари загонетно сливају страву

Да ти је запис песника судба ти би се и даље варао

Нису ти наклоњени векови ни прошли ни будући

Истина је трулеж заудара… Ти ниси имао сржи у костима

Ни реч у откуп нико неће да заложи за пропалу славу

Конац дело краси… Пре конца сам себе си издао…

*књига пророка Јеремије 12,5.

На овај дан  © 16.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “БОЗМАНСКИ ПЛАТО”

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

У ПЕСМУ СТИГЛА МИЛА

Тражим нову причу побеглу из самоће

Иште је срце болно… Јесење јутро тмурно

Она се нећка би и не би… Не знам шта хоће

Да тишина гњили ил да јаук врисне бурно

Чујем себе муком… Изван тока уплеле се речи

На уснама ватру жаре… Грло горушица пали

Тупо је говорити сам са собом… Празно јечи

Никако да се врате сећања и дани залутали…

Тражим нову причу… А песма ми се јавља

Клизе стихови немушти у наручје рима

Сабеседника нема… Трагове чудне оставља

На маргинама срца… Вапај знани уклетима

Песници само могу чути… Овај гргољ жудње

У повесмима прилегле магле што се ваља

По обронцима ума засађене међаше лудње

Немирног духа… Куда гобељањем из раља

Нове се речи копрцају… Продор кругове цепа

У центру жижа прободена сузом се одазива

Прогледала је моја кућа јесења и песма слепа

Више не бауља… Стих за стихом низ је тетива

Распућене изнад таванице језде да досегну дан

Са кишом што ромиња у праскозорје занешено

Игла у маглу забодена… Недалеко велики црни стан

Боде и моје очи… Пред мутним прозором недошла жено

Залуд те чекам сво ово време… С гробљанског пута

Још се вратила ниси… Песма и магла… Заробљен дан

Овога јутра долином мога срца стадо речи даљинама лута

Причу надгорња песма… Јава је болом прогнала сан

Не тражим више причу… Распршиле се моје самоће

У песму стигла Мила да данас успомене пребирамо

Нећкање однела магла… Љубав зна шта душа хоће

Срце разуме Њене риме… Цели боговетни дан имамо

Ја и Мила… И целу јесен за нову књигу листања

Кроз кишне магле… Сузе и бол… Ватре ужарене

Песма се песмом рађа… Нећемо бројати сусретања

Ни устезати речи чисте… Спржене су приче камене

На овај дан  © 14.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

СТОПЕ ЗА НОВО ДОБА

Залуд су ми натрунили чашу муком

Плитку за искап вере и бола

Анали су довршени целовито

Несведени на бесцење у часу пуком

Завет истине сад чува анђеоска патрола

За срп је узрело поетско жито

Батргају се нови прослови

По корачају исте интиме

На окосници сплетеног ума

Ниоткуда да кану благослови

Слободо не тражи пркосиме

На блатном путу у вакту траума

Гори оток љубави истим жаром

Мила по своду неба разапет

И моје треће доба се угнездило

Између година седих… С олтаром

Мудрост дели још један дан свет

Сведене бољке води на мочило

Вратоломно се у језгру погибли крије

Куда је зашло уздарје туге

Док мртви преоравају савест туђу

Из уџбеника поцепане историје

Толико векова нисмо изашли из каљуге

Јесте ли срели исповест луђу

На бледом небу траје игра облака

И немуштих речи што трну сакате

Законито смо Мила ископали

Из ситне росе очињи траг кулака

Да нам се растикани орлови врате

И порушени мостови приђу обали

Машта се увек уплете изокола

У исто птичије гнездо неслободе

Кукурузишта угажена тону

На северној страни одбола

Истрагу речи песници спроводе

Сами кад друге кривде и правде клону

Милости једном мраву и птици

Нису припале поуздано

Истим меридијанима атласа

Вољена лутају сањари свици

У магли замотана ћутиш накано

Кад врева губилиште заталаса

Стари фењeр одавно лучи

Свој пламичак вере зове

Истинска песма римом урамљена

Споменик је времену и жучи

Далековида у многе векове

Незгасли светионик и опомена

Стражариће занавек смело

Моја Мила да чува име песника

Кад род му спомен избрише

Прозбор ће увек бити дело

И запис твога светог лика

Небо ће јављати у дуги после кише

Октобар измиче ко светац злоћи

Осунчан љупкошћу златном

Једном ће ова уморна соба

Ускратити гостопримство самоћи

Знај Драга на путу блатном

Остаће моје стопе за ново доба…

На овај дан   © 13.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

РЕЧИ У КОРЕНУ

Авенија туге предуге ко ће је знати

Ражиљена просеца душу у смеру истока

У исту постојбину рађања прворотке

Друга авенија устопицом још је прати

И само уливање бука притоке с бока

Никад не зађе без пене у увире кротке

Водопад ума не збори тихо чаврљање

Дамарање усколеба прилеглу ноћ мрклине

И јека траје у појутарје ношена зовом

Неке се авети црне распојасале у кикотање

Болно већ бива сурвавање току са висине

Претоварен чамац тоне у налету новом

Круг је изврнут наопачке заразом наде

Ружан му час у нечасима пожудом гине

Окомито се руше млазеви ледни и бели

Подсвест из безнађа запитана шта ми раде

Одговор знани у заплету продане истине

Не докучи у речи… Реч не уме да опепели

Причу за запис и опомену о авенијама туге

У срцу муком започињу… Где се завршава

Распукли коридор у путељке и уске стазе

Залуд је бројати убоје и привијати на чворуге

Облоге утехе из снова… Бесом их руши јава

Немилосна бујица однела је у бестраг путоказе

Руке спасења нема… Давно су прошли сплавари

Плутају низводно разуђени балвани мрље црне

Затон их у доњем току немилосни труљењем чека

Глас прошли и оно јуче данас за сутра не господари

У процепу кањона загубљена песма новом језом трне

Постеља тврда жуља назебле кости тонућем века

Животна стаза горштака у опанцима поету не плаши

Када мајчино млеко пропишти животом сва задојења

Сведочим болно преживелим траговима нашем колену

У иста зборишта авеније не воде моји и путеви ваши

Законе нужде никада нисам следио… Чувају моја зрења

Збране житнице… Чисте и благороне речи трају у корену…

На овај дан  © 12.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/   zelenakap.blogspot.com

ОБНЕВИД УМА

Суспрегнућа стара истине и лажи одавно не важе

Они су бранили чистој души да изусти песму духа

Мало је часних што истину знају… Одувек се лаже

У глувоћи века понестало разборитог смисла и слуха

Пустите антиподе да се на средокраћи сами размину

Под грбом без барјака нека се скамене њине домовине

Говоркају уоколо заглушну подвалу мука ко истину

На рзмеђу две епохе зачкољиво досадне и празне чине

Јавност да се не спрема да суд истине истином прими

Лакше ће веровати простоти лажи и обневиду ума

Затуљеној ватри узели слободу да гори… Опет дими

Отпад се разбашкарио свуда… Чили у повечерју траума

Грозе се несвети… Шта ће реци “свеци” у својој стихири

Умни нису читали међуредовље расуто по пергаменту

Архиву појели мољци… Баук по кад кад из мемле извири

Изгубила је истина битку… Вилинске лажи у елементу

Играју коло ивицом свести… Бива невешто тек могуће

Парада глади буђа на депонији одбачених кругова и брига

Затворили су врата вери и светлост прогнали из свете куће

На ломачи у пламу кроз тмину времена гори нарамак књига

Чему ова јава и излив поретка чворнатих речи и рима

За коју кућу је збрано коначиште искрених казивања

Лигештул црвоточни старост носи док га промаја клима

На пилатовом балкону… Лавор од старог штита умивање сања

Правично јесте или није… Уз самилости осуђенику Варави

Шибају Христа кажњеника за наук и опомену нараштају

Дебљи крај тољаге увек извуку они непослушни и тврдоглави

Змајевићу незнаном није допуштено да руши славу великом змају

Чудна је ова поема заталасаних поља подно моје Голготе

И пут бола за крстоношу душе а не за груди и рамена

У залеђеној бари првог сумрака вир је узео слепе накоте

Узалуд куја цвили на бледи месец у мркој сенци пласта сена

Ни једну стопу проласка не памти гарави сокак у залеђу

По завејаном смету црне врсте разнизаних плоча заборава

Разлучен разум на двоје чему кулучари… Поделили су међу

Размеђари отимачином дрско… Зло се злом мрско закуцава…

На овај дан  © 10.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

ПОТПИС СУЗЕ

Затварам причу као кључаоницу калаузом

Преваром је исцурила у задње поље самоће

Још један запис исписа душа и потписа сузом

Извор под шумом лишћа мртво клокоће

Вид се сироти није уселио у исколачене очи

Грешна се душа покајању нада на крају пута

Заборављена кућица пужа уз локвањ срочи

Спомен љигавог живота што белим трагом лута

Расута магла наде по истом трагу кумове сламе 

Опрост ми може доћи са дна бескрајног свемира

Олуја је поломила дубове и испревртала осаме

Чујем и усамљеника цврчка што тужно оркестрира

Маглом и обореним деблима пут је запречен 

Кушање осионо надире бридом кроз барикаде

Гасне дах живота… Слутим остаћу недоречен

Од моје сете поље и шума трну… Цврчкове јаде

Строфу по строфу моја скитничка песма сакупља 

Док се макљају неке старе тмуше по залеђу дана

Сутрашње доба затупасто скриваће у ова дебла шупља

Истину палу… Провући конце кроз иглене уши немана

Једино провиђење уме… Како без песникова познања

До узнесеног брега… Кад опроштајно загрли долину

Погледом вере остави те га на мртвој стражи да се клања

Своме будућем веку… Овај издајнички оде у помрчину

Иза кључаонице смрти с копреном без ореола 

У поход безданима копите вране мумлају јеку

Ово су времена проста и не мењива… Без глагола

Читавог живота градих и не саградих једу чеку

Ко је допустио да се врзмају комесарски шињели

И суде поезији преким судом из тамне љуштуре

Жалостан сам… Ко су ови што се попели и заузели

Видиковац на брегу… Кроз мој двоглед у шта зуре

Залуд сте отели моје поље поетско царство бедни тантузи

Незрели… Ви нисте дорасли до првог ретка предговора

Није ли свељудски злочин танетом стрељати истину у сузи 

Убити њен потпис и разапети на шиљак кожу питомог створа

На овај дан  © 08.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

РАКОВИ ПРИВИЂЕЊА

 Претражујем истином станишта ума

Газим по гноју умрљаног завоја

На раскршћу дрема стара траума

Светачки испијена у дан неспокоја

Пршти под петама пискава лудорија

Дупљом језик замуцкује плитке речи

Збуњује ме ова пустош и туга птичија

Узгој жеља на ченгелaма гадно се черечи

Разломци климаво деле судбину

На трубном гневу јастука успомена

Још једно залутало псето вуче непасмину

У подвијеном репу крије се уцена

Ракови привиђења спрудом гамижу смртно суђени

У чељустима им остао окамењени горак грумен соли

И слепи мишеви у чкаљу бездана… Израсле стене слуђени

Пропаст ума снују… Дан неће знати колико станише боли

Завичај заборава тугом болује подно истине

Млако извориште обмане прокислим умом цури

Буде се сећања и зарасли лазови у чкаљу иза утрине

За кога ли то чувају језу страшне бајке у канури

На бујном грму шипурка разастрте црвене пређе

У сливу ума још пенушају потрошене муке

Освајачи дрски преклињем вас не прелазите ми међе

Мога атара и не залазите у котаре… Вратите се у пашалуке

Велика брука пустоши цароваће сокаком

Ако ветрови разломе љуте проломе па кане

Не желим да све пође по злу наопаком

Са ваше стране зачкољице стишајте узрујане

Поникле печурке отровнице ко бере

И излаже фурду на бувљак памети

Мора знати куда га воде подле намере

На крају свака освета сконча у освети

Гламура одавно нема у сенци пале таме

Иза сиротињске куће спржени сланом ладолежи

Хрле… Колоне барјака црних и црне мараме

Закриљују уснулу зору… У студени се јежи

  

Покорушена земља у скраму презира умотава

Вилинском вражју реслове ноћних утаја

Под петама прште смрскани… Бела трава

Гнојне трагове збира сажаљиво иза белаја

Замор осуде мумла последње речи пред утруће

У кужном балегару сустигле су воњаве вести

Барка вере је на издисају олупине пред потонуће

Погажена реч не може да се врати у заповести

Олуја удави вапај …Склоните гребен са пучине

Обљуба душе заносом прошлости мук усекла

Бродоломник се никада вратити неће сине

Свршила се још једна судбина тужног порекла

На овај дан  © 04.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, с љубављу

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com